Kopiraš Bukovskog!!!

Da li je put našao  mene,
ili sam ja onda našao put,
ne znam.
Znam samo da sam zahvalan ovome,
i ceo sam u ovome.
Sve što proživim,
sve što osetim,
svako koga upoznam, pogledam,
naći će se ovde jednom.
Svi ti vozovi i gradovi,
po kojima sam se vucarao,
sve devojke zbog kojih sam patio,
pokretale su ovaj točak.

Posmatram sve,
i sve pamtim,
pa koliko god da sam pijan,
koža će početi da svrbi,
negde ispod,
i moje misli će jurnuti ka sastavljanju ovoga.
Bes, inat i bunt,
postali su snaga,
ove patike kroz koje osetim vetar i prašinu,
ćaletove blede košulje koje nosim,
sve je to postalo snaga.

Patnja mojih roditelja,
koje poštujem i volim,
i čiju bol osećam,
postala je inspiracija i snaga,
ali da se ne bih roknuo,
nešto je moralo da pomogne.
Ti pisci bili su jako dobri prijatelji,
besmrtnici su mi spašavali život.
Ja imam neko svoje ludilo,
tuđe mi ne treba,
i gradio sam ga,
koristeći se njihovim pojedinim stvarima,
koje sam smatrao za prave.
Dve godine sam se vucarao pijan,
u periodu od 2011 - 2013. godine,
kad nisam pokušavao da se posvetim pisanju,
i ništa nisam čitao.
Onda su me spasili Fante, Bukovski,
i Selindžer.

Došao sam i do samostalnih književnih večeri,
i adrenalin me ne radi toliko zbog treme,
koliko znanje da me stvari koje ću čitati bole,
jer su iskrene i snažne i sve ulažem u njih.

Pijan sam ušetao u wc te alternativne rupe,
čekao sam da se kabina oslobodi,
a ta riba je buljila u mene.
- Izvoli? - neprijatno sam se nasmejao.
- Znam ja tebe, aha! - bila je pijanija od mene.
U wc-u su bila još dva lika i posmatrala situaciju.
- Ti pišeš one pesme, čitala sam! -
drala se i lupila me po ruci.
Okrenula se ka onoj dvojici.
- Vi morate da pročitate to ljudi, ej! -
- U redu je momci, samo zanemarite,
ništa vi ne morate. - klimnuli su glavama i smejali se.
- Ali provalila sam te hahaha! -
- A jel? -
- Ti kopiraš Bukovskog! Ti se ponašaš kao on,
i želiš da ličiš na njega hahaha! -
Nasmejao sam se.
- Ti meni ličiš na jednu devojku, zapravo. -
napravila je upitnu facu.
- Da, da! Ličiš mi na jednu divnu i zgodnu devojku -
iskezila se od uva do uva.
- kojoj sam u ovoj kabini prošli vikend,
ova dva prsta zabio u... -
dobio sam šamarčinu i izašla je.

Ne prija a?

Ne teraj me da povratim

Uglavnom kasnim svuda,
satovi i vreme nekako me umaraju,
osećam se kao robot,
programiran da budem tačan.
Kasnim sa rokovima i datumima,
ne pamtim ih,
zaboravljam koji je dan,
i nemam predstavu o vremenu.
Ništa ne forsiram,
kao da mi je parola:
„lako ćemo”,
poznat kao „sve u zadnji minut”,
i „5 do 12”.

Ne forsiram ništa,
ne forsiram život,
ni ovo što pišem,
i radim,
uvek sam u nekoj senci,
onaj lik što na uskom trotoaru,
ide iza dvojice,
zaostaje i preskače ivičnjake,
dok oni hodaju ispred.
Onaj što ćuti u pozadini,
gleda u patike,
ili se samo smeška.
Marginalac,
koga su počeli da slušaju skoro,
i obratili pažnju da postoji,
pa postane dobrodušni galamdžija kad je pijan,
u kome se toliko toga nakupilo,
od mlađih godina,
pa traži nekoga da mu kaže toliko stvari.
Zaljubljive prirode,
zarad malo osećanja, dodira i lepih reči.

Ponekad mi fali samopouzdanja,
plaši me današnjica i društvo,
plašim se neuspeha,
ali budi uveren da se ne plašim da pokušam.
Ponekad nisam siguran u sebe,
i toliko razmišljam o stvarima,
i šta bi se moglo desiti,
ali opet ništa ne radim u napred.
Rešavam kada se dogodi.
I ova pesma je od centra do stana,
sigurno promenila ime i redosled minimum deset puta,
zbirke u pripremi menjale su imena,
pesme koje su svrstane u njih,
mnogo promena se desilo.
Razmišljao sam da prekinem sa ovim,
ali ne znam ništa drugo da radim,
i predaleko sam odmakao već.
Razmišljao sam da promenim stil i način,
ali to ne bih bio ja.
Mnogo pitanja postavljam sebi.

