Mrtvac u supermarketu

Pošao sam mamuran
da bih kupio hleb i cigare
dok sam ulazio među rafove
razmišljao sam kako je to
najčešći srpski doručak.
Zato što sam visok
uvek uzmem najviši hleb
van domašaja penzionerskih prstiju.

Police sa hlebom ispred mene
i izgubljena ženica u crnom
koja pored njih stoji.
Ljubazno je pitam za prolaz
ona me ovlaš pogleda
prazno, izmoreno
u trenutku kada sam posegnuo
da dohvatim veknu
ruka grabi moju.
Oslovljava me sa sine
govori mi Darko, sine majkin
pomislio sam ova me je žena
pomešala sa nekim
njene velike plave prozirne oči
vlaže se dok me ponovo oslovljava imenom svog sina.
Krenula je da me pomiluje po licu
izmaknem se
nisam on
nisam niko danas govorim joj.
Dolazi sebi.
Izvinjenja uz osmehe slane od suza.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći
jako ličimo
krivac se izvukao, mirno govori.
Pravim više grimasu
sa iskrivljenim ustima u očaj
nego kiseo osmeh
polako se odaljavam
ne volim privatne stvari nepoznatih
može li da učini nešto za mene
da li sam jeo treba li mi...
ne, viknem
ne, spuštam ton
moj kratkotrajni i neuhvatljivi osmejak
umesto pozdrava.

Dolazim u stan zadihan
bez hleba i cigara
u ogledalu vidim
da danas zaista
ličim na mrtvaca