Frula smrti

Lagani vetar prolazi mi kroz kosu,
dok Sunce zagreva potiljke,
nas, smrtnika.
Vetar donosi smrad govana,
sa beogradskih ulica,
a možda to samo ovi ljudi,
isparavaju na Suncu?
Oni igraju uz tuđu muziku,
poslušni su i plaše se.
Imaju strah od kartice za:
banku,
gradski prevoz,
parking mesto,
identifikaciju,
prodavnicu,
radno mesto,
toalet.

I gde svi trče?
Šta se to dešava u gradu,
gde idu?
Trče kroz crveno svetlo,
zamalo izbegavaju automobile,
trče u autobus,
trče iz tog autobusa,
u drugi autobus,
trče jedni preko drugih.
Trče kao zec iz Zemlje Čuda:
O NE, KASNIM, KASNIM!
Svi imaju isti izraz lica,
bljutav, siv,
zabrinut ili preplašen.
Ružni su,
i prazni.
Ne primećuju divne, iskrene prosjake,
i klošare u Studentskom parku,
u ostalim parkovima.
Ne bi pomogli trudnicama,
ne bi izdvojili siću i podržali uličnog umetnika,
i čuli njegovu magiju, njegovu MUZIKU.
Ne bi se smejali i uživali,
ne bi prošetali.

U ranim jutarnjim časovima,
počinje ta zbrka.
Frula je zasvirala,
i ne čuju život.
Trči, trči, trči.
Gde?
U smrt!
I da ih pitaš šta čuju,
rekli bi:
KASNIM, KASNIM!
FRULA, ČUJEŠ LI?!
KAKO NE ČUJEŠ?!
HAJDE, POŽURI!

Teraj se, rekao bih,
ipak ću da hodam.
Sviraću sopstvenu muziku,
svoju, lepu muziku.
I dan je lep,
Sunce je lepo,
cigareta prija,
a mamuran sam,
kasnim na fakultet,
autobus mi je pobegao,
ali nastaviću da hodam,

dok pacovi trče, uz zvuk frule,
u propast.