I onda pogledam okolinu:
koliko je samo moj grad bogat, jao!
Toliko PISACA i PESNIKA,
i NESHVAĆENIH UMETIKA,
uz to su i SLIKARI,
i VOLONTERI,
MUZIČARI,
i BORCI ZA LJUDSKA PRAVA,
ma KREM,
MINISTRI KULTURE,
povratiću...
Toliko su samouvereni i sigurni,
da rade dobru stvar,
nijednom se nisu zapitali,
i sumnjali u svoj rad.
Oni su precizni i tačni,
i oni su objavljeni u zbornicima,
oni pobeđuju na konkursima,
a konkursi su najveće sranje ikada.
I jednog dana,
kada naiđu na zid,
bilo da su to kritičari,
ili publika,
samo će prestati time da se bave i eksponiraju,
i radiće nešto drugo.

Piši za sebe,
svoju mamu i svog tatu,
nek te pohvale drugarice,
i ortaci,
vodi dnevnik kad dobiješ menstruaciju,
nemoj da se kuneš u to onda,
i napravi mesta pravima,
jer su sjebani i ludi,
i jebeš ih uporno time što se lažno eksponiraš.
Nije tebi stalo do ovoga,
ne bi ti  umeo bez novca da voliš,
ili pišeš ili živiš.
Ne bi ti gladovao zbog ovoga,
ti si zlatan,
nemaš poroke,
i umetnik si.

Svratili ste na moje veče poezije,
haha, sve ja vidim čak i mrtav pijan,
kad pomešam rakiju, pivo i vino,
i imali ste te kisele face, zgađene,
a ja sam vas pljuvao pred svima,
i usro vam se u laži,
a posle ste me sreli kako se teturam,
sa flašom,
izlazim iz žbunja,
i pohvalili ste mi nastup, nasmejani,
nazvali me kolegom,
a ja sam se ludački nakezio,
i pošao u žbunje,
da ponovo povratim,
zahvaljujući vama,
KOLEGE.

Ima li kapetana na brodu?

- Mornarski dnevnik:
14.09.2015.

„Prošlo je 20 godina,
kako sam isplovio iz luke,
u ovo nemirno more.
Brod je bio veliki,
i dobio sam ga na poklon,
neko ga je do tada uređivao umesto mene,
ali me umaralo što posade kasnije nije bilo,
a bilo je tu mnogo posla.
Oterao sam štetočine sa broda,
pacove i ostalu gamad,
održavao sam brod,
i tražio sam ljude za posadu.
Pristupali su,
sve im je bilo pruženo,
ali bi odustajali,
ili me prevarili,
ukrali bi mi nešto sa plovila,
okrenuli suprotan kurs,
ili bi rasparčali neke delove.
Plovim sam već neko vreme.
Voleo bih da popričam sa kapetanom broda,
ali ne znam kako da dođem do njega.

Bilo je naporno i teško,
kada bi zalutao u česte oluje,
i nemirno, divlje more,
sada već zagađeno od strane ostalih moreplovaca.
Nisam još umeo sa kompasom tada,
a nisam imao kormilo,
jedra je oživljavao vetar,
na koji nisam mogao da utičem,
i dve godine me je bacao u vode,
gde sam se kršio,
i kroz koje sam bezuspešno veslao.
Bio sam prestravljen,
i mislio da sam zauvek izgubljen,
u ovim mračnim i maglovitim dubinama.
Alkohol koji sam prolanazio,
izgledao je kao najbolja solucija,
a da odustanem od plovidbe,
obešen o jarbol,
završim glave prosvirane zrnom,
ili skočim u nemirno more,
nisam mogao,
jer sam voleo da plovim i želeo još.
Pitam se ima li kapetana na brodu?

Počeo sam da vodim ovaj dnevnik,
i pronalazio neke knjige,
a to mi je davalo snagu i neku motivaciju,
pa na kraju i pomoglo.
Uzeo sam stvar u svoje ruke,
okrenuo jedra,
i pronašao kurs na kompasu,
da bih se iskobeljao iz čeljusti uzburkanog plavetnila.
Nailazio sam na mnoge olupine,
i lađe koje tonu,
neke koje se sudaraju jedna o drugu,
i nisam želeo tako da završim.
Izvukao sam se,
i Sunce nikad lepše nije sijalo,
kada se oluja umirila,
a oblaci razišli.
Nabavio sam kormilo,
i od tada sam određujem pravac,
kad kapetana već nema.

