Ništa posebno

Ležao je sa rukama iza glave,
posmatrao plafon,
i razmišljao.
Bio je pesnik,
ili je bar želeo da bude.
To ga je dovelo do nje,
stvari koje svima prećuti,
ostavlja svojim pesmama,
i to je on,
i ona zna ko je on.

Pokušavao je da ne razmišlja o njoj,
ne želi da joj bude teret,
ne želi sebi da bude teret,
ne želi da se ona oseća loše,
ali sve podseća na nju.
Noć podseća na nju,
vino, kej, autobusi,
mesec i zvezde,
snovi podsećaju.

Pokušavao je da ne razmišlja o pesmi,
uz koju ga je poljubila,
ali to je ćaletova omiljena pesma,
tako mu zvoni telefon,
i trgne se na ulici kad čuje,
da neko doziva njeno ime,
i očekuje njene sitne korake,
razigrane poput vatre,
i njen osmeh,
ali razočara se,
jer nijedna nije ona.
Ni približno.

Ona je snoviđenje,
dokaz je da snovi mogu biti ostvareni,
i da devojke iz snova postoje.
On je njoj bio „ništa posebno”.
Često je bio „ništa posebno”.
Vraćaju se te slike njene kose,
slatki zvuk njenog strasnog disanja,
ukus i miris njenih usana sa vinom.
Sada je hladno,
kao te noći pored reke,
i na autobuskoj stanici,
i nema njenog zagrljaja koji bi ga ugrejao.
Ova zima će biti najteža,
mislio je.

O njemu razmišlja, voli ga,
i sanja,
neka druga.
I sada,
položila je svoju glavu na njegove grudi,
i priča mu nešto,
on misli - ne sada -
dok razmišlja o svom snu,
njoj.
Druga mu govori da ga voli,
govori mu da postoji zid,
oko njega,
i da on ne želi da je pusti da dođe do njega.
On ćuti i razmišlja o svom snu.
- Šta te muči? - pita ga
- Ništa posebno. - odgovara.