Uglavnom kasnim svuda,
satovi i vreme nekako me umaraju,
osećam se kao robot,
programiran da budem tačan.
Kasnim sa rokovima i datumima,
ne pamtim ih,
zaboravljam koji je dan,
i nemam predstavu o vremenu.
Ništa ne forsiram,
kao da mi je parola:
„lako ćemo”,
poznat kao „sve u zadnji minut”,
i „5 do 12”.
Ne forsiram ništa,
ne forsiram život,
ni ovo što pišem,
i radim,
uvek sam u nekoj senci,
onaj lik što na uskom trotoaru,
ide iza dvojice,
zaostaje i preskače ivičnjake,
dok oni hodaju ispred.
Onaj što ćuti u pozadini,
gleda u patike,
ili se samo smeška.
Marginalac,
koga su počeli da slušaju skoro,
i obratili pažnju da postoji,
pa postane dobrodušni galamdžija kad je pijan,
u kome se toliko toga nakupilo,
od mlađih godina,
pa traži nekoga da mu kaže toliko stvari.
Zaljubljive prirode,
zarad malo osećanja, dodira i lepih reči.
Ponekad mi fali samopouzdanja,
plaši me današnjica i društvo,
plašim se neuspeha,
ali budi uveren da se ne plašim da pokušam.
Ponekad nisam siguran u sebe,
i toliko razmišljam o stvarima,
i šta bi se moglo desiti,
ali opet ništa ne radim u napred.
Rešavam kada se dogodi.
I ova pesma je od centra do stana,
sigurno promenila ime i redosled minimum deset puta,
zbirke u pripremi menjale su imena,
pesme koje su svrstane u njih,
mnogo promena se desilo.
Razmišljao sam da prekinem sa ovim,
ali ne znam ništa drugo da radim,
i predaleko sam odmakao već.
Razmišljao sam da promenim stil i način,
ali to ne bih bio ja.
Mnogo pitanja postavljam sebi.
I onda pogledam okolinu:
koliko je samo moj grad bogat, jao!
Toliko PISACA i PESNIKA,
i NESHVAĆENIH UMETIKA,
uz to su i SLIKARI,
i VOLONTERI,
MUZIČARI,
i BORCI ZA LJUDSKA PRAVA,
ma KREM,
MINISTRI KULTURE,
povratiću...
Toliko su samouvereni i sigurni,
da rade dobru stvar,
nijednom se nisu zapitali,
i sumnjali u svoj rad.
Oni su precizni i tačni,
i oni su objavljeni u zbornicima,
oni pobeđuju na konkursima,
a konkursi su najveće sranje ikada.
I jednog dana,
kada naiđu na zid,
bilo da su to kritičari,
ili publika,
samo će prestati time da se bave i eksponiraju,
i radiće nešto drugo.
Piši za sebe,
svoju mamu i svog tatu,
nek te pohvale drugarice,
i ortaci,
vodi dnevnik kad dobiješ menstruaciju,
nemoj da se kuneš u to onda,
i napravi mesta pravima,
jer su sjebani i ludi,
i jebeš ih uporno time što se lažno eksponiraš.
Nije tebi stalo do ovoga,
ne bi ti umeo bez novca da voliš,
ili pišeš ili živiš.
Ne bi ti gladovao zbog ovoga,
ti si zlatan,
nemaš poroke,
i umetnik si.
Svratili ste na moje veče poezije,
haha, sve ja vidim čak i mrtav pijan,
kad pomešam rakiju, pivo i vino,
i imali ste te kisele face, zgađene,
a ja sam vas pljuvao pred svima,
i usro vam se u laži,
a posle ste me sreli kako se teturam,
sa flašom,
izlazim iz žbunja,
i pohvalili ste mi nastup, nasmejani,
nazvali me kolegom,
a ja sam se ludački nakezio,
i pošao u žbunje,
da ponovo povratim,
zahvaljujući vama,
KOLEGE.
satovi i vreme nekako me umaraju,
osećam se kao robot,
programiran da budem tačan.
