Ne smem ni ime da ti spomenem

Ne umem da sačuvam sreću,
sve sam uništio,
ako je to nešto ikada postojalo između nas.
Posle svega si rekla da nije,
vino, rekla si,
to je bilo u pitanju.
Tešim sebe da si dobar lažov,
jer si govorila i pokazivala suprotno.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
ne ovde,
pesme će sve da im otkriju ako to uradim.

Nema sad ni veze,
samo je subota uveče,
a ja sam trezan,
i prokleti film!
Glumica liči na tebe,
tako čupava i nasmejana,
ja sam slučajno pogledao ka TV-u,
dok sam pio kafu sa ortacima.
Nisam dva meseca razmišljao o tebi,
života mi,
fino sam se oporavio,
neko od njih mi spomene tvoje ime,
i smeška se podlo,
a ja se nasmejem,
okrenem glavu u stranu i kažem - jebote. -

Razgovori mi nedostaju najviše, mislim,
sećaš se,
sati razgovora između nas,
sećam se da si me pijana zvala,
rekla kako si pet minuta sedela sa momkom,
pa si morala da odeš kući jer si mislila na mene,
i ponavljala si kako voliš moj glas,
i kako psujem,
ja sam se tad osećao neverovatno.
Ali sve sam to uništio.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
da ti ne uništim ostalo,
prate svaku nepažnju,
čekaju strpljivo na grešku,
da kažu,
- aha! -

Ali ti si voljena i voliš,
ti ne znaš šta je usamljenost,
a ja nikada nisam zaboravio.
Ne znaš kako je kad se probudiš sam,
ili se probudiš pored osobe koju ne voliš,
koju pokušavaš da voliš,
a nema ništa od pokušavanja.
Briga tebe!
Da li sam ja tvoja najveća greška,
tvoja griža savesti?
Lepa uspomena?
Smrtna tajna,
sahranjena i neopevana?
Zvao sam te,
noćima,
ali kilometri, haha,
ti ništa nisi čula.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
a da ne zamucam,
da se ne prisetim,
kako sam jedne hladne noći,
pored reke,
patika punih peska,
bio,
srećan.