Ne gledaj dole

Dani ove godine
vazduh i ja
smo teški.
Ne spavam noću već par meseci
ništa produktivno ne radim
a dani teku brzo.
Ne znam kako se osećam
a nema ništa gore
od toga da budeš bezbojan.
Napuštanje kreveta
izgleda kao olimpijska disciplina
suočavanje sa ljudima
i povratak u kolosek
iz kolotečine samoprezira
neuspeha, konstantne sete
čini se nemoguće.
Deluju kao da nikada nisu bili sluđeni
da nikada nisu razmišljali
o zločinu, pljački
samoubistvu ili ubistvu
verovatno ne gledaju
na pamćenje mesta
na koja bi odlazili
da nekad završe kao beskućnici
kao mogući hobi.
Deluju kao da nikada nisu bili polomljeni usamljenošću
a ja se pitam
da li sam nekad
to prestao da budem.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole.
Ne budi tužan, budi srećan -
i poželim da sa tom filozofijom
pokušaju da provedu jedan dan
kao izistinski tužni ljudi.

Poslednje nedelje decembra
šetao sam u Beogradu
od Hrama do Trga
dan je bio obojen Suncem
i vratio mi energiju.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole -
ali tog dana
beskućnik ispred mene
naviknut da gleda dole
primetio je novčanicu
od 20 evra kako sija na suncu.
Dok je izbezumljen od sreće
podigao novčanicu i gledao
na koju će stranu prvo poći
sitne oči pune sunca
zaustavile su se na meni
i bez da sam primetio
na licu sam ostatak dana
nosio osmeh.

Novogodišnja čestitka

Ovakvom kezu i danu težim
zato pišam krv, dajem dušu
i skupe skupe godine
koje niko neće platiti ni vratiti.
Niko me neće nagraditi
niko sem života.
On će to uraditi ožiljcima
polomljenim zubima i borama.
Ne volim Novu godinu
nisam je voleo neko vreme tačnije
zgadila mi je ukrašavanje stana
kićenje jelke, poklone
detinjastu toplu euforiju
zgadiila mi je sneg
tople zagrljaje
kape i rukavice
probušila mi je svu obuću
pocepala odeću
kroz džepove i rupe strujao je život
prvi put kada osetiš njegovo pravo lice
tamno lice.
Tad sam obećao jednom klincu
koji je bio smrznutih slina
pijan
šetao oko kafića
nanovo i nanovo
krug za krugom
besciljno bez odredišta
i smera.
Obećao sam mu da će živeti snove
jedan po jedan
da magija ipak postoji
i da ne pada sa neba
nego je sam stvaraš
Ne dolazi božjim prstom
umetnost nije bitna
bitan je život
duša je bitna
i treba je zadržati tu gde je
prvo se spasava život
pa se stvara umetnost.

Opisivao sam mu kako će da se smeje
potrebno je dosta
pišaće krv, davaće dušu
i skupe skupe godine.
Mislim da nisam morao
dalje da ga ubeđujem.
Želeo je ipak samo da se smeje.
Sa sigurnošću znam da to radi sad.
Srećna Nova godina.

U odsustvu sna (O usamljenosti)

Samo disanje
moj kašalj
i misli
narušavaju mir noći.
Na zamrznutim ulicama
nema nikoga
na šta sam navikao
tek poneka osoba
koja pri susretu
razmišlja isto što i ja:
zašto je ovaj jadni stvor napolju
po ovoj hladnoći
sam.

Smeh za šankom od malopre
zamenile su oštre misli
koje seku svoj put
čak do tamo gde počinje sećanje.
Vraćaju svaki događaj
svaku osobu
svako osećanje
povređuju.
Ne ide mi se nazad u stan
kod kuće me čeka isti stari krevet
krevet za jednu osobu
neuredan.
San čeka iza gomile misli
one ga odlažu
noć prolazi brzo
ja ostajem umoran.

Zimske noći donose mi
samodestruktivne
suicidne misli
zato preko dana spavam
da ne bih mislio
osećao to
osećao glad i žeđ
kako nikome ne bih smetao
kako ne bih bio povređen
kako ne bih povredio
kako ne bih bio svedok
ili potreban
ili odgovorna odrasla osoba.

Svi Titani prestali bi da ruše Olimp
kada bi im žena zagrejala ruke.
Sizif ne bi osetio kamen
da ga žena potapše po ramenu
Tantal ne bi osetio glad ni žeđ
da ima ženu koja bi mu rekla:
sve će biti dobro.

Zima ne bi postojala
da žena nije bila potrebna
sebičnom gospodaru podzemnog sveta
koji noću nije mogao da zaspi
od usamljenosti.

Izneverili smo te, Sergio

Već trideset godina
pretvaramo cveće u pepeo.
Posle smrti najvećeg mrava
pobila se njegova marva
rasparčali su lažnu humku
bratstva i jedinstva u mravinjake.
U vremenu leta na Mars
ipak verujemo u horoskop
mentalna higijena
nikada nije bila zapuštenija
dok poslednji let boinga
završava u svetskom trgovinskom centru.

