Košmare imam već godinama,
ne znam šta me toliko proganja.
Zato uglavnom spavam preko dana.
Ali čak i noću,
posle gledanja u plafon,
sa mrljama ubijenih komaraca,
ili zeleni zid,
posle sat ili dva,
razmišljanja,
usnim lepe snove.
Negde u sred noći,
me spopadnu košmari,
i trgnem se,
znojav i zadihan,
preplašen.
Preko dana se mučim na javi,
i ne sviđa mi se svet,
kakav su ljudi napravili, uopšte,
i mislim da nije fer,
da mi i snovi i mir tokom noći,
budu oduzeti i zamenjeni košmarima.
Ali „fer” ne postoji ovde.
Posmatram ljude koji me okružuju,
svoje prijatelje,
i divim im se,
jako sam srećan zbog njih,
jer svi studiraju ono što žele,
i što ih zanima,
i uspešno im ide.
Pored toga stižu da se druže sa ostalima,
izađu, piju i ostalo.
Znam da će svi do jednog pobediti.
Usput, svi imaju devojke,
u dužim su vezama,
i to im ide dobro.
Svi izgledaju dobro,
zdravi su i uvek pozitivni,
i spremni za šalu,
ali i razumevanje kada nekome ne ide.
Tu uvek trpe mene, reklo bi se.
Ja studiram ono što volim,
ali mi ne ide.
Ja radim ono što volim,
i konačno je krenulo,
polako, ali je krenulo.
Ali kod mene, izgleda,
mogu samo jednu stvar da radim i da mi ide.
Nekako znam, da kada bih imao tebe,
kraj sebe,
verovatno bih bacio svet pod noge.
Ali svet se postarao za to, zar ne?
Moram da pišem o svemu ovome,
jer me nešto pritiska i guši,
bude mi malo lakše,
ali ostaje mi ono što ne mogu da napišem,
ili kažem rečima,
ono što će razumeti samo jedna osoba,
a to si ti,
ali dok te ne vidim,
to malo što ostane nedorečeno,
boli najužasnije.
I znaš šta je najgori košmar ikad?
Nisu to neke kreature i demoni,
smrt bliskih osoba, sopstvena prolaznost, ne.
Snivam o onome što se zapravo desilo:
jutro i ti, čupava,
stojiš kraj stepenica,
i ja prilazim jer ne mogu da odolim,
i uzimam te u zagrljaj,
stojimo,
ljubimo se,
a ti me opominješ da budem tih,
i ne cokćem dok se ljubim,
da nas ne bi čuli,
meni je smešno,
i opet me opominješ.
Onda se penjem uz stepenice,
i idem da spavam,
poželim ti „laku noć”
i uzvraćaš mi,
još malo te gledam,
a mogao bih zauvek.
A onda mi kažeš da ne možemo da se vidimo,
nikad više,
i odlaziš negde gde ne mogu da te nađem,
i zaboli me nešto,
onda se trgnem iz sna,
znojav i zadihan,
i molim se da je samo još jedan košmar.
ne znam šta me toliko proganja.
Zato uglavnom spavam preko dana.
Ali čak i noću,
posle gledanja u plafon,
sa mrljama ubijenih komaraca,
ili zeleni zid,
posle sat ili dva,
razmišljanja,
usnim lepe snove.
Negde u sred noći,
me spopadnu košmari,
i trgnem se,
znojav i zadihan,
preplašen.
Preko dana se mučim na javi,
i ne sviđa mi se svet,
kakav su ljudi napravili, uopšte,
i mislim da nije fer,
da mi i snovi i mir tokom noći,
budu oduzeti i zamenjeni košmarima.
Ali „fer” ne postoji ovde.
Posmatram ljude koji me okružuju,
svoje prijatelje,
i divim im se,
jako sam srećan zbog njih,
jer svi studiraju ono što žele,
i što ih zanima,
i uspešno im ide.
Pored toga stižu da se druže sa ostalima,
izađu, piju i ostalo.
Znam da će svi do jednog pobediti.
Usput, svi imaju devojke,
u dužim su vezama,
i to im ide dobro.
Svi izgledaju dobro,
zdravi su i uvek pozitivni,
i spremni za šalu,
ali i razumevanje kada nekome ne ide.
Tu uvek trpe mene, reklo bi se.
Ja studiram ono što volim,
ali mi ne ide.
Ja radim ono što volim,
i konačno je krenulo,
polako, ali je krenulo.
Ali kod mene, izgleda,
mogu samo jednu stvar da radim i da mi ide.
Nekako znam, da kada bih imao tebe,
kraj sebe,
verovatno bih bacio svet pod noge.
Ali svet se postarao za to, zar ne?
Moram da pišem o svemu ovome,
jer me nešto pritiska i guši,
bude mi malo lakše,
ali ostaje mi ono što ne mogu da napišem,
ili kažem rečima,
ono što će razumeti samo jedna osoba,
a to si ti,
ali dok te ne vidim,
to malo što ostane nedorečeno,
boli najužasnije.
I znaš šta je najgori košmar ikad?
Nisu to neke kreature i demoni,
smrt bliskih osoba, sopstvena prolaznost, ne.
Snivam o onome što se zapravo desilo:
jutro i ti, čupava,
stojiš kraj stepenica,
i ja prilazim jer ne mogu da odolim,
i uzimam te u zagrljaj,
stojimo,
ljubimo se,
a ti me opominješ da budem tih,
i ne cokćem dok se ljubim,
da nas ne bi čuli,
meni je smešno,
i opet me opominješ.
Onda se penjem uz stepenice,
i idem da spavam,
poželim ti „laku noć”
i uzvraćaš mi,
još malo te gledam,
a mogao bih zauvek.
A onda mi kažeš da ne možemo da se vidimo,
nikad više,
i odlaziš negde gde ne mogu da te nađem,
i zaboli me nešto,
onda se trgnem iz sna,
znojav i zadihan,
i molim se da je samo još jedan košmar.
Нема коментара:
Постави коментар