O nekim stvarima se ne govori

Nikako ne mogu,
da ostvarim komunikaciju sa bilo kim.
Ne vidim potrebu,
da komuniciramo u prazno.
Kako da ti odgovorim šta ima novo u mom životu,
i zašto me nema u centru grada,
ako mi nisi prijatelj,
i pitaš me to tek tako na ulici?
Šta želiš da ti kažem?
I šta ti znači to:
- Samo piješ, he, he! -
Moronu.

I to izjavljivanje ljubavi.
Volite se, jer se volite,
ili da drugi znaju da se volite?
A ne razumem zašto bi vas zanimalo šta drugi znaju?
Ili misle, ili govore.
Drugi, drugi, drugi.
Oni, oni, oni.
Glupa ljudska bića.

Volim svakog čoveka koga smatram prijateljem,
sa kojim razgovaram,
pijem,
a pogotovo ako me stalno nasmeje.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
jer sam želeo da pomognem prijatelju u nevolji,
i ne plašim se,
i uvek ću to činiti.
Svom debelom, najboljem ortaku, Neci,
koga znam bukvalno ceo život, 20 godina,
nikada nisam rekao da ga volim.
Pre ću da ga udarim,
potapšem po ramenu,
i opsujem mu majku.
On će isto uraditi.

Devojkama ću da poklonim svet,
ali onaj koji krijem od spoljnog,
ako zaslužuju.
Pokloniću im vreme,
i srce, nek se igraju.
I neću im reći da ih volim.
A želeće to da čuju,
pokušaće da mi kleštima izvuku osećanja,
kao da ne primećuju sve što činim,
i ja se tada povlačim.

- Nisam siguran u ovo, brate. -
čuo sam glas na trotoaru u sred noći,
pored zatvorene pekare u naselju.
- Veruj mi, biće dobro. -
rekao je drugi lik prvom.
Uleteli su u pekaru,
izleteli za dve sekunde,
i trčali niz ulicu dok ih više nisam video.
Ujutru sam tuda prolazio mamuran,
i čuo vlasnika pekare kako se dere na radnika:
- Kako 30.000 dinara može da nestane tokom noći?! -
Sinoć su uleteli u sporedni ulaz pekare,
i ukrali radniku novac koji je ujutru trebao da preda.
Znam ko su,
i odakle su.

Ali o nekim stvarima se ne govori.