Galaksija

Odlučila je da nestane, ispari,
prokocka sve što bi mogla da ima.
Od moje zvezde - do zvezde padalice.
Vreme uzima surovi i neizbežni danak,
pa je isparila i u meni.
Ali nije sasvim.
Zadržala se u osmehu.
To je više kao smešak, sasvim maleni,
kratki smešak u uglu usana.
Postala je beznačajna uspomena,
koja se budi u trenutku dosade,
a najčešće kad prolazim pored mesta
gde je tonula u moj zagrljaj.

Na tom mestu, u tom trenutku,
obrtala se moja galaksija.
Sunce, Mesec, zvezde i planete.
Bila je to sasvim posebna, moja galaksija,
činila me je srećnim.
Bila je, i evo, rasula se unaokolo,
postala je obična i dosadna, svačija.
Sunce izlazi na Istoku, a zalazi na Zapadu,
mesečina obasjava tle,
zvezde se čas pojave, čas nestaju,
oblaci plove odsutno i nezainteresovano.
svaki novi dan boli, završava se kako je i počeo,
kao na traci.


I dok dokoni ljudi razmišljaju o armagedonu,
sudnjem danu, ozonskim rupama,
ili globalnom zagrevanju i udaru asteroida,
crnim rupama ili Sunčevim pegama,
ja jedino razmišljam:
da li ću ikada biti centar nečije galaksije?

Laste

Prozor na četvrtom spratu, sa monotonim pogledom na naselje i zgrade, a opet, mogućnost za dodir sobe sa raznolikim spoljašnjim svetom, star toliko kad su se prvi stanari uselili, pucao pri bombardovanju, ponovo nameštan i ostavljen da škripi kad se otvara, ne bi bio tako poseban da nije njih.
On beleži jedan život, takoreći, sva sećanja tog života. On je kupio poglede kad je najteže, kad se utone u dosadu, ili u pauzi čitanja knjige, ili kad treba da se uči, pa je sve zanimljivije od gradiva.
Njegov najlepši ukras bile su male, vredne, krilate životinje - ptice, laste da budem precizniji.
Pravile bi svoje gnezdo od blata i grančica u gornjim ćoškovima prozora.
Njihov umili, divni cvrkut bio je najlepši mogući početak jutra.
Majčin poljubac za ‘ laku noć ’ i cvrkut lasti za ‘ dobro jutro ’ obeležili su jedno spokojno i bezbrižno detinjstvo.
Idilu tog bezbrižnog detinjstva kvari, nikad zaboravljeno bombardovanje 1999. godine, te godine nije bilo lasti na prozoru, nije bilo prozora.
 Ali, sve se nekako vratilo u normalu, taj prozor je dobio prinovu, još dva oka koja će gledati kroz njega, dobijati majčine poljupce za ‘ laku noć ’, cvrkut lasti, koje su se iznenada vratile, za ‘ dobro jutro ’.
Laste su kao što znate, ili ne znate, plašljive životinje, koje svoja gnezda prave na bezbednoj udaljenosti, tj visini, od ljudi i klone ih se, međutim, one osećaju kakva je sredina u kojoj žive i verujem da im se srećna i vesela porodična idila svidela i navela ih da se osete bezbedno.
Takođe, one su selice, i odlaze u toplije krajeve, pa bi se prozor oprostio od gnezda samo na neko vreme, dok se laste ponovo ne vrate.
Uvek se vrate.
Pokušajte da zamislite ta dečija, ozarena lica kad bi ih jednog prolećnog jutra probudio cvrkut lasti i buka na simsu prozora.
Taj prozor i te laste su se ‘ nagledali ’ i ‘ naslušali ’ prvih odlazaka u školu, pisanja domaćih zadataka, prvih uspeha, ali isto tako i prvih svađa, prvog ostajanja bez posla, finansijskih kriza i ostalih nemilih događaja.
Laste su cvrkutale, ali mi smo odrastali, ignorisali smo sećanja i pokušaje da nas vrate u lepša vremena.
Zaboravili smo poljubac za ‘ laku noć ’, majka je umorna, zabrinuta, jer posla nema.
Na treningu i u školi ne ide, razmišlja se o stvarima koje su za odrasle ljude.
Dete ne treba da razmišlja da li će sutra imati šta da obuče, ili jede, ili da li će biti grejanja zimi, da li su računi plaćeni.
Sve te krize su nekako prošle. Bar na neko vreme,
Ostavljam dosadnu literaturu o prenosu digitalnog signala i bacam pogled kroz prozor. Setio sam se da oslušnem cvrkut lasti, uželeo sam se. Tri godine je dug period, potpuno sam zaboravio na njih.
Ali prisutna je samo tišina.
Prokleta, užasna tišina.
Lasti nema. Ne lete čak ni naokolo.
U šta smo se to pretvorili…

