Niko

Usamljen sam,
osećam nedostatak ženske osobe,
čak više u grudima, dahu i blizini,
nego između svojih nogu.
I razočaran sam,
u svet, vreme, ljude,
osećam odbojnost prema njima,
i ne osećam se prijatno kada su tu,
jer ne znaju kada treba da pričaju,
i ne osećaju šta treba da pričaju,
a ja sam umoran od pričanja sa njima,
i umoran od gledanja u njih,
uglavnom umoran.

Lupam glavu svaku noć,
misli se pokreću kao turbina,
i to traje satima,
i posle toga košmari traju ostatak noći.
Misli o ljubavi, seksu,
obrazovanju, ciframa, životu,
društvu,
da li sam promašaj,
da li nešto radim pogrešno,
da li sam lažov.
Naravno da verujem u neku laž,
koju sebi prodajem,
jer da ne verujem u nju,
verovao bih u realan svet,
a u tom slučaju bih se ubio.

Teško je biti i ostati ono što jesi,
a istovremeno ne privući previše njihove pažnje,
jer veruj, ne želiš previše njihove pažnje,
oni mogu da te ubiju,
ako im dozvoliš to.

Zato sam rešio,
da na trenutak zaboravim na svet,
koji mi se ugnezdio na ramenima.
Otvorio sam prozor širom,
sklonio zavesu,
i Sunce mi se pridružilo u sobi,
zajedno sa dečjom grajom,
cvrkutom i letom lasti,
i krovovima zgrada na koje se naslonilo nebo.
Čitao sam poeziju Milene Marković,
ali sam čuo zvuk saksofona,
između redova zgrada,
i odložio sam knjigu.
Kada je džezer prestao sa sviranjem,
shvatio sam,
da ću ostati da ležim ostatak dana,
ispruženih nogu,
u gaćama i majici.
Neću razmišljati,
neću učiti dubrovačku i srednjovekovnu književnost,
neću čitati Milenu Marković,
neću slušati muziku,
neću se pomeriti od kreveta.

Gledao sam u ptice,
krovove zgrada,
sve nas je umirilo Sunce.
Nisam osetio svet na ramenima,
nije bilo ljudi,
ni njihovih glasova,
nije bilo kazaljki,
bio sam niko,
i prijalo je.