Frojdovim pacovima i Darvinovim majmunima

Teže dišem ako ne pišem dugo,
ne pročitam bar dve knjige,
za nedelju dana,
ili mi se ne desi nešto lepo.
Ne vidim sebe,
u nekom drugom poslu,
a ježim se kad čujem ono:
- Književnost?! Šta će ti to kenjanje u prazno,
idi na neki zanat. -
To bi bilo u redu,
od strane brkatog, pijanog rođaka,
da i dalje postoji,
njegovo veštačko govno od Jugoslavije.
Ne mogu da radim nešto što ne volim.
Nazovite me lenčugom,
zabole me šta mislite.

VI ste ovo i napravili,
VI ste sve ovo i smislili,
evo vam VAŠ svet onda.
VI ste izmislili novac,
vreme, poslove,
klasifikovali ste ljude,
kao vredne i lenje,
bogate, srednju klasu i siromašne.
VI ste uperili prst u pijanog,
i prozvali ga alkosem,
krstili ste beskućnike u klošare.
Izmislili ste,

umiranje.

Ja ne kažem da sam bolji,
i iznad svih,
kažem samo da nemam pojma,
kog đavola tražim ovde.
Ne, neću se ubiti,
i ne pokušavam,
i nisam slabić.
I prestanite da tražite pažnju!
Ubij se ako nameravaš,
koga je briga?
NJIH sigurno nije.
Prekinite da cmizdrite,
psiholozima i psihijatrima.
Ja nisam jebeni laboratorijski pacov,
nisam jedan od NJIHOVIH eksperimenata!
Ne može da me objasni Frojd,
i gomila kretena,
koji me nisu ni upoznali.
Ne može da me objasni definicija na papiru,
ili glupi Darvin.
Verujte da ste nastali od majmuna,
majmuni.
Jedete, dišete, kenjate, pišate,
jebete se,
baš kao i majmuni.

Uslovljen sam ovim telom,
moram da teglim stotinu kilograma,
kostiju, sala, organa, kože i sranja,
da jedem i pijem, da.
Ali duboko unutra,
ja sam ono što VI niste.
Ono što ste odbili da budete.
Unutra imam iskru besmrtnosti,
koju podižem sve više na površinu,
svime što radim.
Duša je ono što jesam.
Odbaciću jednom ovo potrošno telo,
ovim pesmama i knjigama,
i ljubavlju prema životu.
Nazovite me zelenim,
ismevajte me,
i isprosite pažnju.
Frojdovi pacovi,
i Darvinovi majmuni,
zabole me šta mislite,
samo ćete nahraniti crve.

Sada lakše dišem.

Čovek od reči

Možeš da mi veruješ,
ja neću zloupotrebiti tvoje poverenje.
Osećaj se sigurno,
jer imaš dušu,
i ja imam dušu,
i sve žive stvari je imaju.
Sve dobre stvari.

Možeš da mi veruješ,
jer ja nisam jedan od onih milion,
ja sam jedan u onih milion,
i ti možeš biti,
svako sa dušom može biti.
Ne zameri mi ako ti nešto prećutim,
čuvam to za svoje pesme.

Ove reči koje pišem oblikujem u čoveka,
kakav želim da budem.
Pročitaj ih,
i možeš da mi veruješ,
jer sam čovek od reči.

Ove reči,
koje pišem su,

ja.

Prvo

Upoznao sam svoje naselje,
igralište i ljuljaške koje škripe,
redove zgrada,
prašnjavi košarkaški teren,
prodavnicu nameštaja,
iza koje sam pijan sedeo i treznio se,
park staračkog doma,
gde često razgovaram sam sa sobom.
Upoznao sam svoj grad,
svaki ćošak,
zapišane prolaze i prečice,
mračni i tihi kej,
kraj prljavog, smaragdnog Tamiša,
gde ćutim sa zvezdama.
I grad je upoznao mene.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
i pločnici ovog grada su u mojoj krvi.

I onda neka druga naselja,
i neke druge gradove.

Upoznao sam divne, žive ljude, umetnike.
Muzičare,
slikare, fotografe, pesnike,
pisce, vajare, crtače grafita,
skejtere bajkere,
nasmejane i srećne,
tužne i plave.
Ljude sa dušom.
Klošare, pijance,
beskućnike i siromašne.
I ostale,
bankare, policajce, lekare, vatrogasce,
sveštenike, crkvenjake,
sportiste, reprezentativce i rekreativce,
svetske i evropske šampione i druge nagrađivane.
Divne, zanimljive devojke,
sa osećanjima i emocijama,
koje volim, ili sam voleo,
koje su privlačne i svojim izgledom, energijom i dušom.

Upoznao sam beživotna ljudska bića,
navijače, huligane, stranačke aktiviste,
ljude iz klubova i sa splavova,
pevaljke i kurve,
bogatu, bahatu i razmaženu maminu i tatinu decu,
narkomane, lakše i teže.

