Poezija Klarine ulice

To i nije njena,
već Ružina ulica,
kojom prolazim i razmišljam,
o devojci,
sa kojom sam se osetio najviše živim,
i srećnim,
javljaju mi se ta osećanja,
nasuprot prolasku pored groblja,
pobogu,
pomislim,
ovi nadgrobni spomenici i krstovi,
kao da proviruju iznad zidova,
i upozoravaju prolaznike šta im sleduje.

Samo još kroz tu ulicu razmišljam o tebi,
morao sam da te pustim,
i od tada,
sam hodam ulicama i provodim vreme.
Već dugo,
ne mogu da trpim većinu ljudi,
ne mogu da flertujem sa devojkama,
ili izlazim sa njima,
jer šta god da im kažem,
osetiću se prazno,
i kao da sve ponavljam,
a ako bih i uneo život u svoje reči,
i oči bi mi zasvetlele,
one bi me gledale kao da sam lud,
ne bi pričale,
vodio bih monolog jednog ludaka,
koji me cele godine umara.

Nema ljubavi u srcu grada,
govori mi Bobi Blu Blend,
i koliko god sam se borio protiv toga,
sve više prihvatam to.
Prokleta generacija na ivici svetova,
to smo mi.
Rođeni u ratu,
odrastali pod njime,
vaspitani staromodno,
živimo u budućnosti,
sada ratujemo sa novom muzikom,
sa tehnologijom,
sa izmišljenim protivnicima,
koje samo mi vidimo.
Na ivici svetova,
želimo u onaj pređašnji,
pa zato imamo sindrom Petra Pana,
anksioznost i introvertni smo,
koliko god slabo zvuči,
prevariće se svako ko pomisli da smo slabi,
jer neko ko beskompromisno može da voli,
i bude iskren,
nikada ne može biti slab.
Sedeo sam i pio sa vašim idolima,
sa pesnicima koje volite,
ne verujem više ni pesnicima ni piscima,
svi su me razočarali,
neću poslušati ništa od njihovih reči.
Neću poslušati ništa od reči profesora,
dosadno akademsko shvatanje poezije,
pretvoriće me u dedu sa 21. godinom.
Od svih njih dobijam nesigurnost,
počinjem da sumnjam u svoj glas,
u svoje reči,
svoju magiju,
koja je jedino što me čini živim,
i sprečava me da se uklonim od sveta,
koji tu magiju nije zaslužio.
Moja, prokleta generacija,
neće naći ljubav svog života,
jer su očekivanja dečaka sjebali,
profesionalni porno filmovi,
a očekivanja devojčica,
isklišeirani, ljigavi filmovi i knjige.

Ja ništa nisam izmislio.
U našoj priči ima vozova,
i šetnje kroz grad,
kroz mrak,
razmena iskrenih emocija i životnih priča,
razmena svetlucavih, živih pogleda,
mokrih, sočnih poljubaca,
dodajući se flašom vina.
Ti si fizički srazmerna mom zagrljaju,
savršeno staješ u njega,
ja te nisam idealizovao,
samo sam prirodan,
jer si ti bila prirodna,
tako izgleda kad se prepustiš.
Moja dva dana sa tobom,
iskreniji su nego lica ljudi,
od njihovih reči, dodira,
godina laži, poziranja i osmeha za kamere.

Smešno je kako je sve počelo,
ali je jednostavno zapravo:
ti si se ložila na moju poeziju,
jer moja poezija je sam život,
reči koje vrište,
smeju se, plaču, krvare,
ljudi koji hodaju i dišu,
događaji koje istorija neće pamtiti,
jer su „nebitni” za čovečanstvo.
Ja sam se ložio na tvoju poeziju,
jer je tvoja poezija sam život,
pokreti, osmeh, oči,
reči koje nisu zapisane,
lepota poezije koju ti stvaraš se doživljava.
Devojka kakva bi trebalo da bude,
svoja, izazovna,
filmska,
stvorena perom,
da se knjiški moljci u nju zaljubljuju.

Kada prolazim Ružinom ulicom,
pored mesta koje simbolizuje kraj,
beživotnost i tišinu,
u koju se svet,
za koji su nas spremali,
i vaspitali,
pretvorio,
setim se kada sam bio najviše živ.
Pustio sam te jer si daleko,
jer nisi ničija,
pa ne možeš biti ni moja.
Čak i da si bliže.
Voleti tebe,
znači boleti sebe.