O čemu sanjam

Moji prsti dugo se igraju
tvojom kosom.
Pričam ti o bolu
ispred tebe se režem
od vrata do trbuha
kako bih ti dokazao da unutra
imam nešto više od krvi, žila i organa
što bi moglo da me boli.
Uvek sam ti pričao šta osećam
nikada nisam stigao da ti ispričam
o čemu sanjam.

Sanjao sam svoju majku
bez njene riđe kose
uvele suncokrete u polju.
Sanjao sam zimu
dugu i hladnu.
Severno ledeno more
i ljude kao lednike
kako plutaju oko mene.
Utapam se i smrzavam
i to se nastavlja kad se probudim.
Sanjao sam da sam prestao da lażem
i da ništa od mene nije ostalo.
Bio sam još jedan kalup u fabrici
na trakama za proizvodnju
još jedan kip u parku
koji niko ne primećuje
po kome čuče ptice.

Sanjao sam da sam bio primoran
da odem.
Da me moj grad
otac, koji me je podigao
ošamario i oterao
čim sam prohodao i progovorio o bolu.
Da bolim sve ljude
kada razgovaramo
da sam poput gubavca izbegavan
zbog bola koji nosim
očigledno, poput grubog šala
ili tesnih cipela.
Ja ovde ništa i nemam
a sve moram da ostavim.

Moji prsti dugo se igraju
tvojom kosom.
Sanjao sam da sam ogluveo i oslepeo
i plakao sam, plakao
jastuk natopio prozirnim očima.
Sanjao sam da sam poludeo
i smejao se, smejao
svim ljudima na ulici u lice
od pljuvanja i batina smejao se još jače.
Onda niko više nije obraćao pažnju
i sanjao sam da sam se tresao
zatim ubio
crnom zaboravu u usta skočio.

Moji prsti dugo se igraju
tvojom kosom.
Nikada nisam stigao da ti ispričam
o čemu sanjam.
Sanjao sam svoju majku
bez njene riđe kose
uvele suncokrete u polju.
Sanjao sam zimu
dugu i hladnu
i
ni traga čoveku
stotinama kilometara oko nas.
Sanjao sam...

Ni traga tebi
stotinama kilometara oko mene.

Odisej i dalje luta

Čitulje kao poternice

zapljuskuju živa lica

poput talasa.

Osmesi devojaka

kupuju se suncokretima

ne podvizima

koje zahtevaju božanstva

kojima je većina smrtnika podređeno.

Ne svi.

Među gundeljima

poneki se i svitac nađe.

Misli plove kao lađe

u moru saobraćaja i ljudi.

Pesme automobilskih sirena

ne izazivaju više

moje brodolome.

Ljudi više nisu moja

Haribda i Scila

ali sam uvek među njima.

Nema te boginje

koja bi mi um pomutila.

Gledam

naokolo se svi

zbog neke iluzije usvinjili.

Dom još nije ugledao

Odisej i dalje luta

a video je sve ovo

toliko puta.

Toliko puta...

Mila

Moram da ti kažem, mila
zašto sam u toplo leto
naoblačen i kišan.
Ne boj se
ako u mom društvu
pokisneš ponekad
moje reči su pitke
emocije su voda.
Voda je iskrena
kao život.

Veruj mi na reč, mila
ja ne znam kako da osvajam
i obaram
prosto znam da volim kad se smejem.
Vole i drugi ljudi
voliš i ti, siguran sam
Svako voli kad se smeje.
Onda tako tmuran i oblačan
ponesem ti suncokret
izgledam kao da nosim Sunce
ispred svojih oblaka
pomalo obećavajuć, prihvatljiv prizor
priznaćeš.
To ne radim jer sam video
kako u nekim filmovina
ženama poklanjaju cveće
nikako, mila!
To rade praznoglavi muškarci.
To je prosto igra
iz mog detinjstva
najlakše sam pamtio asocijacijama.
Mogao bih magično da ih vezujem
za događaje, ljude i godine
da ih oživljavam
da ih se sećam
nikada ne pustim
da odu u nepovrat.
Znam da ćeš pomisliti na mene
kada ugledaš žuti horizont
kroz prozor
vozeći se vojvođanskom ravnicom
na putu za severni Banat.
To više nisu samo polja suncokreta
to sam ja.
Nasmejao sam te.

I ja znam da ćeš se postideti, mila
možda ti i neprijatno bude
moraš da me razumeš.
Proživljavam kao nekad
godine lutanja
kao nekad
buđenje bez vazduha
u znoju
uzimanje daha
nakon ronjenja
u istom starom paklu.
Nepomično ležanje od desetak minuta
prisećanje fabule
od koje su majica i posteljina mokre.
Pesnice su obavezno stegnute
pri nokautu novog dana.
Ja moram nekog nasmejati
da bih se nasmejao, mila
samo bluzerski klovn
to sam.
Ako te ne poljubim nekoliko puta
usred tvoje rečenice
ako ti u snu ne smišljam nadimke
ako ti ne tepam, ne šapućem ti
ne provlačim ti ruke kroz kosu
ako tvojim pramenom
koji se buntovnički izdvaja iz kose
i pada preko tvog lica
ne zakrpim sve svoje rane
ja sanjam smrt, mila.
Smrti imam dovoljno
i na javi.