Pokupio bih neke devojke usput,
jer tokom putovanja bio sam usamljen.
Neke bi ostajale samo kratko,
neke malo duže,
uglavnom bi uzele neki deo mene ili broda,
i to je bolelo,
ali nisam mogao da budem sam.
A prijalo bi mi kada bih našao neku,
za dužu plovidbu sa mnom,
da brod i mene dovede u red,
i da bih pronašao mir.
Usnio bih san o njoj,
i mrzeo što je samo to bio,
kada bih se probudio da opet sam plovim.
Ali nedavno sam čuo pevanje,
kada me je Sunce ponovo ogrejalo,
a more bilo mirno.
I tu je bila,
vatrena, sitna, vitka,
duge, smeđe kose,
i očaravajućeg glasa i osmeha.
tako blizu, a tako daleko od mene,
ali približili smo se,
i pesma me je očarala.
Nisam razmišljao,
ta pesma smirila je moje uzburkano srce,
milovala dušu,
dok je ljubila moje lice, oči, vrat i usne.
Ona se udaljila,
i nijedan kompas,
neće mi pomoći da je pridobijem ponovo.
Ja sam bio izgubljen,
a brod je počeo da tone,
ali meni je nedostajao njen glas,
i osmeh i poljupci...
Vir je gutao brod,
komadao ga,
dok sam ja bio pijan,
držao se za neko uže,
i istovremeno se davio u vodi.
Kad sam se osvestio,
i video šta je ostalo od broda,
shvatio sam da je to bila pesma sirene.
Ostavio sam flaše,
istrgao se iz vira,
i rešio da nastavim da plovim.

Ostalo mi je malo plovilo,
kao splav,
ali kompas imam,
pravac znam,
živ sam,
i ja određujem pravac,
kao novoproglašeni kapetan broda.
Zapravo, to sam sve vreme i bio. ”

- Kapetan broda „Život”,
Stefan Stanojević.

Šetnja

Ranije nisam voleo da šetam sam,
uvek sam želeo da imam društvo,
ali već neko vreme,
volim samoću.
Tokom šetnje se isključim,
sanjarim,
ili razmišljam o stvarima.

U poslednje vreme često razmišljam,
kako moj grad umire,
i ljudi u njemu umiru.
Pesme su tu da mi pomognu,
one mi uvek i jedino ostaju,
kada me sve ostalo napusti,
ali postane nepodnošljivo,
i tesno posle nekog vremena.
Ne mogu u pesme da pobegnem tako dobro,
kao što mogu sa devojkom.
Ali većina u mom gradu,
su jako siromašne,
sve što imaju da ponude su izgled,
tela,
i ništa više.

Onda ja tražim,
i tražim,
i nađem u nekom drugom gradu,
nađem ih kilometrima od sebe,
i to me polako žulja,
kad se vratim.
Uvek ih neko drugi nađe pre mene,
a ja sam im Vegas,
za noć,
za dan,
sa mnom se desi i ćuti se o tome.
Ja sam interesantan i zanimljiv za trenutak,
ali zaista „ništa posebno”,
nikada ne razmišljam,
nego se vodim emocijama,
glupan,
pa patim i sebi škodim.

Šetam ulicama,
i razmišljam,
kako bih mogao da ti pokažem svoj grad,
šta bi ti rekla o njegovim ulicama,
mračnom keju,
gde sam brojao zvezde padalice,
i za svaku zamislio istu želju,
očigledno je koju.
Šta bi rekla za park staračkog doma,
kada bi sedela na istoj klupi,
gde razmišljam o tebi,
dok pušim cigaru,
razgovaram sa tabletomanima,
navijačima huliganima, klošarima,
manijacima,
i ludacima,
uključujući i mene.

Grad je mali,
svuda se peške stigne lako i brzo,
ne bismo morali da čekamo prvi jutarnji autobus,
na hladnoći,
ali sačekao bih jutro sa tobom,
dok bi jutarnji autobusi vozili.
Pričali bismo tiho,
a za one tvoje poljupce,
po mom licu,
očima, vratu i usnama,
prodaću ti dušu,
ako je želiš.
Meni u ovom slučaju ne treba,
da sama šeta,
i da me žulja unutar kože,
ovako usamljena,
i još uvek gladna.

Ništa posebno

Ležao je sa rukama iza glave,
posmatrao plafon,
i razmišljao.
Bio je pesnik,
ili je bar želeo da bude.
To ga je dovelo do nje,
stvari koje svima prećuti,
ostavlja svojim pesmama,
i to je on,
i ona zna ko je on.