Izneverili smo te, Sergio
bio si u pravu
oni koji došli su za tobom
zaista sklapaju prijateljstva
preko kućnog kompjutera
a nikada nisu bili dalji
i više strani jedni drugima.
Slušaju poj metalnih ptica
poj metkova, zvižduk bombi.
Postavljamo isto pitanje:
nećemo valjda biti mi
ta nesrećna generacija
nad kojom će se izvršiti
velika poslednja racija?

Izneverili smo te, Sergio
odustali smo od atomske
neutronske i hidrogenske bombe
ali nismo našli lek
već smo napravili nuklearnu bombu.
Pakleni vozači su avionski nosači
koji čekaju znak po zalivima.
Mutna reka spira krv sa ruku
i nosi je do okeana
do pomoraca, olujnih mornara
iznad čijih brodova lete crni galebovi
ali nije san, već java.

Izneverili smo te, Sergio
bio si u pravu
ipak je usledio infarkt
zaboravljen je miris cveća
zaboravljene su dobre knjige
a roditelji preneli na decu mržnju.
Jučerašnje sutra traje traje traje
dok bogovima nabijaju rogove
i u njihovo ime dižu se u vazduh.
Za ljubav treba imat' dušu
ali ovde je nema
kinematografi naših detinjstava
rade na porno filmovima
kvalitetnih visokih rezolucija
da se njeno telo što bolje vidi.

Već trideset godina si besmrtan
Sergio
nadam se da ovo ne možeš da vidiš.
Ja, kao i ti nekad
bez sreće pevam o ljudima
lud od vina
tražeći devojku br. 8
za razgledanje vrta
i put do obala Goe
nadajući se da ispod pepela
na proplanku ipak čeka cvet.

Izabrao bih taksiste

Na božićnih -15 stepeni
na ulici u centru
posle zadimljene partije bilijara
nije bilo ni mrtvog psa.
Samo ja i taksi vozila koja kruziraju
niz te okićene kolovoze.
Neko ko voli poeziju zapitao bi se
gde je tu poezija uopšte dođavola
i zaśto sam ja na sibirskoj ulici
koja grči stopala
dere kožu sa ruku
i vodi moj topli dah u nebo.
Ali rekao bih da je i to bolje
nego da slušam razgovor dvojice
koja služe vojni rok
i dobili su vikend
za tekilu, pivo
i razgovor o debelim devojkama.
Ništa ne fali meksičkoj vatri
barskom nektaru
i povećim damama
nego priči o dvadeset prljavih kita
u jako malom prostoru
o njihovih četrdeset nogu
koje su marširale
na nečiju zapoved
kao ovce dok se uteruju u tor
i onda mi u receptorima vonjaju
prosto na samu pomisao.
Disciplina, rutina i odgovornost, kažu
to mi fali
mozak, duša i muda, momci, kažem
to vam fali.
Nisi muškarac ako nisi služio vojsku
sve je što uvek imaju da kažu.

Malo ljudi zna da se razumem
u košarku, fudbal, još par sportova
alkohol,
umem da promenim sijalično grlo
šteker, gumu
obijem alarmni i nadzorni sistem
ugradim interfonski i telefonski sistem
imam dva metra, bradu
veliku glavu i raspon ruku, široke grudi
između nogu imam
(sagni se pa vidi sam, kažem)
poprilično sam muškarac po njihovom ustavu Darvinove republike.
Šta ćemo sad?
Ali ja ipak pišem pesme.

Pesnik, kažu podrugljivo
ne znam ko je ovim idiotima usadio sliku
malog, ljigavog, nesposobnog lika
koji piše ljubavne sonete u rimi
i umire sam, gladan i prljav.
Ja ih čak izbegavam podjednako
kao ove muškarčine šumskih šara.
Šumske šare nisu problem
njima treba ustajanje zorom uz zvuk trube
klot pasulj i još dvadeset smrdljivih likova
da dele svojih dvadeset kvadrata s njima.
Pesnici, umetnici su problem
njima treba da meni govore
da sam drzak, egoista, da se ložim
iskorišćavam poeziju
ne znam da komuniciram
glumim Bukovskog.
Na prste jedne šake
mogu da izbrojim
nekoliko koji ne lažu.
Mogu, jer sam upoznao njih
njihove snove, emocije
devojke, sećanja, mačke
gradove, srodnike, kafane, živote.

Pouzdano znam da su negde
napolju sa mnom
da se klone umetnika, vojnika i smrti
koji oko nas samo paradiraju
iz nekog razloga.
Govore da nam fali disciplina, rutina i odgovornost
da smo drski, egoisti, da se ložimo
iskorišćavamo poeziju
ne znamo da komuniciramo
glumimo Bukovskog
kao da je on izmislio sirove emocije
poeziju, slobodni stil, psovke, alkohol.

Da mi daju da biram između umetnika i vojnika
(ni jedne ni druge nisam video
na -15 božićnih stepeni na ulici)
izabrao bih onih nekoliko pesnika.
Za njih imam snage.
I taksiste, mada ništa od toga.
Za njih nemam 250 dinara
do Koteža 2.