Zaboravljam ko sam

Čini me nervoznim,
umornim,
malaksalim,
i razočaranim,
taj njihov marš.
Napolju marširaju ljudi,
marširaju vojske,
siromašnih, bolesnih, mrtvih.
Samo pogledam kroz prozor,
i znam da će dan biti besmislen,
siv,
da je najbolje prespavati ga.

Njihova bolest je lako prenosiva,
i zarazna,
muzičaru može uzeti note,
umetniku polomiti četkice,
i posiveti sve šarene boje,
živom može oduzeti život.

Mesec dana nisam napisao nijednu reč,
jer sam dopustio da čujem njihov marš,
njihove lidere i njihove televizore,
i mahnito sam šetao kroz stan,
ubrzano disao, mutio mi se vid,
i mešali mi se zvuci.
Noću sam zaboravljao ko sam,
izmigoljio se crv sumnje,
usadili su ga u moje srce,
i on je počeo da me truje,
ali setio sam se kako sam se do sada lečio.

Noću sam zaboravljao ko sam,
ali znao sam ko nisam.

Nisam oni.