Pokušavao je da ne razmišlja o njoj,
ne želi da joj bude teret,
ne želi sebi da bude teret,
ne želi da se ona oseća loše,
ali sve podseća na nju.
Noć podseća na nju,
vino, kej, autobusi,
mesec i zvezde,
snovi podsećaju.

Pokušavao je da ne razmišlja o pesmi,
uz koju ga je poljubila,
ali to je ćaletova omiljena pesma,
tako mu zvoni telefon,
i trgne se na ulici kad čuje,
da neko doziva njeno ime,
i očekuje njene sitne korake,
razigrane poput vatre,
i njen osmeh,
ali razočara se,
jer nijedna nije ona.
Ni približno.

Ona je snoviđenje,
dokaz je da snovi mogu biti ostvareni,
i da devojke iz snova postoje.
On je njoj bio „ništa posebno”.
Često je bio „ništa posebno”.
Vraćaju se te slike njene kose,
slatki zvuk njenog strasnog disanja,
ukus i miris njenih usana sa vinom.
Sada je hladno,
kao te noći pored reke,
i na autobuskoj stanici,
i nema njenog zagrljaja koji bi ga ugrejao.
Ova zima će biti najteža,
mislio je.

O njemu razmišlja, voli ga,
i sanja,
neka druga.
I sada,
položila je svoju glavu na njegove grudi,
i priča mu nešto,
on misli - ne sada -
dok razmišlja o svom snu,
njoj.
Druga mu govori da ga voli,
govori mu da postoji zid,
oko njega,
i da on ne želi da je pusti da dođe do njega.
On ćuti i razmišlja o svom snu.
- Šta te muči? - pita ga
- Ništa posebno. - odgovara.

Samo košmar, nadam se

Košmare imam već godinama,
ne znam šta me toliko proganja.
Zato uglavnom spavam preko dana.
Ali čak i noću,
posle gledanja u plafon,
sa mrljama ubijenih komaraca,
ili zeleni zid,
posle sat ili dva,
razmišljanja,
usnim lepe snove.
Negde u sred noći,
me spopadnu košmari,
i trgnem se,
znojav i zadihan,
preplašen.

Preko dana se mučim na javi,
i ne sviđa mi se svet,
kakav su ljudi napravili, uopšte,
i mislim da nije fer,
da mi i snovi i mir tokom noći,
budu oduzeti i zamenjeni košmarima.
Ali „fer” ne postoji ovde.

Posmatram ljude koji me okružuju,
svoje prijatelje,
i divim im se,
jako sam srećan zbog njih,
jer svi studiraju ono što žele,
i što ih zanima,
i uspešno im ide.
Pored toga stižu da se druže sa ostalima,
izađu, piju i ostalo.
Znam da će svi do jednog pobediti.
Usput, svi imaju devojke,
u dužim su vezama,
i to im ide dobro.
Svi izgledaju dobro,
zdravi su i uvek pozitivni,
i spremni za šalu,
ali i razumevanje kada nekome ne ide.
Tu uvek trpe mene, reklo bi se.

Ja studiram ono što volim,
ali mi ne ide.
Ja radim ono što volim,
i konačno je krenulo,
polako, ali je krenulo.
Ali kod mene, izgleda,
mogu samo jednu stvar da radim i da mi ide.
Nekako znam, da kada bih imao tebe,
kraj sebe,
verovatno bih bacio svet pod noge.
Ali svet se postarao za to, zar ne?

Moram da pišem o svemu ovome,
jer me nešto pritiska i guši,
bude mi malo lakše,
ali ostaje mi ono što ne mogu da napišem,
ili kažem rečima,
ono što će razumeti samo jedna osoba,
a to si ti,
ali dok te ne vidim,
to malo što ostane nedorečeno,
boli najužasnije.

I znaš šta je najgori košmar ikad?
Nisu to neke kreature i demoni,
smrt bliskih osoba, sopstvena prolaznost, ne.
Snivam o onome što se zapravo desilo:
jutro i ti, čupava,
stojiš kraj stepenica,
i ja prilazim jer ne mogu da odolim,
i uzimam te u zagrljaj,
stojimo,
ljubimo se,
a ti me opominješ da budem tih,
i ne cokćem dok se ljubim,
da nas ne bi čuli,
meni je smešno,
i opet me opominješ.
Onda se penjem uz stepenice,
i idem da spavam,
poželim ti „laku noć”
i uzvraćaš mi,
još malo te gledam,
a mogao bih zauvek.

A onda mi kažeš da ne možemo da se vidimo,
nikad više,
i odlaziš negde gde ne mogu da te nađem,
i zaboli me nešto,
onda se trgnem iz sna,
znojav i zadihan,
i molim se da je samo još jedan košmar.