Posustajanje

Imao sam svoje prvo samostalno čitanje u prestonici,
pre neki dan,
lokal je bio pun nasmejanih ljudi,
lepih i živih ljudi,
i sve je prošlo odlično.
Posle toga otišao sam do kolege sa fakulteta,
nas par i dovoljno pivskih bombi i vina,
da krunišemo veče.
Užasno sam hrkao,
i niko nije mogao da spava,
mamurluk nije bio toliko gadan,
i u povratku sam mogao da slušam,
Telonius Monka u autobusu,
a put je trajao satima,
ili su klavir i oblaci načinili da se osećam tako.
Vožnja je svakako prijala.

A večeras,
posustajanje.

Meso u kratkim suknjama,
meso u visokim štiklama,
napuderisano i našminkano meso,
i gomila mužjaka u uskim stvarima,
koje kupuju to meso,
flašom skupog pića,
okretanjem ključeva skupog automobila oko prsta.
Hoćeš da ih jebeš?
Ne možeš,
ne mogu ni ja,
previše košta to parče mesa,
a ne služi ničemu.
Čak su i gadne.

Ali stvar koja me najviše pogađa,
su te njihove oči.
Dve ogromne rupe bez dna,
koje ne vode nigde i ničemu,
sem zadovoljavanju mesa,
i kupovini skupih, modernih stvari.
Cirkus, kible sa skupim pićem,
u kojima su nabijeni vatrometi,
da bi sirotinja koja pije malo pivo,
videla čiji tata ima najviše novca za svog pastuva,
i svoje nevino devojče sa sisama i buljom na izvolte.

Drugar poznaje taksiste koji voze noću.
Rekao mi je da se lepotice toliko bahate,
u klubu,
da posle nemaju za vožnju,
pa nude pičke,
pušenje, drkanje.
E, to je bilo smešno.

Zbog ovih stvorenja,
moraću par dana da provedem bez ljudi,
par dana da oćutim,
i vratim se sebi.
Svet me je ponovo pritisnuo,
svojim džinovskim dupetom,
ponovo nisam siguran u ono što radim,
posustajem,
pitam se da li je zaista sve to vredno.
Potrebno mi je da me udari detelina sa četiri lista,
veličine suncobrana,
ili noćna šetnja i cigarete,
duga, noćna šetnja i duge cigarete,
duge vožnje, dugim autobusom,
Telonius Monk i oblaci bez kiše,
dok posustajem sve više,
i više,
i više...

- Zamisli -
rekao je pandur jednom poznaniku,
- dve ribe, pobile se zbog kurca malopre. -

Posustajem.

Vetar

Jebena košava,
unosi mi prašinu u oči,
lišće i papiriće u lice,
novine i kese na patike.
Vetar može da slomi grane,
ili da ti oduva dobitni tiket,
verovatno jedinu stvar,
kojoj se raduješ u svom jadnom životu.

Prokleti vetar,
donosi smrad govana,
donosi smrad ljudi,
koji je gori od smrada govana,
propalih, mrtvih ljudi,
koji svoj grob šetaju naokolo,
a glavna nagrada im je spomenik,
iznad hladne glave na kraju.

Prokleti, idiotski vetar,
nosi komšinicine roze tange sa štendera,
nosi šešir penzioneru,
nosi prosti maslačak kilometrima daleko,
a ne može,
jebeno,
da prenese moju jezivu tišinu,
tebi u facu.

Ne smem ni ime da ti spomenem

Ne umem da sačuvam sreću,
sve sam uništio,
ako je to nešto ikada postojalo između nas.
Posle svega si rekla da nije,
vino, rekla si,
to je bilo u pitanju.
Tešim sebe da si dobar lažov,
jer si govorila i pokazivala suprotno.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
ne ovde,
pesme će sve da im otkriju ako to uradim.

Nema sad ni veze,
samo je subota uveče,
a ja sam trezan,
i prokleti film!
Glumica liči na tebe,
tako čupava i nasmejana,
ja sam slučajno pogledao ka TV-u,
dok sam pio kafu sa ortacima.
Nisam dva meseca razmišljao o tebi,
života mi,
fino sam se oporavio,
neko od njih mi spomene tvoje ime,
i smeška se podlo,
a ja se nasmejem,
okrenem glavu u stranu i kažem - jebote. -

Razgovori mi nedostaju najviše, mislim,
sećaš se,
sati razgovora između nas,
sećam se da si me pijana zvala,
rekla kako si pet minuta sedela sa momkom,
pa si morala da odeš kući jer si mislila na mene,
i ponavljala si kako voliš moj glas,
i kako psujem,
ja sam se tad osećao neverovatno.
Ali sve sam to uništio.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
da ti ne uništim ostalo,
prate svaku nepažnju,
čekaju strpljivo na grešku,
da kažu,
- aha! -

Ali ti si voljena i voliš,
ti ne znaš šta je usamljenost,
a ja nikada nisam zaboravio.
Ne znaš kako je kad se probudiš sam,
ili se probudiš pored osobe koju ne voliš,
koju pokušavaš da voliš,
a nema ništa od pokušavanja.
Briga tebe!
Da li sam ja tvoja najveća greška,
tvoja griža savesti?
Lepa uspomena?
Smrtna tajna,
sahranjena i neopevana?
Zvao sam te,
noćima,
ali kilometri, haha,
ti ništa nisi čula.

Ne smem ni ime da ti spomenem,
a da ne zamucam,
da se ne prisetim,
kako sam jedne hladne noći,
pored reke,
patika punih peska,
bio,
srećan.

