субота, 7. мај 2016.

Ništa nije izgubljeno

Oko mene se čuju pomešani glasovi,
a rupa u kojoj smo,
smrdi na vlagu,
pušta lošu muziku,
i ima jeftino pivo.
Šanker Peđa ima jednoličnu facu,
možda digne obrve i dune,
ako mu neko naruči kafu,
ili sok umesto piva.
Čuje se još i kucanje,
stakla o staklo,
a ja mumlam sebi nešto u bradu,
poprilično pijan.

Ništa nije izgubljeno,
dok ti je u ruci flaša hladnog piva,
koja se znoji u tvojoj toploj šaci,
i kapi se slivaju niz tvoje prste.
Veruj.
Nije.

Ništa nije izgubljeno,
dok se tvoji prijatelji deru pored tebe,
i glasno se smeju,
ili psuju,
veruj.

Nije,
sve dok se TI smeješ.
Dok se smeješ bogovima sa Olimpa,
koji su te kaznili,
da nosiš svet na ramenima.
Nije,
sve dok se smeješ farisejima,
i vojskama,
koji su te prikovali za krst.

Nije,
sve dok se smeješ pijan,
čak i sa razbijenim zubima,
krvavih usta, nosa i glave,
likovima čije su nozdrve bele od spida,
koji su prebledeli,
jer se krvav smeješ,
i smeješ i smeješ i smeješ i smeješ,
i,
smeješ,
lud.

Nije,
sve dok se gubiš,
u sjajnim, živim, svetlucavim očima,
nekoga prekoputa tebe,
dok se gubiš u njihovoj kosi,
i zastaješ na njihovim usnama,
detinjast,
ćutljiv,
spokojan,
neprolazan i večan,
dok ne trepćeš,
i slušaš kako pričaju,
a smešak ti krivi ka gore,
levu ili desnu stranu usta.
Veruj.

Ništa,
nije,
izgubljeno,
iz mumlanja polako izgovaraš,
nedodirljiv za hodajuće, mrtve ljude,
za užasno, sadašnje, prošlo i buduće vreme,
dok ispijaš pivo,
posle nazdravljanja sa prijateljima,

i ponovo,

dišeš.

Нема коментара:

Постави коментар