Šetnja

Ranije nisam voleo da šetam sam,
uvek sam želeo da imam društvo,
ali već neko vreme,
volim samoću.
Tokom šetnje se isključim,
sanjarim,
ili razmišljam o stvarima.

U poslednje vreme često razmišljam,
kako moj grad umire,
i ljudi u njemu umiru.
Pesme su tu da mi pomognu,
one mi uvek i jedino ostaju,
kada me sve ostalo napusti,
ali postane nepodnošljivo,
i tesno posle nekog vremena.
Ne mogu u pesme da pobegnem tako dobro,
kao što mogu sa devojkom.
Ali većina u mom gradu,
su jako siromašne,
sve što imaju da ponude su izgled,
tela,
i ništa više.

Onda ja tražim,
i tražim,
i nađem u nekom drugom gradu,
nađem ih kilometrima od sebe,
i to me polako žulja,
kad se vratim.
Uvek ih neko drugi nađe pre mene,
a ja sam im Vegas,
za noć,
za dan,
sa mnom se desi i ćuti se o tome.
Ja sam interesantan i zanimljiv za trenutak,
ali zaista „ništa posebno”,
nikada ne razmišljam,
nego se vodim emocijama,
glupan,
pa patim i sebi škodim.

Šetam ulicama,
i razmišljam,
kako bih mogao da ti pokažem svoj grad,
šta bi ti rekla o njegovim ulicama,
mračnom keju,
gde sam brojao zvezde padalice,
i za svaku zamislio istu želju,
očigledno je koju.
Šta bi rekla za park staračkog doma,
kada bi sedela na istoj klupi,
gde razmišljam o tebi,
dok pušim cigaru,
razgovaram sa tabletomanima,
navijačima huliganima, klošarima,
manijacima,
i ludacima,
uključujući i mene.

Grad je mali,
svuda se peške stigne lako i brzo,
ne bismo morali da čekamo prvi jutarnji autobus,
na hladnoći,
ali sačekao bih jutro sa tobom,
dok bi jutarnji autobusi vozili.
Pričali bismo tiho,
a za one tvoje poljupce,
po mom licu,
očima, vratu i usnama,
prodaću ti dušu,
ako je želiš.
Meni u ovom slučaju ne treba,
da sama šeta,
i da me žulja unutar kože,
ovako usamljena,
i još uvek gladna.