Ja jesam oblačan i tmuran, mila
ali ne odustaj od mene
sve je promenjivo
u sudbinu ne verujem.
Ako je sudbina bog
ja sam ateista.
Ponosni sam tvorac
nekoliko svojih svemira

još više nemira
i ko zna koliko izazvanih osmeha.
Nikada ne bih dozvolio sebi
da te moje oluje unesreće.
Nikada ne bih dozvolio sebi
da te na bilo koji način povrede.
Sve bih uradio oči da ti nasmejem, mila
samo da nikada ne zaplaču ponovo.
Samo da te ne vidim opet kako plačeš
samo nemoj plakati, mila!
Ja bih čitave ratove objavio ako zaplačeš
u najgoreg krvnika bih mogao da se pretvorim
mogao bih da mrzim
vodu bih zapalio za tvojim suzama, mila
samo svet da mi se ne raspadne
dok ti prstom sakupljam suze
kako bih noću svakoj pojedinačno
mogao da se izvinim
koliko sam bespomoćan.

Moram da ti kažem, mila
ja bih ceo svet i sve ljude
mogao ponovo da zavolim
mogao bih more da smirim
i na trnju i u vatri mirno da spavam
put do kuće ponovo da pronađem
pesme ponovo da pišem
samo da znam
samo da znam, mila
da sam te i ovako oblačan
nakon ove pesme
nasmejao.

Šta sad?

Plašim se

života koliko i smrti

otvoreno bih uvek priznao.
Bar sebi.
Ja sam tragičan junak
koji snosi krivicu unesrećivanja sebe
svega oko sebe.

Odrastati
ne znači biti odgovorna zrela osoba
naći pristojan posao
drugu osobu
biti samostalan.
Već znači prihvatiti
da nikada nećeš biti
glavni junak filma
sa srećnim završetkom
pored ljubavi svog života
stići do cilja.
Znači prihvatiti
da nikada neće doći svemirski brod po tebe
da te odvede u galaksiju daleko, daleko odavde.
Nećeš biti u crtanom filmu.
Možda i nećeš biti srećan.
Bar ne trajno.
Prihvatiti krug.
Život je patnja
prošarana srećnim momentima
a za te momente vredi ispaštati.
Do njih treba krvariti
laktati se, ublatnjaviti se.
Zaista vrede svega toga.

Ali kada stignem
do toga
plašim se jednog pitanja.
To nije pitanje egzistencije
višeg, plemenitog, naučnog, svrsishodnog.
Prosto jednostavno
stravično i jezivo pitanje
koje preseče i skida sve osmehe sa lica:
Šta sad?

Srećan rođendan

Mamuran i nakazan
ustajem iz kreveta
majka mi čestita rođendan
i plače u kuhinji.
Ćale i ja pravimo se
da ne vidimo
brat izlazi iz stana
ide na posao
ja izađem popodne
i vratim se sutradan.
Pričam najbesmislenije stvari
svima koje sretnem
svi mi kažu da sam mnogo negativan
ne mogu da pričaju sa mnom
koji ti je, razvedri se malo, kažu.
Kao za inat bih pričao o bilo čemu sada
sa bilo kim
pričam sa Zorkom što prodaje maramice
u parku
i sa dečurlijom na terenu.

Vratim se u stan
ćale gleda Primeru
komentarišemo Atletiko
majka se pojavi u sobi
rekla bi nam nešto
čeka da je pogledamo
ignorišemo je
počnem da pričam ćaletu
kako je Vardi klizećim polomio tipu nogu
majka ode u kuhinju
i bude par sati kraj telefona.
Pojavi se opet dok jedem
gleda me
počnem ćaletu da pričam o heljdinom brašnu
kaže to prodaju prodavnice zdrave hrane
ove što im dostavljamo pakete.

Opet smo nas dvojica u sobi
kad joj je pregled kod onkologa, pitam
sutra, kaže
nastavi da priča o Zvezdinoj utakmici
nismo igrali Ligu šampiona 27 godina, kaže.
Majka sedi u kuhinji i plače.

Moja najveća nesreća

Unesrećuju me opšta mesta
izgovorena i učinjena
koja se svojataju u građi ličnosti
neuspeli pokušaji sebičnosti
koja se pravda kao ljubav.
Pitao sam je glasom
koji je umesto mojih prstiju
prostrujao duž njene kičme
- da li više voliš nežnost
ili grubost? -
- Nežnost -
konačno je progovorila
glasom još više umilnim i tišim od mog.
- To je lepo - nasmejao sam se
- nežnost je redak dragulj
kad je svakodnevna grubost
toliko rasprostranjeni i učestali
uzrok nesreće među ljudima. -

Skinula se ispred mene
koga vidi prvi put tu
nisam joj pre toga
ni par prostoproširenih rečenica uputio
niti sam bio napadan
ni interaktivan
nisam upotrebio uvredljive i nepristojne reči
niti priređivao takve gestove
a ona, meka i mlada
stoji gola i mokra ispred mene
uplašena isto koliko i uzbuđena.
Ja sam prosto napravio jedan korak
i prišao toliko blizu
da je mogla da oseti moje disanje
na svom licu
kao da su moje šake.
Na poljupce sam odgovarao poljupcima
pratio bih linije koje crta svojim prstima
po mojim leđima, grudima
bedrima
zatim oponašao njihove putanje
po njenom telu.

