U odsustvu sna (O usamljenosti)

Samo disanje
moj kašalj
i misli
narušavaju mir noći.
Na zamrznutim ulicama
nema nikoga
na šta sam navikao
tek poneka osoba
koja pri susretu
razmišlja isto što i ja:
zašto je ovaj jadni stvor napolju
po ovoj hladnoći
sam.

Smeh za šankom od malopre
zamenile su oštre misli
koje seku svoj put
čak do tamo gde počinje sećanje.
Vraćaju svaki događaj
svaku osobu
svako osećanje
povređuju.
Ne ide mi se nazad u stan
kod kuće me čeka isti stari krevet
krevet za jednu osobu
neuredan.
San čeka iza gomile misli
one ga odlažu
noć prolazi brzo
ja ostajem umoran.

Zimske noći donose mi
samodestruktivne
suicidne misli
zato preko dana spavam
da ne bih mislio
osećao to
osećao glad i žeđ
kako nikome ne bih smetao
kako ne bih bio povređen
kako ne bih povredio
kako ne bih bio svedok
ili potreban
ili odgovorna odrasla osoba.

Svi Titani prestali bi da ruše Olimp
kada bi im žena zagrejala ruke.
Sizif ne bi osetio kamen
da ga žena potapše po ramenu
Tantal ne bi osetio glad ni žeđ
da ima ženu koja bi mu rekla:
sve će biti dobro.

Zima ne bi postojala
da žena nije bila potrebna
sebičnom gospodaru podzemnog sveta
koji noću nije mogao da zaspi
od usamljenosti.