Ne gledaj dole

Dani ove godine
vazduh i ja
smo teški.
Ne spavam noću već par meseci
ništa produktivno ne radim
a dani teku brzo.
Ne znam kako se osećam
a nema ništa gore
od toga da budeš bezbojan.
Napuštanje kreveta
izgleda kao olimpijska disciplina
suočavanje sa ljudima
i povratak u kolosek
iz kolotečine samoprezira
neuspeha, konstantne sete
čini se nemoguće.
Deluju kao da nikada nisu bili sluđeni
da nikada nisu razmišljali
o zločinu, pljački
samoubistvu ili ubistvu
verovatno ne gledaju
na pamćenje mesta
na koja bi odlazili
da nekad završe kao beskućnici
kao mogući hobi.
Deluju kao da nikada nisu bili polomljeni usamljenošću
a ja se pitam
da li sam nekad
to prestao da budem.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole.
Ne budi tužan, budi srećan -
i poželim da sa tom filozofijom
pokušaju da provedu jedan dan
kao izistinski tužni ljudi.

Poslednje nedelje decembra
šetao sam u Beogradu
od Hrama do Trga
dan je bio obojen Suncem
i vratio mi energiju.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole -
ali tog dana
beskućnik ispred mene
naviknut da gleda dole
primetio je novčanicu
od 20 evra kako sija na suncu.
Dok je izbezumljen od sreće
podigao novčanicu i gledao
na koju će stranu prvo poći
sitne oči pune sunca
zaustavile su se na meni
i bez da sam primetio
na licu sam ostatak dana
nosio osmeh.