Nervozna, mamurna, besana
ujutru je umorno stajala u kuhinji
unesrećena
nakon nebuloznog telefonskog razgovora
dok sam ja ležao pored.
Uzrujano i plačno komentarišući naglas
pogledala me direktno tražeći odgovor
ja sam joj onda pričao
kako je lepa na jutarnjem Suncu
dok je gledam iz kreveta
i momentalno joj ukrao jedva primetni
iskreni smešak
koji je prekrila i umuknula šakom
a onda okrenula i glavu od mene
kako bi zadržala ozbiljnost pomenutog problema.
Isprużio sam ruku ka njoj
dodirnuvši joj deo košulje
u koji je i ruku svoju stavila
i pusila da je moja otprati nazad do kreveta.
Obuhvatio sam je u zagrljaj
i ljubio je po vratu i ramenima
najnežnije što sam umeo
usnama ovlaš dodirujući njenu kožu
sve pokrivajući slojem umerenog disanja
kao snegovi što bi ravnomerno pokrili ravnicu.

Kada smo se kao ravnica umirili
i ostali da ležimo
govorila je o mojim dlanovima i prstima
kao da su najneverovatniji događaj
koji je zadesio u poslednje vreme.
Zagnjurio sam svoje lice
u njenu mokru, kovrdžavu kosu.
Mirisala je na more.

Zaćutali smo neko vreme
onda sam rekao:
Moja najveća nesreća je ta
što ne putujem toliko često više
i što ne viđam more.
Mojih je nesreća mnogo
uzroci su svake moje noćne more.
i znam da ti ispričam još gore
ipak
moja najveća nesreća je ta
što ne viđam more.

Peto godišnje doba

Ja sam najtoplije leto
ja sam najhladnija zima.
Nikada nisam između
nikada nisam proleće i jesen.

Kada sam prvo
ljudi mi prilaze nagi
nasmejani, mokri, mirisni
zreli kao tropski plodovi.
Onda sam nabujala reka
plutajući krokodil
koji čeka one željne osveženja
rascvetana poljana
zlatna afrička savana
veliki, lenji, mazni lav
u hladu
koji je gladan mesa u izobilju
međutim, nepomičan leži u bilju.

Kada sam drugo
ne prilaze mi.
Onda je samo put do mene
popločan debelim slojem leda
klizave, oštre površine
mongolska tajga i ruska tundra
teorija Milutina Milankovića
sva četiri ledena doba.
Onda sam praistorija
čopor sabljozubih tigrova
stampedo džinovskih mastodonta.

Kada sam prvo
onda sam osmeh i sitne oči prosjaka
beskućnik, nemam drugog doma
osim svoje bušne obuće i odeće
onda sam vreća, srce
koje nosim na ramenu
kao puž svoju kuću.
Prašina sam svačijih cipela
polen na nožicama svakog insekta
oduvani maslačak i balon svakog deteta.
Latica na vetru
svakog voli-me-ne-voli-me, iscepkanog
od strane nekoga zaljubljenog.
Moje su ljuske pukle na drumu
ptice su ih raznele u kljunu.

Kada sam drugo
onda sam autodestruktivni
anksiozni rub mozga.
Napadi panike
starački, drhtavi, hladni, tanki prsti
memljiva, smrdljiva rupa
jeftin alkohol u flaši
mutni, pijani pogled na ivici plača.
Onda sam nesanica
popucali kapilari u očima
modri podočnjaci, poput dve masnice
svaka nasilno ugašena cigareta
u kupatilu, na terasi, na praznoj ulici
gledanje u mrak.
Gledanje u pogašena svetla ljudi
u usnulim zgradama
koji mirno i bezbrižno spavaju.
Onda sam svaka biblijska i mitološka kazna
podzemni svet
svaka avet u njemu.
Levijatan i Baal
na oba ramena mi čuče.
Ankilosaur sam
u oklopu, nakostrešenog, teškog repa
kao buzdovan
armadilo sam, povijen, sklupčan
van domašaja.
Konstantinopolj i Jerusalim sam
opasan neprobojnim zidinama.

Kada prođe leto
ljudi oblače svoje tople kapute
kape, rukavice, vunene čarape
u toplini doma
u naslovima fotelja
ispijaju tople napitke
drže se za ruke.
U toplom krevetu
nepoljuljano snevaju iluzije
snove voljenih.
Vode ljubav.

