Kako biti najbolji

Sedeo sam ispred urednog stola,
na kome su stajali list papira i olovka.
Bio sam bez ideja.
Mislio sam,
kako ću pisati za druge,
kako ću zaraditi neki novac,
kad sam već u govnima sa novcem.
Načinio sam savršenu atmosferu za rad.
Osvetljen sto,
dovoljan broj listova,
skupe i lepe olovke,
otvoren prozor i dašak vazduha u sobi.
Mislio sam kako ću biti najbolji tako.
Koliko sam samo bio glup.

Kada sam prestao tako da razmišljam,
i počeo da gledam na pisanje,
kao način života,
produžavanje života, tačnije,
mogao sam satima da pišem.
Za stolom najmanje.
Mogao sam da pišem svuda.
Napolju, na klupi,
za kompjuterom,
brzo i besno tipkajući tastaturu,
na ve - ce šolji,
krevetu,
u kuhinji,
u gostima, u kafiću.
Na papiru, kartonu, zidu,
po rukama, telefonu, salveti.

Trčao sam do stana,
ako bih usput osetio inspiraciju.
Psovao sam i bio besan,
kad mi inspiracija pobegne.
Svađao sam se sa hemijskama,
i bacao ih kad bi me,
usred pisanja, izneverile.
Osećao sam reči i emocije u njima,
kako mi se kroz ruku i hemijsku,
prenose na podlogu po kojoj pišem.
Olakšavaju teret,
svi živimo sa nekim teretom,
i tražimo metod za njegovo uklanjanje.
Žalio sam poslednji list papira u bloku,
jer se žrtvuje, zarad borbe za moj život.
Trpi škrabanja, crteže,
grebanja, gužvanja,
rupe od olovaka,
i mrlje od besa kad hemijska izdahne.
Bio sam povezan sa rečenicama,
više me nije zanimalo mišljenje drugih,
ili novac,
pronašao sam put kroz lavirint.
Kada nam to postane svejedno,
i trudimo se i volimo...
ne, zavisni smo od nečega,
znamo zasigurno,
da postajemo najbolji.

Daj mi nešto što piše,
i nešto na čemu da pišem,
i udahnuću ti deo života u to.