Kako sam se oprostio od nje.

Bol. To ostaje i to se oseti kada vam srce biva slomljeno.
Taj gorak ukus neuspeha, kad se grlo ukoči i ne može se izustiti ni jedna, jedina reč.
Kada date sve od sebe ni za šta.

Ugledao sam je te subotnje večeri, prokleto bilo i zapamtio sam tačan datum, proklet i on bio!
Nije se obukla da ostavi ljude bez daha, nije se trudila da bude upadljiva, a ja sam je opet primetio
i nisam mogao da je izbacim iz glave.
Dobro sam zapamtio te oči koje su gledale pravo u moje, dok sam pričao.
Svakom rečju bi mi zadrhtao glas, iako ona možda to nije primetila, trudio sam se da je impresioniram.
Imala je najlepše usne, pune, sa sjajem,a ja bih večno mogao da je gledam kako ga nanosi na njih.
Bila je savršena, zgodna, lepa, zanimljiva, kao da je došla iz mog najlepšeg sna, pa bi mi srce zaigralo
svaki put kad bi mi prišla.
Za mene je uspeh bio da je nasmejem, jer bi ona onda pokazala taj njen divan osmeh,
koji nije bio veštački, već pravi, bio je znak da sam postupio dobro.
Šetali smo i ona me je posle nekog vremena uhvatila za ruku.
Skamenio sam se momentalno iznutra i nisam znao sta da radim.
Noge su same išle napred, šetao sam, a iznutra - muk.
Zastali smo, ne sećam se zbog čega, a ona je naslonila glavu na moje rame i rekla:
‘ Znaš, imam osećaj kao da te znam sto godina. ’
I rekla je to sasvim opuštenim glasom i nije imala pojma kakav mi je udarac iznutra zadala,
jači od svih batina koje sam za života dobio.
Provodio sam ostatak veceri s njom i sve više sam se osećao čudno, jer nikada ranije nisam tako nešto
osećao.
Morala je da ide, a taj oproštajni zagrljaj me je dokusurio.
Kada sam stigao kuci umoran sam bio iznutra, jer toliko stvari se u meni probudilo da sam se jednostavno izmorio.
Nisam oka sklopio te noći, razmišljao sam samo o njoj.