Ostavljen sam u petom godišnjem dobu
onda sam praistorijski strahovi
krezubi, cvileći tigar.
Ljudi su istrebili krdo mastodonta
kako bi se njihovim krznom ugrejali.
Smrznuti sam prosjak na ulici
razrušeni, oskrnavljeni, sveti grad
i pokorena Vizantija.
Bezopasno, peto godišnje doba
neprimetno ostalima
počelo je drhtavicom
razmišljanjima o propasti
razmišljanjima koliko volim
i koliko sam voljen.
Ostali otporni su
ja meteoropata sam.

Peto godišnje doba
počelo je samo meni.

CV čovek i sivi čovek

Ljude sam često upoznavao
sa najgorom verzijom sebe.
Koliko god utešno izgledalo
biti prihvaćen i drag
u dubini sam bio razočaran
kako isprva nisu bili razočarani
najgorom verzijom mene.
Razočaran što su prihvatili
da je to jedina verzija mene
nezainteresovani i bez radoznalosti
za saznjem u suprotno
za bilo kakvim saznanjem.
Krivica verovatno nije bila njihova.

Bio sam iskren ipak
to je bila najgora verzija
ali mene
nisam lagao.
To je bilo bolje nego gluma
izgledalo je ispravno.
Savremeni čovek
navikao je na diktiranje društva
da su sreća, samopouzdanje, sigurnost
jedina prihvatljiva osećanja
kao da ostala ne postoje.
O takvoj vrsti uspeha
moralo se govoriti javno
i ne samo to
moralo se drugome natrljati na nos
i to odmah pri bilo kakvoj interakciji.
Ne upoznaju se imenima
niti najgorom i najboljom verzijom sebe
već jedinom prihvatljivom.
- Zdravo, ja sam srećan/na
takođe sam uspešan/na, samostalan/na
jak/a i odlučan/na.
Spreman/na za preuzimanje inicijative -
Drugima se ne nudiš trenutan
prirodan i iskren
nudiš im se kao cv.

Činilo se
da je njihov najveći strah
biti neprihvaćen i odbačen
zarad iskrenosti prema sebi
zatim drugima.
Osećajni čovek
izbegava se kao gubavac, psihopata
vanzemaljski oblik života
prenosilac zaraze.
Osećanja zavise
od situacija u kojima se čovek nalazi(o).
Ranjiv, slab, iscrpljen, depresivan
umoran, razočaran, tužan pojedinac
nema pravo da se tako oseća.
Takav čovek okarakterisan je kao gubitnik
savremeno društvo ne priznaje gubitnike
za svoje sastavne činioce.
Takvi nemaju pravo glasa.

Popularni su treneri za sreću
govornici koji koriste slabog pojedinca
kao mogući način zarade i obmane.
Jedini savet koji mogu da pruže glasi:
- budi srećan -
poput mantre, pilule
koja bi isto osećanje pružila momentalno.
Psiholozi, poput trenera za sreću
često nisu stručni ljudi od pomoći.
Oni doslovno preporučuju pilule
koje ne bi odstranile samo negativna
već bilo kakvu vrstu osećanja.
Umrtvile bi do tačke prihvatanja
pretvorile čoveka okarakterisanog kao gubitnik
u čoveka koji se definitivno predao
odrekao osećanja koja ga odlikuju.
Sebe.
Čak i delfini, jedni od najinteligentnijih bića
poseduju jedan poseban ton
koji se razlikuje od jedinke do jedinke
po kome se međusobno raspoznaju.
Za razliku od ljudskih bića
proglašenih za najinteligentnija
oni se ne odriču svojih svojstvenosti pre smrti
zarad prihvatanja od zajednice.

Svaki pobednik nekada je bio gubitnik
ponovo učim da hodam.
Do sad sam gazio sebe
krivio sebe
krivica verovatno nije bila moja.
Ponovo učim da hodam
krivica je verovatno bila moja
prvo sam naučio da bežim.
Ljude sam često upoznavao
sa najgorom verzijom sebe.
Ponovo upoznajem svetle boje i tonove
bio sam i ponovo biću nekad
čovek crn, sivi
biću srećan što nikada nisam i nikada neću
postati cv.

Sedamnaest

U poslednje vreme
potpuno sam podetinjio
ponovo imam sedamnaest godina
želim da se sa vedrinom budim.
Vedrinom sebe i neba.
Ponovo se srušim sa kreveta na patos
radim vežbe snage
koliko sam snažan da preguram dan
otvorim sve prozore, zatim
pustim muziku glasno
još glasnije pevam dok spremam doručak.
Potom legnem na krevet
utrnem muziku
osluškujem ptice, dečju graju, vozove
ostatak dana čitam o književnosti, istoriji dinosaurusima i grčkoj mitologiji.

Poželim da sam napolju što više
da sam svuda što više
da sam lak
da sam vazduh.
Ponovo imam sedamnaest godina
poznanike koje srećem
ovlaš pogledam kad im se javim
svi se hrane nezdravo
mržnjom, frustracijama i kompleksima
nataložilo im se u licu i vratu
oko struka i u guzici.
Mogu stojeći da dodirnem čelom svoja kolena
mogu da trčim
da prepešačim celo svoje Pančevo
i pola Beograda
da se znojim i da se ne umorim
a sve što mogu je da mi odbrojavaju.
To je u redu
ne smeta mi
imam tek sedamnaest godina
nemam devojku, još dugo se neću oženiti
nemam završen fakultet, ni posao
spavam na istom krevetu petnaest godina
noge mi vire sa njega.
Tvrde sa sam nezreo i neozbiljan
presrećan odgovaram na optužbe
potvrđujem
prigrlim ih kao komplimente.