Kasnim sa rokovima i datumima,
ne pamtim ih,
zaboravljam koji je dan,
i nemam predstavu o vremenu.
Ništa ne forsiram,
kao da mi je parola:
„lako ćemo”,
poznat kao „sve u zadnji minut”,
i „5 do 12”.
Ne forsiram ništa,
ne forsiram život,
ni ovo što pišem,
i radim,
uvek sam u nekoj senci,
onaj lik što na uskom trotoaru,
ide iza dvojice,
zaostaje i preskače ivičnjake,
dok oni hodaju ispred.
Onaj što ćuti u pozadini,
gleda u patike,
ili se samo smeška.
Marginalac,
koga su počeli da slušaju skoro,
i obratili pažnju da postoji,
pa postane dobrodušni galamdžija kad je pijan,
u kome se toliko toga nakupilo,
od mlađih godina,
pa traži nekoga da mu kaže toliko stvari.
Zaljubljive prirode,
zarad malo osećanja, dodira i lepih reči.
Ponekad mi fali samopouzdanja,
plaši me današnjica i društvo,
plašim se neuspeha,
ali budi uveren da se ne plašim da pokušam.
Ponekad nisam siguran u sebe,
i toliko razmišljam o stvarima,
i šta bi se moglo desiti,
ali opet ništa ne radim u napred.
Rešavam kada se dogodi.
I ova pesma je od centra do stana,
sigurno promenila ime i redosled minimum deset puta,
zbirke u pripremi menjale su imena,
pesme koje su svrstane u njih,
mnogo promena se desilo.
Razmišljao sam da prekinem sa ovim,
ali ne znam ništa drugo da radim,
i predaleko sam odmakao već.
Razmišljao sam da promenim stil i način,
ali to ne bih bio ja.
Mnogo pitanja postavljam sebi.
I onda pogledam okolinu:
koliko je samo moj grad bogat, jao!
Toliko PISACA i PESNIKA,
i NESHVAĆENIH UMETIKA,
uz to su i SLIKARI,
i VOLONTERI,
MUZIČARI,
i BORCI ZA LJUDSKA PRAVA,
ma KREM,
MINISTRI KULTURE,
povratiću...
Toliko su samouvereni i sigurni,
da rade dobru stvar,
nijednom se nisu zapitali,
i sumnjali u svoj rad.
Oni su precizni i tačni,
i oni su objavljeni u zbornicima,
oni pobeđuju na konkursima,
a konkursi su najveće sranje ikada.
I jednog dana,
kada naiđu na zid,
bilo da su to kritičari,
ili publika,
samo će prestati time da se bave i eksponiraju,
i radiće nešto drugo.
Piši za sebe,
svoju mamu i svog tatu,
nek te pohvale drugarice,
i ortaci,
vodi dnevnik kad dobiješ menstruaciju,
nemoj da se kuneš u to onda,
i napravi mesta pravima,
jer su sjebani i ludi,
i jebeš ih uporno time što se lažno eksponiraš.
Nije tebi stalo do ovoga,
ne bi ti umeo bez novca da voliš,
ili pišeš ili živiš.
Ne bi ti gladovao zbog ovoga,
ti si zlatan,
nemaš poroke,
i umetnik si.
Svratili ste na moje veče poezije,
haha, sve ja vidim čak i mrtav pijan,
kad pomešam rakiju, pivo i vino,
i imali ste te kisele face, zgađene,
a ja sam vas pljuvao pred svima,
i usro vam se u laži,
a posle ste me sreli kako se teturam,
sa flašom,
izlazim iz žbunja,
i pohvalili ste mi nastup, nasmejani,
nazvali me kolegom,
a ja sam se ludački nakezio,
i pošao u žbunje,
da ponovo povratim,
zahvaljujući vama,
KOLEGE.
Нема коментара:
Постави коментар