Vremenom smo nastavili da izlazimo na neka mesta, gde bi se ispričali uz piće.
Mogao sam satima da je gledam kako priča.
Ti njeni izrazi lica, pa osmeh su bili ubitačna kombinacija za mene.
Ja sam se sve više zaljubljivao, a ona me je sve više shvatala kao prijatelja.
Koji bedak.
Saznao sam to kasnije i usledilo je to neformalno odbijanje.
Kakav god način da je odabrala, svakako bi bio težak udarac i bol.
Veče, baš za njen rođendan,  napio sam se kao nikada u životu.
Nije baš velika količina pića bila uzrok tome, već taj osećaj tuge i ta hemija osećanja
zajedno sa alkoholom dala je formulu i dovela do praska u meni.
Ležao sam na stolu sa rukama na glavi, dirnut svakom pesmom u načeto srce koje nije moglo da izdrži taj pritisak.
Od prijatelja sam sutradan saznao da sam i zaplakao, nikad mi se to nije desilo,
valjda to pokazuje koliko mi je ona značila.
Ujutru mi je ogroman kamen sa srca pao, osetio sam olakšanje.
Uz taj osećaj, imao sam i strašan osećaj glavobolje i mučnine u stomaku.
Ispraznio sam se olovkom po papiru i time se oprostio od prve devojke
u koju sam se zaista i svim svojim bićem zaljubio i bio spreman da uradim sve, kako bih je nasmejao i ‘prisvojio’.
I sada, kad je vidim, skupi mi se i osuši grlo, i to, valjda, duša šalje opomenu da ne činim ponovo stvari
koje bi me razdirale iznutra, jer sam se tako ‘oprostio’ od nje.

Posvećeno njoj.

Dva kestena

Pogled u njih seti me svega,
na držanje za ruke u dane pre snega.
Na listopadna drveća, bez krošnji i selica ptica,
na sreću i nasmejana lica.

Na jesenje dane i kestenje na zemlji,
uz te uspomene osmeh se budi u meni.
Na jesen me sećaju, na stazu žutog lišća,
na poljubac ispod kestena i na jutra kišna.

Sećaju me na vetar, koji sa opalim lišćem tango igra,
na mlađe godine i dane bez briga.
U džep bih stavio njih, da ne krase lepo lice,
kestena dva i na njima trepavice.