Zaboravio sam kako da pričam
i budem okružen dosadnim ljudima.
Preporučuju mi da se napijem
zaboravio sam kako da pijem alkohol
brzo se napijem
onda se unervozim od toliko dosadnih ljudi
samo bih želeo na vazduh tada
da sam vazduh tada.
Neprimetan i tih.

Zaboravio sam kako da pričam sa devojkama
zaboravim sve o književnosti, istoriji
dinosaurusima i grčkoj mitologiji
samo kad su mi blizu.
Neke zaista izgledaju
kao da sam ih već jednom sanjao
posramljeno sam želeo da im dotaknem kosu
da priljubim nos, usne i oči na njihov vrat
kako bih se uverio da su to stvarno one.
Jako se razočaram kad se ništa ne desi
kada ništa ne kriju u kosi i na vratu
kada je to samo još jedan vrat i još jedna kosa.
Ne budi lud, kažu
samo im pričaj bilo šta
pravi se pametan, laži i budi siguran u sebe
odvedi ih negde u mrak
skini prvo odeću
zatim grudnjak, može imati jednu ili više kopči
na kraju gaćice, znaš već.
Ali ja ne znam da pričam bilo šta
nisam dovoljno pametan, zato čitam
umem odlično da lažem
kada lažem nesiguran sam
ali ono što me najviše uplaši su njihove oči.
U njima nema ničega privlačnog, devojačkog
od malopre
ni izmaštanog ni odsanjanog.
U njima nema ničega ljudskog.
To je neki gladni, zverski pogled
sa kojim nikada ništa ne želim da imam.

Kažem ti
potpuno sam podetinjio
ponovo imam sedamnaest godina
devojkama kupim po jedan suncokret
sakrivam im čokoladu u cveće ispred zgrade
kada su vrata zaključana
i ne mogu da im ostavim u poštansko sanduče.
Potpuna sam luda, klovn
ne mogu da se zasitim njihovog smeha
koji sam izazvao ja ili moje reči.
Brinem se da li je ružno sanjala
da li je uživala u čokoladi
jer čokolada je divna i ona ne goji
mržnja, bes, ogorčenost, ljubomora, zavist goje.
Svakog dana u šest popodne
izađem na teren, igram basket, šutiram na koš
oznojim sve od čega bih mogao da se ugojim.

Uplašio sam se mnogo čega
u poslednje vreme
sa svoje dvadeset i dve godine
ali ničega ni blizu kao kada sam
na tebe povisio glas zbog gluposti.
Došao si da šutiraš fudbalsku loptu
između šipki konstrukcije koša.
Imaš deset godina
zašto to ne bi mogao biti gol?
Šta je meni?!
Zbog stvari kojima sam se prežderavao
vikao sam na tebe.
Hoću da ti se izvinim zbog toga
ja više nemam dvadeset i dve godine
imam sedamnaest i...
hoćeš da šutiraš sa mnom na koš?

Mačor

Zuje krošnje u mom bulevaru
kao suknje devojaka na Korzou.
Ja se budim sa svakim prolećem
iscrpljujući zimski san
prekinut je.
U proleće sam uvek odlučivao
da putujem
bez razmišljanja.
Nekako bi se uvek zadesilo
da je neka devojka procvetala
negde izvan mog grada
daleko
i ja ne bih gubio vreme.

Kilometri su mi oduvek bili sluge
moja krv je možda slovenska, germanska
lice mi je varvarsko
ali duša mi je plemenita, plamenita
ciganska.
Bio sam pravi pravcati Svire
Tom Sojer, Haklberi Fin
Arturo Bandini, Henri Kinaski, Din Morijarti.
Govorila mi je familija
da smo jedini mangupi
koji putuju u svojoj torbi
šinama, drumom
i koracima
moj pokojni deda i ja.
Kicoši, lude
mačori, probisveti
avanturisti.
Nazovi kako hoćeš
samo nikako nisu bili
turisti.
Pitala bi me baba
- zar nema devojaka po gradu, sine
tolike lepe cure
a ti putuješ tamokoznagde. -
- Dosadne su, baba. -
odgovorio bih joj prosto.

U leto
kad je već sve zrelo
mirisno, primamljivo i privlačno
u takvim noćima
molio bih se za svoje noge
da me posluže što više, što duže
da nastave i sa žeđu, glađu i umorom.
Da me usreće.
Vraćao bih se iscrpljen
majka bi rekla
- ofucan kao mačor
danima te nema
bled si, prljav
vidno umoran
gde si bio, sine
odakle ti novca i energije? -
Kroz mene bi
posle tuša i umora
prošla neka čudna sreća
ostala bi tu
kroz celo telo bih je osećao
ubeđen da bih lebdeo
da imam još malo toga.
Ispunjenost.
Ispunio patike zemljom, peskom, blatom.
Za novac bih se snašao
on je toliko nebitan
da ga posle ovoga neću ni pominjati.

