Nisam siguran

Tokom ovih noći,
samopouzdanje mi opada,
kao temperatura napolju,
i ni u šta nisam baš siguran.

Ljudi iz moje generacije,
i moji vršnjaci se žene, udaju,
dobijaju decu,
već imaju poslove,
i neku svoju platu,
ili razbijaju na svojim fakultetima.
Neki umiru,
ginu,
ili se ubiju tako mladi,
a ja onda ne znam šta radim,
i ni u šta nisam siguran.

I onda me pitaš to glupo pitanje,
zašto pijem,
i zašto radim ovo ili ono,
i bilo mi je u redu ranije da ti dam odgovor,
ali stvarno,
odjebi sada,
jer nisam raspoložen ni za tvoj glupi kez,
ni za tvoju ozbiljnu njušku.

Nisam siguran da li nešto radim pogrešno?
Jer ovi prolaznici i ostali ljudi,
deluju kao da ne primećuju ništa od ovoga,
dok čačkaju nos,
toliko posvećeni tome,
prosvećenog i filozofskog pogleda.
Cerekaju se dok piju kafu,
trče na autobus,
hodaju tamo-vamo,
pišaju uz drvo,
kucaju palčevima u ekrane...
Koji je onda meni kurac?
Možda oni znaju nešto što ja ne znam,
jer njih ništa neće sprečiti,
da čačkaju nos,
cerekaju se dok piju kafu,
zapljunu prste da okrenu stranicu novina,
ili odu na posao.

Oni su izgleda svi jači od mene.
Ili su toliko šuplji,
i prazni kao neki šetajući oklopi.

U stan sam ušao kao utvara,
ali mirisalo je na gibanicu,
koju je majka napravila,
i iz dnevne sobe,
čuo se njen, ćaletov i bratov smeh,
pa sam otišao u kupatilo,
umio se,
prepipao se po licu,
grudima, rukama,
disao sam,
i ovde sam i živ sam,
a stari krevet je bio dobar,
i udoban kao nikada pre.

Kad se sve utišalo,
i kad su se svetla pogasila,
budan sam razmišljao o detinjstvu, dugo.
Tada ništa nisam znao,
a sada ima malo stvari koje nisam video,
i koje ne znam sa 20 godina,
i koliko god je to fascinantno,
toliko je i zabrinjavajuće.

Nisam zaspao narednih par sati,
a onda sam usnio lepe snove.
Kad?
Ni u to nisam siguran.