Siroče

‘ Samo tražim druga za igru, tražim prijatelje .‘

Sestre, braću i mene odvojili su od majke nekoliko meseci posle mog rođenja.
Usvojila me je tročlana porodica, izgledala mi je fino u početku.
Stideo sam se i pomalo sam se plašio, bio sam sitan.
Hranili su me, ali posle nekog vremena, iz nekog razloga, njihov debeljuškasti sin, počeo je da me maltretira.
Vukao me je za uši, udarao po nosu, a ja sam bio previše uplašen da mu vratim.
Nisam ga razumeo šta mi je pričao, niti shvatao zbog čega me maltretira.
Iz tog straha sam jednog dana vrisnuo i glasno mu rekao da prestane, a on je plačući otrčao do tate.
Njegov otac bio je besan, ništa ih nisam razumeo sta pričaju, nikada ih ne razumem,
ali sin mu je pokazivao nogu i jedino što sam razumeo je da je slagao ocu da sam ga ujeo.
Otac je uzeo novinu i počeo da me udara kao sumanut.
Ništa nisam mogao da uradim, bili su veći od mene.
Prestali su da me hrane, čak, a ja sam bespomoćno sedeo u ćošku, plačući.
Nekoliko dana kasnije, izmučen i gladan, prepun modrica, odlučio sam da preko noći pobegnem.
Dosta je bilo, izaći ću napolje, na hladan svet i pokušaću da pronađem porodicu ili druga za igru.
Svi su spavali, pa sam izašao iz sobe, hramljući koliko su me noge bolele od batina i iskrao se kroz kapiju, koja nikada nije bila dobro zatvorena.
Pojurio sam niz ulicu koliko me noge nose i umalo me nije udario automobil.
‘ Šta sad da radim, gde da odem. ‘ pitao sam se.
Nikoga nemam na ovom svetu, osećam mnogo mirisa i vidim mnogo puteva, ali kuda da krenem.
Razočarano sam išao uz put, bilo je kasno, jedini saputnik bio mi je veliki, sjajni Mesec, ali on nije usamljen, ima zvezde.
‘ Voleo bih da uzmem jednu zvezdu ‘, razvedrio sam se.  Skakutao sam iz šale, da ću dohvatiti jednu.
Radost mi je pokvario zvuk praznog stomaka koji je zavijao.
Sad mi je već postajalo loše, izmučen sam, boli me telo, muti mi se vid.
Postajalo je sve hladnije i teže da hodam, pa sam se suočio sa realnošću.
Leći ću ovde pored ovih ćebadi na koje sam naišao i umreti od gladi, sam, bez igde ikoga.
Dok sam spuštao glavu, uplakan i spreman da neću dočekati jutro, ćebe je počelo da se meškolji, ali me nije bilo briga.
Ispod ćebeta je izašao neki stariji čovek, neobrijane brade, prljavog lica i pocepane odeće.
Smeškao se kad me je video kako ležim na ćebadima i rukom krenuo da dohvati novine.
Uplašeno sam skočio, već upoznat sa novinom i šta sledi.
Čiča me je zbunjeno gledao i sklonio novinu kako bi uzeo iz kese komadić mesa i parče suvog hleba.
Držao ih je u ruci pokazujući mi da priđem, širokog osmeha.
Posmatrao sam ga neko vreme.
Nisam ga razumeo kao ni onu porodicu, ali ovaj čovek je bio sam na svetu, kao i ja.
Ništa nije imao, a bio je spreman da podeli to sa totalnim strancem, klincem.
Ipak, strah mi je bio potisnut od gladi, te sam prišao i uzeo to iz njegove ruke, a on me je pomilovao.
Prvi put u svom životu doživeo sam da me ruka koja je išla prema mojoj glavi nije udarila.
Dok sam jeo, pričao mi je, iako ga ništa nisam razumeo, imao je prijatan osmeh na licu sve vreme
i rukom mi pokazivao da se pokrijem ćebetom.
Prvi put sam imao spokojan san, bez straha da će me neko udariti ili maltretirati.
Ujutru, kad sam se probudio, čiča je već bio na fontani i umivao se, dok sam ja još leškario u ćebadima.
Prišao sam mu, onako sitan, a on me je gledao kao da je znao da hoću nešto važno da mu kažem.
Rekao sam mu da sam do neba zahvalan što mi je ponudio sve što je imao i da ga nikada neću zaboraviti, ali da je sad vreme da pođem i pronađem porodicu.
Ništa nije govorio, samo me je gledao i na kraju mog govora se zakašljao i nasmejao.
Očigledno se nismo razumeli, ali to njegovo klimanje glavom mi je izgledalo kao dovoljno jasan znak razumevanja, te sam prišao njemu i kako je čučao, dotakao sam glavom njegovo rame,