Takav sam mačor bio.

sve je to koštalo

tek sada, suočen, osećam
prebrzo sam se umorio
iscrpeo, razočarao, ofucao.
Sada proračunat, kao da kažem
- I račun, molim vas.
Da ga bacim ispred. -
Ne pomeram se od svog grada
sedim, krećem se, posmatram
brinem, strah me je
ne pomišljam da padnem u iskušenje.
Ušiju uvek načuljenih
osluškujem prugu i kolovoz
gledam vozove, autobuse.

Kada padne noć
kao svaki ofucani mačor
podvijenog repa
nacrtan sam
ispred ulaza moje zgrade.
Kao svaki ofucani mačor mjaučem
na vetar, Mesec, na vozove i autobuse
i to ućutkuju komšije sa prozora.
Radni, obični narod
zarobljen u svojoj rutini
nema razumevanja
ne može da spava od mog (m)jauka.
Okrivili su mačke
ulaz do mene
ni krive ni dužne.

Najbolji čovek u gradu (Živ čovek u Hadu)

Noćas
na stepeništu
ispred zgrade
dok je pušio svoju cigaru
konačno sam ubio
najboljeg čoveka u gradu.
Danima ga davio
noćas konačno zadavio.

Ni krik nije pustio
nije se opirao
kao da je potpuno očekivao
da je bio spreman.
I ne samo davio
već sam mu u toku davljenja
govorio:
nisi sposoban
ništa ne možeš da uradiš
među njima
ti si kukavica bedna
ne umeš da živiš
da se ponašaš.
Nikada nećeš naučiti.
Ti prokleti stvore
najveći si neprijatelj sebi.

Nezainteresovan za društvene pokretače
nezainteresovan za rutinu
kalupe, mere, pravilnike, ekonomiju, norme
administraciju, brojke koje označavaju
apstraktno
koje su čoveka dovele na apstrakciju
napravile od njega predmet, sistem
zadale funkciju
oduzele život
dale mu vrednost
etiketu
cenu.
Ne.
Za takve stvari
za takvo društvo
bio je nezainteresovani pojedinac.

Bio je najbolji čovek u gradu
Sa svim tipovima ljudskih karaktera
jednostavno je bio fleksibilan.
Sve njih je nekada sreo, upoznao
komunicirao s njima.
Nisu mu se sviđali svi oni
jednostavno je bio fleksibilan.
Učtiv koliko su mu dozvolili
neprijatan koliko su zaslužili.
Pomogao bi
ukoliko je u njegovoj moći
ukoliko postoji mogućnost
i ne bi očekivao ništa zauzvrat.
Bio je glup čovek, ustvari.

Bio je najbolji čovek u gradu
sposoban da razmazi nečiju ćerku
i sestru
ponekad i devojku.
Uvek je verovao da svim kamenim ljudima
fali one ljubavi
kao na početku života
kao u ranim godinama.
Pažljive, iskreno nežne i tople
dečačke.
Zaboravljao je
da nisu svi nastali iz ljubavi
da nisu svi hranjeni ljubavlju
od kad su bili novorođenčad.
Podsećao sam ga
da je većina hranjena majčinskim mlekom
proteinskom hranom, plodovima
ostalim životinjama.
Kao ostale żivotinje, svi sisari
kao čimpanze, orangutani.
Uveravao sam ga
da u ostatku života
svi žude za onim od čega su nastali.
Čime su na početku života hranjeni.
Bio je nezreo čovek.

Bio je najbolji čovek u gradu
bio je živ u svetu mrtvih
bio je topao u svetu hladnoće
tinjao je u mraku
zauzvrat
u šetnji kroz Had
titanski je preživljavao obdanicu.
Nakon prvog grebanja zalaska
Tartar je proživljavao noću.

Bio je najbolji čovek u gradu.
Bio je najveći neprijatelj sebi
prekratio sam mu muke.
Na stepeništu
ispred zgrade
dok je pušio svoju cigaru
konačno sam ubio
najboljeg čoveka u gradu.
Danima ga davio
noćas konačno zadavio.

I ne samo davio.
Ušao sam nakon toga
u njegovu zgradu
njegov stan
njegovu sobu.
Obukao njegovu pidžamu
i zaspao.
U njegovom krevetu.

Bar jednom

Još jednu noć bez sna
proveo sam sa svojim mislima
okružile su me
ovaj put ćutale
kao da je u toku
posmrtni govor.
Na besane noći
navikao sam skoro
međutim
ne i na ćutanje svojih misli.
Jedini moji svakodnevni saputnici
jedini koji znaju sve o meni
noćas nemaju ništa da mi kažu.

Od sebe
nikada nisam uspevao da ih oteram
od sebe
nikada nisam uspevao da pobegnem
sebe
nikada nisam uspevao da slažem
sebi
sada sve sam uspeo da kažem.
Priznanjem
misli su umuknule.

