Niko

Usamljen sam,
osećam nedostatak ženske osobe,
čak više u grudima, dahu i blizini,
nego između svojih nogu.
I razočaran sam,
u svet, vreme, ljude,
osećam odbojnost prema njima,
i ne osećam se prijatno kada su tu,
jer ne znaju kada treba da pričaju,
i ne osećaju šta treba da pričaju,
a ja sam umoran od pričanja sa njima,
i umoran od gledanja u njih,
uglavnom umoran.

Lupam glavu svaku noć,
misli se pokreću kao turbina,
i to traje satima,
i posle toga košmari traju ostatak noći.
Misli o ljubavi, seksu,
obrazovanju, ciframa, životu,
društvu,
da li sam promašaj,
da li nešto radim pogrešno,
da li sam lažov.
Naravno da verujem u neku laž,
koju sebi prodajem,
jer da ne verujem u nju,
verovao bih u realan svet,
a u tom slučaju bih se ubio.

Teško je biti i ostati ono što jesi,
a istovremeno ne privući previše njihove pažnje,
jer veruj, ne želiš previše njihove pažnje,
oni mogu da te ubiju,
ako im dozvoliš to.

Zato sam rešio,
da na trenutak zaboravim na svet,
koji mi se ugnezdio na ramenima.
Otvorio sam prozor širom,
sklonio zavesu,
i Sunce mi se pridružilo u sobi,
zajedno sa dečjom grajom,
cvrkutom i letom lasti,
i krovovima zgrada na koje se naslonilo nebo.
Čitao sam poeziju Milene Marković,
ali sam čuo zvuk saksofona,
između redova zgrada,
i odložio sam knjigu.
Kada je džezer prestao sa sviranjem,
shvatio sam,
da ću ostati da ležim ostatak dana,
ispruženih nogu,
u gaćama i majici.
Neću razmišljati,
neću učiti dubrovačku i srednjovekovnu književnost,
neću čitati Milenu Marković,
neću slušati muziku,
neću se pomeriti od kreveta.

Gledao sam u ptice,
krovove zgrada,
sve nas je umirilo Sunce.
Nisam osetio svet na ramenima,
nije bilo ljudi,
ni njihovih glasova,
nije bilo kazaljki,
bio sam niko,
i prijalo je.

Nisam siguran

Tokom ovih noći,
samopouzdanje mi opada,
kao temperatura napolju,
i ni u šta nisam baš siguran.

Ljudi iz moje generacije,
i moji vršnjaci se žene, udaju,
dobijaju decu,
već imaju poslove,
i neku svoju platu,
ili razbijaju na svojim fakultetima.
Neki umiru,
ginu,
ili se ubiju tako mladi,
a ja onda ne znam šta radim,
i ni u šta nisam siguran.

I onda me pitaš to glupo pitanje,
zašto pijem,
i zašto radim ovo ili ono,
i bilo mi je u redu ranije da ti dam odgovor,
ali stvarno,
odjebi sada,
jer nisam raspoložen ni za tvoj glupi kez,
ni za tvoju ozbiljnu njušku.

Nisam siguran da li nešto radim pogrešno?
Jer ovi prolaznici i ostali ljudi,
deluju kao da ne primećuju ništa od ovoga,
dok čačkaju nos,
toliko posvećeni tome,
prosvećenog i filozofskog pogleda.
Cerekaju se dok piju kafu,
trče na autobus,
hodaju tamo-vamo,
pišaju uz drvo,
kucaju palčevima u ekrane...
Koji je onda meni kurac?
Možda oni znaju nešto što ja ne znam,
jer njih ništa neće sprečiti,
da čačkaju nos,
cerekaju se dok piju kafu,
zapljunu prste da okrenu stranicu novina,
ili odu na posao.

Oni su izgleda svi jači od mene.
Ili su toliko šuplji,
i prazni kao neki šetajući oklopi.

U stan sam ušao kao utvara,
ali mirisalo je na gibanicu,
koju je majka napravila,
i iz dnevne sobe,
čuo se njen, ćaletov i bratov smeh,
pa sam otišao u kupatilo,
umio se,
prepipao se po licu,
grudima, rukama,
disao sam,
i ovde sam i živ sam,
a stari krevet je bio dobar,
i udoban kao nikada pre.

Kad se sve utišalo,
i kad su se svetla pogasila,
budan sam razmišljao o detinjstvu, dugo.
Tada ništa nisam znao,
a sada ima malo stvari koje nisam video,
i koje ne znam sa 20 godina,
i koliko god je to fascinantno,
toliko je i zabrinjavajuće.

Nisam zaspao narednih par sati,
a onda sam usnio lepe snove.
Kad?
Ni u to nisam siguran.

Ništa nije izgubljeno

Oko mene se čuju pomešani glasovi,
a rupa u kojoj smo,
smrdi na vlagu,
pušta lošu muziku,
i ima jeftino pivo.
Šanker Peđa ima jednoličnu facu,
možda digne obrve i dune,
ako mu neko naruči kafu,
ili sok umesto piva.
Čuje se još i kucanje,
stakla o staklo,
a ja mumlam sebi nešto u bradu,
poprilično pijan.