što je izmamilo veliki osmeh na njegovom licu.
Koračao sam ka raskrsnici i osvrtao se za nasmejanim čičom koji je nešto nerazumno govorio i mahao mi rukom.
Došao sam do livade gde su se igrala deca, moji vršnjaci možda.
Potrčao sam sav veseo ka njima i oni su mi se obradovali i smejući se, milovali me po ramenima i glavi.
Prijala mi je sva ta pažnja koju su mi pružili, ali njihovi roditelji su dotrčali do nas i poceli da viču na mene.
‘ Zašto vičete na mene? Samo tražim druga za igru, tražim prijatelje.
Neću povrediti vašu decu. ‘ Govorio sam im, i da bude još gore,
posle mog obraćanja pojurili su me i morao sam da pobegnem malo dalje od grupice te dece.
Tužno i uplakano osvrtao sam se pitajući se zašto me ti ljudi ne razumeju: ‘ Neću im ništa.  Usamljen sam. ‘ plakao sam.
Jednoj majci deteta, dok su odlazili što dalje od mene, ispalo je ogledalce iz torbe.
Otvorio sam ga i pogledao se.
Nos mi je bio mokar od plakanja, oči crvene, bio sam raščupan i neuredan, sav prašnjav po telu.
Opet sam se pribio uz zemlju i plakao, a jedna devojčica koja me je milovala do malo pre,
pustila je majčinu ruku i dotrčala do mene.
Pogledao sam je suznim očima i prestao da plačem. Bilo me je sramota pred devojčicom.
‘ Zašto plačes, drugar? ‘ tihim i nežnim glasom me je pitala.
Neverovatno, nju sam jedino razumeo šta mi je pričala.
Nije me terala posle incidenta, kao sva deca kojoj su roditelji rekli da me se klone.
‘ Usamljen sam, tražim nekoga da me razume ‘ rekao sam, šmrcajući.
‘ Tražim porodicu, ili drugara za igru, potpuno sam sam. ‘
Devojčica me je tužno gledala i zagrlila me, a njena majka je vikala na nju
i govorila joj da me se kloni kao i ostali roditelji te dece.
Ona je govorila majci da želi da me povede kući.
Majka je odmahivala glavom, ostalu viku nisam razumeo.
Legao sam ispod tobogana, na pesak i mislio o tome kako sam razumeo tu devojčicu,
kako je ona jedina koja je mene razumela.
Dani su prolazili i nisam izlazio iz te rupe kod tobogana, a ta devojčica me je tražila
 i dozivala me kad svi odu. Donosila mi je hranu i podelila čokoladu sa mnom.
Nikad nisam bio srećniji.
Tako nekoliko dana za redom viđali smo se kad svi odu, tu ispod tobogana,
grlila me je i milovala po glavi.
Rekla je da se zove Marija, pitala me je kako se zovem, ali ja joj nisam odgovorio.
Nisam znao kako se zovem, ili sam zaboravio i tako dok sam razmišljao šta da joj kažem, pojavila se njena majka da vidi sa kojom decom se stalno viđa kad svi odu.
Onda je videla svoju ćerku sa mnom i počela da viče na mene, uzela je Mariju za ruku i vukla je vičući na nju.
Ja sam ih tužno pratio, Marija je plakala, a njena majka je vikala na nju i na mene da ih ne pratim više.
Odjednom dok smo stizali na raskrsnicu, Marija se, plačući, otrgla majčinom stisku ruke i potrčala niz ulicu.
Njena majka je vikala i pokazivala joj da se vrati, pošla je za njom, a niz ulicu je jurio kamion.
Marija je uspaničeno stala na sred ulice, zatvorila oči, a ja sam trčao koliko me noge nose da
je odgurnem sa ulice. Kako sam skočio i gurnuo je da je ne udari kamion, nezgodno sam doskočio i izvrnuo nogu.
Majka je uplakano dotrčala do nas i grlila Mariju kao i ona nju.
Došle su do mene i zagrlile me i milovale po glavi dok sam jaukao od bolova.
Odvele su me kod doktora, previle me i odvele kući.
Njena majka mi je kod kuće nešto pričala i neprestano me milovala, što mi je veoma godilo.
Marija je rekla da je njen otac pristao da me usvoje kao svog, posle hrabrosti koje sam pokazao da spasim Mariju.
Okupali su me i sredili, očešljali dlaku i oprali šape od zemlje.
Moja zlatna dlaka je bila vidljiva posle spiranja tolike prašine sa mene.
Mahao sam repom od sreće. Uspeo sam da pronađem porodicu.

