Okrenula si moju dušu protiv mene

Niko od njih ne razume,
ne mogu ni sa kim od njih da pričam o tome,
zaista, oni ne bi razumeli.
Pesme razumeju,
reka, zvezde,
vrbe, ulice,
mrak,
ali oni mi ne odgovaraju,
naučeni su samo da ćute i slušaju.

Niko da mi dodirne dušu,
makar ovlaš,
samo da zatreperi,
da gori neko vreme,
da ne čuči dole skupljena,
da ne moram da joj kažem:
hajde, bejbi, ne brini,
niko te neće povrediti,
to su samo ljudi,
oni samo laju,
ne slušaj ih.
Ali ne daju joj takav utisak,
nisam ja kriv,
do njih je.
Zato ćutim, gledam u plafon i pušim cigaru,
posle seksa,
zato ustanem i odem u drugu sobu,
da gledam kroz prozor,
zato kažem da moram da idem,
a nemam nikakvih obaveza stvarno.

Prva me ne drži čvrsto za ruku,
a njene reči govore da me voli,
druga se folira,
glumi kao na filmskom planu,
njen pogled u prolaznike,
paljenje cigare, priča,
hod, suze,
sve je dobro uvežbana uloga.
Treća ne želi mene, želi pesnika,
kao da imam dvojicu između slepoočnica,
četvrtoj se sviđam ali me ne želi blizu i često, peta...
sve je samo zadovoljavanje tela,
sve su to pokreti usnama, kukovima, rukama.


Probudila si zver,
dotakla si moju dušu svojim prstima,
poljubila si je,
milovala,
šaputala joj,
bila si iskrena.
Namirisala je da si živa,
videla te je kako skupljaš kosu u punđu,
i ostavljaš svoj vrat nezaštićenim,
slušala te je dok pričaš o voljenima,
o strahovima, tajnama,
ljubavi, strasti,
bezuspešno sam pokušavao da izbegnem,
tvoje oči,
to je bio kraj,
par puta si me pitala zašto te TAKO gledam,
a tad je bilo prekasno,
gorela je.
Gledala je tvoje lake korake po kući,
osetila tvoj vrat, kosu,
ramena,
gledala te je dok se autobus udaljavao...

Grebala je unutar kože,
pržila me dok je gorela,
kao grlo ujutro posle vina,
vapila je za tobom,
i sada nikoga neće da pogleda,
ne veruje njima,
izneverio sam je obećanjima,
ne veruje meni.