четвртак, 2. фебруар 2017.

Ženske ruke i san spasiće svet

Ne prija mi više noćna tišina.
Razmišljam i to me povređuje
osećam se usamljeno godinama
ali noću me udari kao pesnica.

Noćnu tišinu pokvario bih
urlikom.
Urlao bih dok mi ne otekne grlo.
Dok ne pocrvenim.
Dok ne promuknem.
Dok sve ne probudim.
Dok ne pozovu policiju.
Dok policija ne dođe.
Dok ne pomisle da sam poludeo.
Dok mi ne daju život koji je moguć.
Dok mi ljubav ne bude uzvraćena.
Dok mi patnja ne bude isplaćena.
Dok mi pažnja ne bude uzvraćena.
Dok mi sloboda ne bude uskraćena.
Dok mi noćni san ne bude vraćen.
Urlao bih
od usamljenosti
jer nemam s kojom da pričam.
Nemam s kojom da ćutim.
Nemam s kojom da zaspim.
Nemam s kojom da se budim.
Nemam s kojom da šetam.
Nemam zbog koje da žalim.
Nemam zbog koje da plačem.
Nemam zbog koje da se smejem.
Nemam kojoj bih provlačio prste kroz kosu.
Nemam s kojom bih vodio ljubav.
Nemam koja da mi uzvrati ljubav.
Nemam koju bih upoznao s mojima.
Nemam koja da kaže da sam somina.
Nemam kojoj ne bih nahranio ego.
Nemam s kojom da gledam u nebo.
Nemam koju da usrećim.
Nemam koju da iznenadim.
Nemam onu u koju mogu samo gledati.
Nemam onu zbog koje ću se sjebati.

Da urlam od strahova.
Strah od previše laži.
Strah od previše posla.
Strah da ne izgubim život.
Strah da ću ostati sam.
Strah da ću umreti sam.
Strah da ću razočarati.
Strah da neću videti.
Strah od impotencije.
Strah od starosti.
Strah da niko više neće čitati knjige.
Strah da jednog dana više neću moći da pišem.
Strah koji Karver ima u "Strahu."

San ne dolazi od toliko
nemanja i strahova.
Posmatram pogašena svetla
u redovima zgrada
i zapitam se da li sve te ljude muče ove stvari.
Vidim sećanja jasno
kao da ponovo imam šest, deset, dvanaest
ili sedamnaest godina.
Na igralištu sam sa Necom
svojim najboljim prijateljem
penjemo se po drvetu
čujemo sirene
osetimo potres
idemo kućama
silazimo u podrum
gde mnogo odraslih ljudi zabrinuto priča.
Polja suncokreta, njive
vojvođansku ravnicu
planine na jugozapadu, zelene livade
plavo more
osećam ukus soli
na ustima posle plivanja
posmatram senku ćaletovog automobila
sa dugačkim gepekom
kako lebdi pored puta uz ivičnjake
rode koje nisko lete
i prave gnezda od pruća na banderama.

Osećam toliko mnogo ljubavi
koja me više ne prati često od onda
i ovi veliki tamni podočnjaci
ispratili bi toliko suza
za svim tim ljudima
koji ne osećaju ništa
i dečija usta od soli
gomili ljudi pričala bi o bolu
o nemanju i strahovima
ali nemaju snage za to
a ljudi nemaju sluha za to.
Ljubavi više nema
ima samo igre
takmičenja
ko će kome prvi srušiti ego
ko će koga prvi obgrliti nogama
deca odrastaju prerano iz ličnog hira
devojčice na štiklama stavljaju ruke na muškarce
dečaci sa noževima izbijaju momku oko
svi oni rođeni pre sirena i potresa
svi oni živeli lepo
i niko od njih ne zna kako je kada ne odabereš sve to
kada si osuđen na sve to
i onda je svaka pesma Arsena Dedića tvoja
svaka reč Miladina Šobića je tvoja
sva tužna poezija je tvoja
spokojan si kada gledaš crtane filmove,
kada imaš dug san
kada se glasno smeješ sa ljudima
nesrećan si kada vidiš zagrljene parove
ljudsku glupost
a umetnici samo lažu i zabrinuto pričaju
kao ljudi u podrumu
i njihove reči niko nikada neće zapamtiti.
Svet pamti bol, strahove, ljubav, nemanje
svet je dete prerano odraslo.
Sada površan, bez ljubavi.

Ova usta slana bi danas bila od suza
zbog ljubavi prema životu
večitog optimizma i entuzijazma
samo da ti ljudi kojima je lako da ne žive
znaju koliko je teško živeti
šta sve treba proći i uraditi da bi živeli
zbog toga kakav svet su napravili
koliko je to ustvari jednostavno
a koliko ga čine nemogućim.
Koliko puta je sve izgledalo besmisleno
i koliko puta sam razmišljao o odustajanju
svaki novi pokušaj boleo bi jače od prethodnog
a svi oni sada spokojno spavaju
ili su zagrljeni ili su bezosećajni
umetnici će danju reći kako stvaraju umetnost i pišu poeziju
a moj urlik sprečavaju oči koje se sklapaju.
Ženskih ruku još nema
san je još jednom spasao svet.

Нема коментара:

Постави коментар