Okrenula si moju dušu protiv mene

Niko od njih ne razume,
ne mogu ni sa kim od njih da pričam o tome,
zaista, oni ne bi razumeli.
Pesme razumeju,
reka, zvezde,
vrbe, ulice,
mrak,
ali oni mi ne odgovaraju,
naučeni su samo da ćute i slušaju.

Niko da mi dodirne dušu,
makar ovlaš,
samo da zatreperi,
da gori neko vreme,
da ne čuči dole skupljena,
da ne moram da joj kažem:
hajde, bejbi, ne brini,
niko te neće povrediti,
to su samo ljudi,
oni samo laju,
ne slušaj ih.
Ali ne daju joj takav utisak,
nisam ja kriv,
do njih je.
Zato ćutim, gledam u plafon i pušim cigaru,
posle seksa,
zato ustanem i odem u drugu sobu,
da gledam kroz prozor,
zato kažem da moram da idem,
a nemam nikakvih obaveza stvarno.

Prva me ne drži čvrsto za ruku,
a njene reči govore da me voli,
druga se folira,
glumi kao na filmskom planu,
njen pogled u prolaznike,
paljenje cigare, priča,
hod, suze,
sve je dobro uvežbana uloga.
Treća ne želi mene, želi pesnika,
kao da imam dvojicu između slepoočnica,
četvrtoj se sviđam ali me ne želi blizu i često, peta...
sve je samo zadovoljavanje tela,
sve su to pokreti usnama, kukovima, rukama.


Probudila si zver,
dotakla si moju dušu svojim prstima,
poljubila si je,
milovala,
šaputala joj,
bila si iskrena.
Namirisala je da si živa,
videla te je kako skupljaš kosu u punđu,
i ostavljaš svoj vrat nezaštićenim,
slušala te je dok pričaš o voljenima,
o strahovima, tajnama,
ljubavi, strasti,
bezuspešno sam pokušavao da izbegnem,
tvoje oči,
to je bio kraj,
par puta si me pitala zašto te TAKO gledam,
a tad je bilo prekasno,
gorela je.
Gledala je tvoje lake korake po kući,
osetila tvoj vrat, kosu,
ramena,
gledala te je dok se autobus udaljavao...

Grebala je unutar kože,
pržila me dok je gorela,
kao grlo ujutro posle vina,
vapila je za tobom,
i sada nikoga neće da pogleda,
ne veruje njima,
izneverio sam je obećanjima,
ne veruje meni.

Samo to nemoj

Postajem nedodirljiv.
Sve je manje stvari,
koje mogu da mi naškode.
Gubim svoje stare strahove,
tako što živim,
umesto da samo hodam naokolo,
bezdušno i prosto kao ostali.
Rizikujem i kockam se,
na ivici,
želim za sebe svaku vrstu emocije,
trudim se da ostanem živ,
tako što radim ono što volim.

Govorili su mi,
da ne mogu da radim ono što volim,
da ne umem,
ismevali su me,
rugali se,
i to je bolelo,
ali ne više.

Dobio sam batine,
okrnjili su mi i ispomerali zube,
otvorili su mi glavu,
njih četvorica, petorica.
Dovoljno je reći,
da sam se smejao posle toga,
njima u lice dok sam pljuvao krv,
i komadiće zuba na pločnik.
Pomislio bi neko:
smiriće ga to,
ali ja sam deset puta gori po njih od tada.
Tada sam postao još sigurniji.

Jednostavno im sada neće poći za rukom,
da me odvrate, obeshrabre,
uplaše, prebiju,
pa čak ni ubiju,
to je najgori scenario po njih,
tada ću brzo postati besmrtan.

Ali čuj,
samo nemoj...
o, ne,
nikako nemoj...

Usamljenost me je mučila godinama,
ona može da me prebije gore nego bilo čiji bokser,
palica ili pesnica,
može da me rani gore nego bilo koje vatreno oružije,
da me probode kao hladno sečivo,
poseče me i povredi oštrije nego britva,
ona može da me u-bi-je.
Kako su moje pesme počele da se šire,
mnogo ljudi ih je zavolelo,
mnogo ljudi me je pronašlo,
među njima mnogo devojaka,
mnogo,
za jednog jadnog čudaka,
koji sa njima nije progovorio kako treba,
do svoje šesnaeste.
One su se oduševljavale koliko sam iskren,
i drag, pozitivan,
samouveren,
iznenadile se što sam ja,
zapravo ono što sam napisao,
kako se ne foliram,
donosile su svoje parfeme,
svoje kose, ramena,
vratove, ruke,
stopala, dah,
strast,
oči, donele su sve...
Varale su svoje muškarce,
pričale lepo o meni,
kako sam do tad čuo samo jednom,
od jedne divne devojke iz Kanade pre nekoliko godina...
Ali odlazile su.
Sve su otišle.
Sve su uzimale po komad mene,
grebale bi ga, kidale ga,
ostavljale bi rane i ožiljke,
ostavljale bi me,
samog.
Ja ne mogu još dugo ovakav,
lutanje mora da se završi,
previše sam umoran.
Ali još nisam previše umoran da ti pokažem svoj svet,
i podelim ga,
još neko parče sebe sam sačuvao,
da ga poklonim uz ružu s mašnicom,
i ti imaš dve opcije,
da me dokrajčiš ili održiš ovu vatru u mojim očima.


Ali čuj,
samo nemoj,
o ne,
nikako nemoj,
da me ostavljaš samog.