Postajem nedodirljiv.
Sve je manje stvari,
koje mogu da mi naškode.
Gubim svoje stare strahove,
tako što živim,
umesto da samo hodam naokolo,
bezdušno i prosto kao ostali.
Rizikujem i kockam se,
na ivici,
želim za sebe svaku vrstu emocije,
trudim se da ostanem živ,
tako što radim ono što volim.
Govorili su mi,
da ne mogu da radim ono što volim,
da ne umem,
ismevali su me,
rugali se,
i to je bolelo,
ali ne više.
Dobio sam batine,
okrnjili su mi i ispomerali zube,
otvorili su mi glavu,
njih četvorica, petorica.
Dovoljno je reći,
da sam se smejao posle toga,
njima u lice dok sam pljuvao krv,
i komadiće zuba na pločnik.
Pomislio bi neko:
smiriće ga to,
ali ja sam deset puta gori po njih od tada.
Tada sam postao još sigurniji.
Jednostavno im sada neće poći za rukom,
da me odvrate, obeshrabre,
uplaše, prebiju,
pa čak ni ubiju,
to je najgori scenario po njih,
tada ću brzo postati besmrtan.
Ali čuj,
samo nemoj...
o, ne,
nikako nemoj...
Usamljenost me je mučila godinama,
ona može da me prebije gore nego bilo čiji bokser,
palica ili pesnica,
može da me rani gore nego bilo koje vatreno oružije,
da me probode kao hladno sečivo,
poseče me i povredi oštrije nego britva,
ona može da me u-bi-je.
Kako su moje pesme počele da se šire,
mnogo ljudi ih je zavolelo,
mnogo ljudi me je pronašlo,
među njima mnogo devojaka,
mnogo,
za jednog jadnog čudaka,
koji sa njima nije progovorio kako treba,
do svoje šesnaeste.
One su se oduševljavale koliko sam iskren,
i drag, pozitivan,
samouveren,
iznenadile se što sam ja,
zapravo ono što sam napisao,
kako se ne foliram,
donosile su svoje parfeme,
svoje kose, ramena,
vratove, ruke,
stopala, dah,
strast,
oči, donele su sve...
Varale su svoje muškarce,
pričale lepo o meni,
kako sam do tad čuo samo jednom,
od jedne divne devojke iz Kanade pre nekoliko godina...
Ali odlazile su.
Sve su otišle.
Sve su uzimale po komad mene,
grebale bi ga, kidale ga,
ostavljale bi rane i ožiljke,
ostavljale bi me,
samog.
Ja ne mogu još dugo ovakav,
lutanje mora da se završi,
previše sam umoran.
Ali još nisam previše umoran da ti pokažem svoj svet,
i podelim ga,
još neko parče sebe sam sačuvao,
da ga poklonim uz ružu s mašnicom,
i ti imaš dve opcije,
da me dokrajčiš ili održiš ovu vatru u mojim očima.
Ali čuj,
samo nemoj,
o ne,
nikako nemoj,
da me ostavljaš samog.
Sve je manje stvari,
koje mogu da mi naškode.
Gubim svoje stare strahove,
tako što živim,
umesto da samo hodam naokolo,
bezdušno i prosto kao ostali.
Rizikujem i kockam se,
na ivici,
želim za sebe svaku vrstu emocije,
trudim se da ostanem živ,
tako što radim ono što volim.
Govorili su mi,
da ne mogu da radim ono što volim,
da ne umem,
ismevali su me,
rugali se,
i to je bolelo,
ali ne više.
Dobio sam batine,
okrnjili su mi i ispomerali zube,
otvorili su mi glavu,
njih četvorica, petorica.
Dovoljno je reći,
da sam se smejao posle toga,
njima u lice dok sam pljuvao krv,
i komadiće zuba na pločnik.
Pomislio bi neko:
smiriće ga to,
ali ja sam deset puta gori po njih od tada.
Tada sam postao još sigurniji.
Jednostavno im sada neće poći za rukom,
da me odvrate, obeshrabre,
uplaše, prebiju,
pa čak ni ubiju,
to je najgori scenario po njih,
tada ću brzo postati besmrtan.
Ali čuj,
samo nemoj...
o, ne,
nikako nemoj...
Usamljenost me je mučila godinama,
ona može da me prebije gore nego bilo čiji bokser,
palica ili pesnica,
može da me rani gore nego bilo koje vatreno oružije,
da me probode kao hladno sečivo,
poseče me i povredi oštrije nego britva,
ona može da me u-bi-je.
Kako su moje pesme počele da se šire,
mnogo ljudi ih je zavolelo,
mnogo ljudi me je pronašlo,
među njima mnogo devojaka,
mnogo,
za jednog jadnog čudaka,
koji sa njima nije progovorio kako treba,
do svoje šesnaeste.
One su se oduševljavale koliko sam iskren,
i drag, pozitivan,
samouveren,
iznenadile se što sam ja,
zapravo ono što sam napisao,
kako se ne foliram,
donosile su svoje parfeme,
svoje kose, ramena,
vratove, ruke,
stopala, dah,
strast,
oči, donele su sve...
Varale su svoje muškarce,
pričale lepo o meni,
kako sam do tad čuo samo jednom,
od jedne divne devojke iz Kanade pre nekoliko godina...
Ali odlazile su.
Sve su otišle.
Sve su uzimale po komad mene,
grebale bi ga, kidale ga,
ostavljale bi rane i ožiljke,
ostavljale bi me,
samog.
Ja ne mogu još dugo ovakav,
lutanje mora da se završi,
previše sam umoran.
Ali još nisam previše umoran da ti pokažem svoj svet,
i podelim ga,
još neko parče sebe sam sačuvao,
da ga poklonim uz ružu s mašnicom,
i ti imaš dve opcije,
da me dokrajčiš ili održiš ovu vatru u mojim očima.
Ali čuj,
samo nemoj,
o ne,
nikako nemoj,
da me ostavljaš samog.
Нема коментара:
Постави коментар