Umor, San i Kosmar

Mali decak se igra sa drugarima iz ulice, igraju fudbal dok
razdragano trce za loptom, nasmejanih i ozarenih lica.
Rumenih obraza, zadihano staje jer ga majka doziva.
Igra sa drugarima je gotova za danas.
Sttigao je kuci, skinuo se da ga majka okupa, dok ce se igrati brodicem u kadi.
Obukao je omiljenu pidzamu sa crtanim junacima i seo da se igra kockicama.
Oci su se zaklapale same, pokusavao je da se bori protiv decijeg najveceg protivnika.
Umora.
Mali heroj nije izdrzao nakon toliko aktivnosti.
Legao je pored kockica, a najbolji prijatelj Umora, San, ga je docekao u narucje.
Tiho se smejao i pripremao se da decaka odvede u velika prostranstva i svet snova,
mesto gde ce malisan moci da bude sta god pozeli, gde god pozeli.
Posmatrao ga je pazljivo sa osmehom, zadovoljan.
‘ Blago onome ko ume da sanja. ’- pomislio je San.
Nekada, sasvim neopazeno, pored Sna se prisunja njegov nestasni mladji brat ruzan san-Kosmar.
San bi ga opomenuo da ne remeti lepe snove decaku, jer to nije lepo.
Kosmar bi pognuo glavu, obecavsi da nece vise to raditi.
San je zadovoljno klimnuo glavom, ali bi se Kosmar vracao s vremenom
kao i svaki nestasko.
Zraci sunca su prosli decaku svojim zlatnim prstima kroz kosu,
obavestavajuci San da je vreme da nekog drugog usreci na nekom drugom mestu.
San bi tada pozdravio decaka, rekavsi mu da se igra i da ce on doci opet.
Decak bi se rasanio, nasmejao i otrcao kod mame i tate u sobu da ga vode u obdaniste gde ce nastaviti da radi ono sto deca najbolje rade i znaju. Da se igra, jer ko ne zna da se igra taj nece znati ni da zivi.

Umor je krenuo dalje.
Naisao je na ucenicu srednje skole koja je sedela nad knjigom,
oslonivsi se laktovima o sto, drzeci se za glavu. Tada je Umor napao.
Ucenica je zevnula i trljajuci oci nastavila da se preslisava na glas.
Umor je ponovo napao. Devojka je zaklopila knjigu, obukla pidzamu i legla u krevet.
Nasmejani San je kucao na prozor i Umor ga je pustio. Rukovali su se i rastali.
San bi pozdravio devojku naklonom i posavetovao je da se ostavi problema kao sto su skola,
momci, obaveze.
Ceo svet joj je na raspolaganju. Moze biti gde hoce, da upozna koga hoce i bude sta hoce.
Posle krace prepirke sa Snom zbog kontrolnog za koji je ucila, zaklopila je oci i San je tiho posmatrao.
Ponovo je nestasni mladji brat,  Kosmar, prekinuo lepa putovanja sanjive devojke,
pa se San ovog puta naljutio na svog brata.
Odrzao mu je kratko predavanje, a ovaj je opet pognuo glavu i otisao. San je udahnuo uz mahanje glavom i nastavio da motri na devojku.
Kada je primetio Sunce da izlazi na istoku, pozdravio je devojku i obecao joj ponovno vidjenje poput zgodnog muskarca s kojim bi izasla.

Covek sedi u kancelariji. Zateze i opusta kravatu prstom i gleda na sat.
Radno vreme je gotovo. Iskljucuje svetlo,  uzima papire i silazi niz stepenice.
Seda u kola i trlja oci, dok na suvozacevom mestu sedi Umor, koji ga jos malo drzi budnim dok bezbedno ne stigne kuci.
Covek pozdravlja zenu, sina i cerku i odlazi da se istusira.
Posle vecere sa porodicom, leze u krevet, u zagrljaj zeni.
Tu nastupa Umor. Salje svoj napad zevanja na coveka i on ubrzo pada u narucje Snu.
Posle krace prepirke zbog obaveza na poslu i zaduzenja, San pobedjuje u pregovorima,
uz reci da ce sve biti dobro ako se covek naspava i opusti od svega.
Zaklapa oci, a San posmatra ‘veliko dete’, gledajuci da njegov nestasni mladji brat ne naidje.
Susreo ga je i sprecio da umornom coveku pokvari malo vremena za odmor.
Sede jedan do drugog San i Kosmar cekajuci zrake Sunca, nadgledajuci coveka i njegovu porodicu.
Sede i cekaju da drugom ulepsaju ili upropaste vreme za opustanje.
Umor im se pridruzuje, zadovoljan i ponosan na svoj posao savetovanja smrtnika gde im je granica.