Sve je izgubilo vrednost

Sećam se dana i trenutka kad je sve izgubilo svoj smisao, vrednost i važnost. Banke, berze, plemeniti metali, nafta i novac, izgubili su vrednost i postali su nevažeći. Sve poznate ličnosti izgubile su slavu i glamur, a svi klubovi, diskoteke, koncerti, stadioni i hale utihnuli su, kao i kasetofoni, zvučnici, muzičke linije i televizori. Sve vesti koje su se emitovale, reporteri, novinari, novine i časopisi prestali su sa radom, sve fabrike i industrije prestale su sa proizvodnjom. Sve se ukočilo i zamrzlo. Sukobi, ratovi i kriminal su se okončali i sve životinje su umuknule, planete su prestale da se obrću oko Sunca, a Sunce je izgubilo svoj sjaj. Žubor reka i talasi na okeanima - prestali su, ribe i morski svet se umirio, ili nije postojao.
Svako vozilo pored koga sam malopre prošao, čitav saobraćaj – zaustavili su se i nije se čuo ni jedan motor ili sirena. Crkve, katedrale i hramovi prestali su da zvone.  U tom trenutku nisu postojali ni pakao, ni Raj, nije postojala prošlost, ni budućnost, niti bol, tuga, patnja i umor. Svi ljudi koji su užurbano, namrgođeno hodili, čiji pogledi su me malopre pratili – nestali su, ili su bili nevidljivi. Cvrkut ptica koji sam slušao ispod hladovine drveta je nestao, fontana na kojoj sam odmarao oči je presušila, topli povetarac koji me je oživljavao po, skoro tropskom vremenu, iščeznuo je. Lišće na drvetu se ukočilo i pas koji je mahao repom i trčao oko klupe gde sam sedeo - nestao je. Ništa nije postojalo sem 'sada' i 'ovde'.
Svi ljudi su bili nevidljivi sem jedne devojke. Sve zvezde prestale su da sijaju, osim one dve u njenim očima. Svi talasi su nestali, osim onih u njenoj kosi. Svaki zvuk je nestao, osim njenog, divnog glasa.
Sve je izgubilo vrednost i izgledalo tako nevažno i sitno pored njenog zagrljaja. 

Živim u pogrešnom vremenu

Živim u pogrešnom vremenu,
ovo nisu moje godine,
nije moja decenija.
Krive su knjige,
i krivi su moji roditelji!
Vaspitali su me staromodno,
da budem džentlmen, kavaljer,
pošten i budem čovek.
Vrline i vrednosti,
koje su danas,
ugroženije od belih medveda.
Skoro da su mit.

Zaluđen sam knjigama,
one su me naučile.
U njima se pominju,
prave i romantične ljubavi.
U zabludi sam,
da još postoje dame,
da im možeš ubrati cvet,
i sve im reći tim gestom.
U knjigama je ljubav jača,
od bilo kakvog novca.
Ovo nije moj vek.

Želim misterioznu i privlačnu devojku,
kao Fanteova Kamil.
Da budem stidljivo zaljubljen,
kao Zmaj u Ružu.
Žudim da budem opijen njome,
kao što je Po bio sa Anabel Li.
Sa njom bih prolazio kroz muke,
kao Bukovski sa Džejn.
Čeznem za mladošću i lepotom,
za obostranom ljubavlju,
koju je imao Kostić sa Lenkom Dunđerski.
Čuvao bih je i ne bih je izgubio,
kao svi ovi nesrećni pisci.

Ni prošli vek,
nije moj vek.
Spremili su me za vreme,
kome ne pripadam,
jer znam da se ponašam,
i cenim one vrline i prave stvari,
koje današnje vreme odbacuje.
Krive su knjige,
i krivi su moji roditelji.
Za to sam neizmerno zahvalan.

Kako biti najbolji

Sedeo sam ispred urednog stola,
na kome su stajali list papira i olovka.
Bio sam bez ideja.
Mislio sam,
kako ću pisati za druge,
kako ću zaraditi neki novac,
kad sam već u govnima sa novcem.
Načinio sam savršenu atmosferu za rad.
Osvetljen sto,
dovoljan broj listova,
skupe i lepe olovke,
otvoren prozor i dašak vazduha u sobi.
Mislio sam kako ću biti najbolji tako.
Koliko sam samo bio glup.