Pratio me je osećaj posmatrača
tihog i objektivnog hroničara
prihvatio sam posao zapisivača
jedini lek koji je van znanja bolničara.

Dopuštao sam svima
sem mene
da budu protagonisti mog života.
Strahovi su nestali
sa osećajem inferiornosti
kada sam šetao livadom naselja
preko mravinjaka.
Njihovi izbezumljeni stanovnici
nisu znali
kakva im je to sila
uzdrmala svet.
Superiornim, smrtnik se osetio
bar jednom.

Pitao sam jednu devojku
jedne besane noći
da li i ostali ljudi osećaju to.
Zato se i ne razumemo, rekla je
svi osećaju različitu bol.
Zatim, u besanoj noći
utišanih misli
misteriozno, hrišćanski
bar jednom
oprostio sam čovečanstvu.

Šetnja kroz Had

Jedno vrelo leto
rodila se sa mnom jedna zora
u mom srcu
rodio se jedan lav.
U miru je rastao sa mnom
onda počeo da me razdire
kad se u mojoj glavi
rodila Atena.
Sukob srca i glave
odlika su živog
svakom živom
kazna je pad.

U šetnji kroz Had
ja više nisam mlad
a mlado je telo
što rađa mi glad.

Rodio sam mečku
čekajući znak života
od mrtvih duša.
U svaku nevolju
uvalilo me moje maloletno srce
iz svake nevolje
izvukao me moj punoletni jezik.

Rodila se u mojoj glavi
sa ovom zorom
jedna teška misao.
Propala mi je iz glave
na njen jastuk, na jezik
toliko teška
da se otkotrljala niz usne.
"Draga, ti me ne voliš
stoga, odlazim."

Desi se

Moj grad
najlepši je zimi
po mećavi
kad veje sneg.
Kunem vam se.

Ja čak i ne volim sneg
ne volim zimu.
Desi se
kao sada
da mi stan postane zagušljiv
počne da me peče koža
onda izađem na mećavu
ohladim glavu.

Desi se
kao sada
da zaželim pobeći na planinu
da ne želim videti nijednog čoveka.
A to je apsurdno
ja sam čovek stotinu toplih osmeha
sedim u kafiću
pored prozora
posmatram kako se bele
crepovi gimnazije i rimokatoličke crkve.
Sedim u kafiću
pored prozora
među ljudima.
Govore o brutalnom ubistvu supruge
od strane njenog muža
dok je tek rođeno dete
spavalo u kolevki.

Desi se
kao sada
da se razočaram
u kompletan ljudski rod
najviše u izgubljena mlada srca
onda im u snegu ostavljam
tragove svojih lutanja.
Možda nekome pomognu.
Razmišljam kako je divan
moj grad
najlepši je zimi
po mećavi
kad veje sneg.
Kunem vam se.
Kada prolaznika nema
kad su ove ravne ulice puste.
Desi se.

To sada nije slučaj.
Svaki zavejani prolaznik
koji je naišao
pričao je sagovorniku
o maloletnom momku
koga je drugi momak ubo pravo u srce.
- Zbog droge - reče jedan.
- Zbog cure - reče drugi.
- Iz gluposti - dobacio sam.
Ja čak i ne volim sneg
ne volim zimu
ali moj grad
najlepši je zimi
po mećavi
kad veje sneg.
Kunem vam se.

Ona kad ode

Ja životarim do svakog njenog dolaska
hrana mi je bezukusna
u obavljanju obaveza nisam prisutan
poznanika na ulici otpozdravljam
tek kad me prođe
i pomisli da sam slep ili gluv.
Ustvari načuljim uši
lajem na sve autobuse i vozove.
Ne pamtim ništa što uradim
od svog ustajanja iz kreveta.
Skidanje pidžame
oblačenje košulje, džempera
obuvanje čarapa, cipela
stavljanje hleba u toster
otvaranje konzerve
žvakanje, disanje, gutanje
isključivanje ringle, tostera, bojlera
zaključavanje stana.
Sve zaboravim.
Vratim se da sve proverim
tek što zakoračim van zgrade
da nisam
šake u cipele zavukao
rukavice na stopala navukao
noge kroz rukave džempera provukao
ostavio toster u sudoperi
bojler, ringu uključene
brave otključane.
Ja ljude ne vidim
ne čujem
pogled mi je na pruzi
slušam kad će da zaškripe kočnice.

Ja nosim svet na ramenima
i mene bole leđa
mene sve boli do njenog dolaska.
Boli me noga
ne mogu normalno da hodam
teške su mi bolnice
čekaonice, magacin
ljudi koji me očerupaju u prolazu
izmučena sivila s cegerima, kartama
pljeskavicama i administrativnim dokumentima.
Boli me sve ono što mi je ostalo od mene
koliko god to bilo.