Put kojim idem nisam birao,
on je izabrao mene.
Izabrao sam da veličam dušu i život,
i budem živ,
da mi život ne prođe u osnovnim funkcijama.
Svako od nas diše, jede, izlučava i može imati seks,
ali neki ostanu samo na tome.

Upoznao sam svoje naselje,
svoj grad,
i onda neka druga naselja,
i neke druge gradove,
divne, žive ljude sa dušom,
i one beživotne, koji čekaju da umru i drugi put,
ali ne bih mogao sve da upoznam,
da nisam prvo ćutao, bio stidljiv i povučen,
da nisam čitao knjige i pisao.
Ne bih mogao sve da upoznam,
da nisam prvo upoznao,

sebe.

O nekim stvarima se ne govori

Nikako ne mogu,
da ostvarim komunikaciju sa bilo kim.
Ne vidim potrebu,
da komuniciramo u prazno.
Kako da ti odgovorim šta ima novo u mom životu,
i zašto me nema u centru grada,
ako mi nisi prijatelj,
i pitaš me to tek tako na ulici?
Šta želiš da ti kažem?
I šta ti znači to:
- Samo piješ, he, he! -
Moronu.

I to izjavljivanje ljubavi.
Volite se, jer se volite,
ili da drugi znaju da se volite?
A ne razumem zašto bi vas zanimalo šta drugi znaju?
Ili misle, ili govore.
Drugi, drugi, drugi.
Oni, oni, oni.
Glupa ljudska bića.

Volim svakog čoveka koga smatram prijateljem,
sa kojim razgovaram,
pijem,
a pogotovo ako me stalno nasmeje.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
jer sam želeo da pomognem prijatelju u nevolji,
i ne plašim se,
i uvek ću to činiti.
Svom debelom, najboljem ortaku, Neci,
koga znam bukvalno ceo život, 20 godina,
nikada nisam rekao da ga volim.
Pre ću da ga udarim,
potapšem po ramenu,
i opsujem mu majku.
On će isto uraditi.

Devojkama ću da poklonim svet,
ali onaj koji krijem od spoljnog,
ako zaslužuju.
Pokloniću im vreme,
i srce, nek se igraju.
I neću im reći da ih volim.
A želeće to da čuju,
pokušaće da mi kleštima izvuku osećanja,
kao da ne primećuju sve što činim,
i ja se tada povlačim.

- Nisam siguran u ovo, brate. -
čuo sam glas na trotoaru u sred noći,
pored zatvorene pekare u naselju.
- Veruj mi, biće dobro. -
rekao je drugi lik prvom.
Uleteli su u pekaru,
izleteli za dve sekunde,
i trčali niz ulicu dok ih više nisam video.
Ujutru sam tuda prolazio mamuran,
i čuo vlasnika pekare kako se dere na radnika:
- Kako 30.000 dinara može da nestane tokom noći?! -
Sinoć su uleteli u sporedni ulaz pekare,
i ukrali radniku novac koji je ujutru trebao da preda.
Znam ko su,
i odakle su.

Ali o nekim stvarima se ne govori.

A ja sam se smejao

Dokaz sam da izgled vara.
Konstantno iznenađujem ljude i devojke,
svojim ponašanjem i onim što zapravo jesam.
Niko ne bi pomislio,
da visoki, krupni lik,
zarastao u neurednu, svetlu bradu,
modrih, krupnih podočnjaka,
može da voli,
i da mu emocije budu tako krhke,
kao jesenji, suvi list.
Ne veruju mi da pišem svoje pesme,
ali one su zaslužile moju iskrenost,
i potpuni cunami emocija,
za razliku od većine ljudi.

Neću traćiti vreme,
izražavanjem onoga što se unutra dešava,
ako mi nisi prijatelj,
a uslov je da imaš dušu,
i brineš o njoj.
A u zavisnosti od njihove pojave, priče i emocija,
unutra se dešavaju nezamislive stvari.
Divni ljudi u meni aktiviraju stari vulkan,
i erupciju pozitivnih stvari,
kad moja duša treperi i penje se iz mraka,
dok većina ostalih, mrtvih,
izazivaju zimu i umiranje svega dobrog.
Razočaraju me i rastuže,
povrede ili uvrede,

a ja sam se smejao.

Ali ovaj put nisam birao,
i da sam se onda pitao,
nikada i ne bih.
On je izabrao mene.
Tužan sam jer onda nisam imao novu odeću,
nisam jeo kako treba,
počeo sam da pijem sa 16,
umesto da samo treniram,
i učim u školi.
Nemam radne navike osim pisanja i čitanja,
nisam nikada naišao na devojku,
koja bi mi pružila iste emocije kao ja njoj.
Moje veze su kratke,
jer obično one zavole mene,
a ja ne mogu da se prilagodim tako brzo novoj,
još svežih rana od prethodnih.
Ali trudim se,
ma šta one mislile.
Umoran pokušavam,
uvek dolazim nasmejan i naparfemisan,
i one vole kako mirišem i pričam,
vole moje pesme,
vole moju opuštenost i detinjarije.
I povrede me,
ili odbiju, na kraju.
Misle da ih ne shvatam ozbiljno,
i to me rastuži,
jer nemaju pojma šta čine.
Misle da sve podnosim lako,
ali toliko vremena provodim da nađem mir u sebi,
zbog besparice i silnih problema,
i ja sam se pred njima smejao.
Toliko dana moram da provedem i uštedim novac,
da bih izašao sa njima,
i toliko moram da lažem u svakoj parfimeriji,
da bih isprobao parfem,
i došao mirisan pred njih.