Kada sam prestao tako da razmišljam,
i počeo da gledam na pisanje,
kao način života,
produžavanje života, tačnije,
mogao sam satima da pišem.
Za stolom najmanje.
Mogao sam da pišem svuda.
Napolju, na klupi,
za kompjuterom,
brzo i besno tipkajući tastaturu,
na ve - ce šolji,
krevetu,
u kuhinji,
u gostima, u kafiću.
Na papiru, kartonu, zidu,
po rukama, telefonu, salveti.

Trčao sam do stana,
ako bih usput osetio inspiraciju.
Psovao sam i bio besan,
kad mi inspiracija pobegne.
Svađao sam se sa hemijskama,
i bacao ih kad bi me,
usred pisanja, izneverile.
Osećao sam reči i emocije u njima,
kako mi se kroz ruku i hemijsku,
prenose na podlogu po kojoj pišem.
Olakšavaju teret,
svi živimo sa nekim teretom,
i tražimo metod za njegovo uklanjanje.
Žalio sam poslednji list papira u bloku,
jer se žrtvuje, zarad borbe za moj život.
Trpi škrabanja, crteže,
grebanja, gužvanja,
rupe od olovaka,
i mrlje od besa kad hemijska izdahne.
Bio sam povezan sa rečenicama,
više me nije zanimalo mišljenje drugih,
ili novac,
pronašao sam put kroz lavirint.
Kada nam to postane svejedno,
i trudimo se i volimo...
ne, zavisni smo od nečega,
znamo zasigurno,
da postajemo najbolji.

Daj mi nešto što piše,
i nešto na čemu da pišem,
i udahnuću ti deo života u to.

Svet u boji

Treštala je glasna muzika,
i svetla su blještala,
iz tih noćnih klubova.
Svi su hodali pripiti,
smejali se i vikali.
Bili su skupo i smešno obučeni,
unutra su ispijali skupa pića,
i plaćali novcem svojih roditelja.
Vozili su skupa i besna kola,
i devojke lakog morala i jeftinih parfema,
ulazile su u njih.
Posmatrao sam sa distance,
i pijan se teturao trotoarom,
u iznošenim patikama,
i pocepanim farmerkama.
Jakna i majica, pratile su me iz osnovne škole,
već su mi bile male.
Ni trenutak nisam poželeo,
njihove živote.
Činile su ih skupe stvari,
a bili su jeftini.
Ni jednom nisam sebe stavljao,
u isti koš s njima.
Iako su bili obučeni šareno,
njihov svet bio je siv.
Moj život bio je siv,
u tom periodu,
ali moj svet bio je u boji.
Tako sam ga video.
I dok su moji roditelji spavali,
i čekali da se probude i ponovo traže posao,
krenuo sam ka stanu
i razmišljao:
Koliko ću još morati,
i koliko sam spreman i jak,
da hodam kroz sopstveni pakao?

Živ

Svakim danom umirem,
svakom sekundom.
Svet me ubija,
pokvaren, istrošen i iznošen,
kao cipela.
A mi nismo njihovi,
ne živimo njihove živote,
naši su u boji, posebni smo,
osetim to.
Ti si ona kap u rekama,
zrno peska u pustinjama,
vlas trave na livadama,
lišće u prašumama.
Nisam ceo bez tebe,
nešto mi fali i gušim se.
Sunce je ljubomorno na tvoje lice,
vetar je ljubomoran na tvoj dah,
zvezde su ljubomorne na tvoje oči.
A ja, ja sam ljubomoran na svakog,
ko ti izmami osmeh,
krade mi vazduh koji dišem.
Ti me održavaš u životu,
uz tebe osećam da sam - živ!

Blediš

Dušo,
nekako si bleda.
Ne vidim te dobro,
vrati se, reci nešto,
pričaj mi.
Pričaj mi bilo šta,
laži, gluposti, bilo šta.
Želim da ostaneš, bar još malo,
želim da se smejemo.
Ne idi!
Trapav sam, znaš to,
ne znam da zavolim drugu tako brzo,
proganjaćeš me dugo.
Kad bih mogao, mahnuo bih štapićem
i stvorio te u svom zagrljaju.
Kad bih samo mogao...
A ponekad, ponekad mislim da sam čarobnjak,
pošto mogu da te stvorim iz alkohola,
kiše ili šolje kafe.
Pa ti blediš, potpuno si bleda.
Ne idi, boli me samoća.
Tu si?
Ili sam samo pijan.