Ona kad dođe
moj grad je najudobniji na svetu
ona ga izmesti van vremena
i sve mi je blizu
nijedan korak nije mi težak.
Učini da zavolim svoju malu sobu
svoju pećinu u kojoj se skrivam.
Ona preuzme ceo svet koji nosim na ramenima
prosto napravi od njega kaput, recimo.
Lep, topli kaput
koji ja s lakoćom mogu da nosim onda.
Ona kad dođe
sluša me kako dišem
i diše sa mnom u istom ritmu
priča sa mnom celu noć
drži me budim
drži me čvrsto uz sebe.
U snu često umem da padnem
i da se potom izbezumljeno probudim.
Ona kad dođe
ja se neprestano smešim
gladno je gledam
najgluplji sam dečak na svetu
i to je dovoljno da je nasmeje.
Moja ramena više nisu moja
moje grudi više nisu moje
to su mesta za njenu glavu.
Moje ruke više nisu moje
to su samo njene ruke
ožive samo ivicama njenog tela.

Ona kad je odlazila
uvek je padala kiša.
Ja to i mislim
to nije pesnička slika.
Nebo je
za razliku od mene
ovoreno protestovalo
njenom putu.

Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Mene to ponizi
zagrizem pod
padnem u najgoru zimu
mračni Tartar.
Ja se ne ljutim na nju
ja se onda ljutim na sebe
kako nemam i nisam
sve što bi ona želela.
Baš bih to želeo
da sam joj dovoljan.
Nikada nisam bio ljubomoran
samo ljut na sebe
što sam rasparčan od istoka do zapada
od severa do juga
raskomadali me ljudi
raznele me ptice i vetar
dok sam bio pritisnut svetom.

Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Onda ne mogu da spavam
kad spavam - padam i padam i padam
kad se probudim
obruši se svet na mene
svojom džinovskom zadnjicom
za krevet me prikuje
i ja dane umem da preležim
u svojoj neudobnoj pećini
u svom ličnom pritvoru
koji ne volim
kao nijedno drugo mesto bez nje.
Oteram je od sebe
ponižen i uvređen
pa je opet prigrlim.
Ne mogu da izdržim
da krišom osluškujem vozove.

Ona kad ode
ništa od ovoga
ne mogu da nosim na duši
duše mi je premalo ostalo.
Sve nosim na leđima
pa me leđa strašno bole.
Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Ja sam uvek bio
samo njen.

Svaki put kada padnem sa konopca

Stvar sa strahovima je
što uvek završiš
i uvek se dogodi
onako kako si se plašio da hoće(š).
Iskrivi ti vreme i mesto
čista halucinacija
u kojoj sebi obećaš
a zatim ispuniš
neuspeh.

Fatalan ishod
koji samo ti vidiš
poteza
koje nisi napravio
sprečavaš merama
koje nisi preduzeo
sve to iz skrovišta
izvan kog nisi kročio.
Kukavički tražeći zaobilazne puteve
svojoj savesti
jer znaš da zarad malo uživanja
moraš prvo napraviti nagodbu
sa Olimpom.

Svako naginjanje
ka bilo kojoj od tih krajnosti
smrtonosno je.
Na sredini
balansiranje svetom na ramenima
na konopcu svakodnevice.
Preteško je
samo zato što si sebi rekao
da je nemoguće.

Stvar sa strahovima je
što posle sebe
počinješ da povređuješ
i razočaravaš
one u svojoj okolini.
Svojim iznenadnim nepoverenjem
nemogućnošću govora
i dodira
dodatno ih činiš dalekima.

Ljudi su te malo uplašili?
Malo su te povredili?
Ne veruju da knjige imaju svrhu?
Ne veruju da ti imaš svrhu?
Brine te budućnost?
Obaveze?
Ludost?
Smrt?
pitaš sebe sarkastično
istovremeno uz gađenje i mržnju
iako dobro pamtiš
kako to dvoje crpe dragocenog tebe.
Ljudi nemaju ni rogove
ni kandže, ni kljove
uz to i nisu preterano pametni
samo su pokvareni i mali
ti ih naoružavaš.
Zapamti:
ne znači da si poražen
ako samo zavaraš Olimp
da si prihvatio nagodbu.

Reći ćeš sebi:
Ova glava razbijala je zidove i pre.
Dok je krvarila
smejao si se
dok si pljuvao zube
smejao si se
dok su ti uzimali
smejao si se.
Ne razmišljaj previše
planiranje ti nikada nije išlo
organizacija ti nikada nije bila jača strana.
Ti si nepredvidiv
improvizacija i adaptacija su tvoje oružje
niko ne zna tvoj sledeći korak
čak ni ti
napravi ga kad budeš mislio da treba
uvek možeš da blefiraš.
Znaš da nekad si goreo
znaš da nikad nisi molio
niti tražio sažaljenje
niti tražio oproštenje.
I kad ne znaš šta si
tvoja uteha je što znaš
šta nisi.

I kako previše razmišljanja
ume da zaboli
saznao bih
da nije bilo knjiga.
Noge su mi na ledu proklizale
ranac na leđima
pun knjiga
ublažio mi je pad.

Shvatio sam tad:
ove pesme nisu kazna
one me dočekaju
svaki put kada padnem sa konopca.