Ništa nije izgubljeno,
dok ti je u ruci flaša hladnog piva,
koja se znoji u tvojoj toploj šaci,
i kapi se slivaju niz tvoje prste.
Veruj.
Nije.

Ništa nije izgubljeno,
dok se tvoji prijatelji deru pored tebe,
i glasno se smeju,
ili psuju,
veruj.

Nije,
sve dok se TI smeješ.
Dok se smeješ bogovima sa Olimpa,
koji su te kaznili,
da nosiš svet na ramenima.
Nije,
sve dok se smeješ farisejima,
i vojskama,
koji su te prikovali za krst.

Nije,
sve dok se smeješ pijan,
čak i sa razbijenim zubima,
krvavih usta, nosa i glave,
likovima čije su nozdrve bele od spida,
koji su prebledeli,
jer se krvav smeješ,
i smeješ i smeješ i smeješ i smeješ,
i,
smeješ,
lud.

Nije,
sve dok se gubiš,
u sjajnim, živim, svetlucavim očima,
nekoga prekoputa tebe,
dok se gubiš u njihovoj kosi,
i zastaješ na njihovim usnama,
detinjast,
ćutljiv,
spokojan,
neprolazan i večan,
dok ne trepćeš,
i slušaš kako pričaju,
a smešak ti krivi ka gore,
levu ili desnu stranu usta.
Veruj.

Ništa,
nije,
izgubljeno,
iz mumlanja polako izgovaraš,
nedodirljiv za hodajuće, mrtve ljude,
za užasno, sadašnje, prošlo i buduće vreme,
dok ispijaš pivo,
posle nazdravljanja sa prijateljima,

i ponovo,

dišeš.

Kletva Bil Vitersa

Moraš da mi kažeš nešto,
bilo šta,
da znam da li stojim u vazduhu,
poput nekog crtanog lika,
koji pogleda dole i zatim se skrši,
ili sam na čvrstom.
Nisam znao šta da radim,
jer smo često šetali,
i te sate razgovora nemam čime da ispunim.

Izgleda da je Bil Viters,
izrekao svoju kletvu,
jer stvarno nema Sunca otkad si otišla.
Mislim to bukvalno,
zato što smo pre toga šetali u košuljama,
a isti dan kad si otišla,
počela je da pada kiša,
i padala je dva dana bez prestanka.

Zarastao sam u kosu,
i bradu,
bradu nisam češljao,
a kosu nisam prao,
i slepila mi se od ležanja.
Nisam se nekoliko dana tuširao,
nosim iste gaće danima,
spavam u istoj majici,
nisam menjao posteljinu,
nisam želeo da pričam sa devojkama,
svaka komunikacija bila je kratka.
Nisam obraćao pažnju na njih,
na slike koje mi šalju.
Kako mi stoji ova haljina? - pitala bi,
a samo bi okrenula dupe u haljini,
da ga prokomentarišem,
i možda bih to uradio ranije,
ali sada nisam.
I glas,
govore kako vole moj glas,
pa sam odlučio da ćutim,
i da im uskratim to zadovoljstvo.

Pio sam mnogo,
bio van svesti mnogo,
dobijao neke napade panike,
kad mi se mutio vid,
i mešali zvuci,
tako sam ispunjavao prazninu,
koju si ostavila.
Par dana nisam imao apetit,
a sledećih nekoliko jeo kao izgladneo,
imao sam pesmu u glavi,
ali bih je izgubio dok uzmem papir i olovku,
ili dok sednem za tastaturu.
Hteo sam da slušam muziku,
ali bih bacio slušalice,
ili istrgao kasetofon iz utičnice,
želeo sam na cigaru po kiši,
ali nisam želeo da pokisnem,
nervirao me zvuk televizora,
nervirao me ventilator kompjutera,
svađa roditelja nedeljom,
propuštao sam predavanja na fakultetu,
na literaturi ima više prašine od egipatske grobnice.
Kao da ja imam menstruaciju,
a ne ti...

Bar se vrati i reci mi nešto.
Zagrli me onako kako samo ti umeš,
da me zagolicaš nosem po vratu,
i šćućuriš se tu i između,
moje ključne kosti.

Bar se vrati da mogu da se istuširam,
ako ništa drugo.

Zaboravljam ko sam

Čini me nervoznim,
umornim,
malaksalim,
i razočaranim,
taj njihov marš.
Napolju marširaju ljudi,
marširaju vojske,
siromašnih, bolesnih, mrtvih.
Samo pogledam kroz prozor,
i znam da će dan biti besmislen,
siv,
da je najbolje prespavati ga.

Njihova bolest je lako prenosiva,
i zarazna,
muzičaru može uzeti note,
umetniku polomiti četkice,
i posiveti sve šarene boje,
živom može oduzeti život.

Mesec dana nisam napisao nijednu reč,
jer sam dopustio da čujem njihov marš,
njihove lidere i njihove televizore,
i mahnito sam šetao kroz stan,
ubrzano disao, mutio mi se vid,
i mešali mi se zvuci.
Noću sam zaboravljao ko sam,
izmigoljio se crv sumnje,
usadili su ga u moje srce,
i on je počeo da me truje,
ali setio sam se kako sam se do sada lečio.

Noću sam zaboravljao ko sam,
ali znao sam ko nisam.

Nisam oni.