Pitala me je zašto toliko pijem,
a ja sam se onda,
smejao, smejao, smejao.

Frula smrti

Lagani vetar prolazi mi kroz kosu,
dok Sunce zagreva potiljke,
nas, smrtnika.
Vetar donosi smrad govana,
sa beogradskih ulica,
a možda to samo ovi ljudi,
isparavaju na Suncu?
Oni igraju uz tuđu muziku,
poslušni su i plaše se.
Imaju strah od kartice za:
banku,
gradski prevoz,
parking mesto,
identifikaciju,
prodavnicu,
radno mesto,
toalet.

I gde svi trče?
Šta se to dešava u gradu,
gde idu?
Trče kroz crveno svetlo,
zamalo izbegavaju automobile,
trče u autobus,
trče iz tog autobusa,
u drugi autobus,
trče jedni preko drugih.
Trče kao zec iz Zemlje Čuda:
O NE, KASNIM, KASNIM!
Svi imaju isti izraz lica,
bljutav, siv,
zabrinut ili preplašen.
Ružni su,
i prazni.
Ne primećuju divne, iskrene prosjake,
i klošare u Studentskom parku,
u ostalim parkovima.
Ne bi pomogli trudnicama,
ne bi izdvojili siću i podržali uličnog umetnika,
i čuli njegovu magiju, njegovu MUZIKU.
Ne bi se smejali i uživali,
ne bi prošetali.

U ranim jutarnjim časovima,
počinje ta zbrka.
Frula je zasvirala,
i ne čuju život.
Trči, trči, trči.
Gde?
U smrt!
I da ih pitaš šta čuju,
rekli bi:
KASNIM, KASNIM!
FRULA, ČUJEŠ LI?!
KAKO NE ČUJEŠ?!
HAJDE, POŽURI!

Teraj se, rekao bih,
ipak ću da hodam.
Sviraću sopstvenu muziku,
svoju, lepu muziku.
I dan je lep,
Sunce je lepo,
cigareta prija,
a mamuran sam,
kasnim na fakultet,
autobus mi je pobegao,
ali nastaviću da hodam,

dok pacovi trče, uz zvuk frule,
u propast.

(Ne) vredi

Voleo bih da jednom dođem do mnogo novca,
čisto da vidim da li si onda srećan,
iako sumnjam u to.
Rat obmanutih - zbog nekoliko imaginarnih nula,
smrt nevinih - zbog papira,
prodaja duše - zbog materijalnog...
A svakodnevno brišemo dupe,
bliskim rođakom novca.
Smešni, mali ljudi,
koji misle da su toliko veliki i besmrtni,
a za vreme postojanja,
iza sebe ostave samo sadržaj creva i bešika,
po koje vanbračno kopile,
i nekoliko sopstvenih smrti.

Pokvarili bi sve,
prokleta ljudska bića,
i ljubav i dušu, jedine stvari koje nisu sa ovog sveta.
Prave jednu veliku igru od ljubavi,
igru varanja i poteza,
kao da su figure na tabli,
gde niko ništa ne oseća.
Ako joj kaže određene reči -
uvući će joj se u gaćice,
ako kaže pogrešne -
neće, ali ide do druge, jer mu se možda posreći.
Ako ona oseća nešto,
neće to reći ni pokazati, jer to tako ne treba.
OSTALE ne rade tako.
Jebeni ljudski šabloni.

Uvek sam bio trougao,
među kockama,
pa se nisam uklapao u njihov šablon,
nisam prolazio.
Govorim to što mislim,
radim to što govorim,
i mislim to što radim.
Jedna devojka me je pitala:
' Šta misliš, za šta si rođen? '
Odgovorio sam da sam rođen da volim,
i budem voljen.

Zapitam se onda šta radim ovde.
Da li danas vredi biti čovek,
moren glađu,
zavejan snegom u pocepanoj jakni i patikama,
ili odranih đonova na vrelom betonu?
Da li je pogrešno ako te vaspitaju knjige i ulica,
umestno tabloida, televizije, rijalitija i štampe,
i truju te jeftine cigare, vino, pivo,
i bljutava rakija,
umesto muzike i razgolićenih devojaka bez smisla i duše?
I jel pogrešno da onaj nasmejani, visoki tip,
završi okrnjenih zuba i ušivene glave,
zbog drugog čoveka koga smatra prijateljem u nevolji,
koga su podigli prašnjavi košarkaški teren,
mračni kej i zapišani prolazi?
Da li on više vredi od zlatnog sata, moćnog i skupog automobila,
i kože u dnevnoj sobi kuće od 1000 kvadrata?