Nastavi da pričaš sa mnom

Sve mi to sada izgleda kao san,
ali znam da se desilo,
i nije moglo lepše da se desi,
kad si me pijanog jedne noći pozvala,
i rekla mi da dođem,
kako znam i umem sutra.

Bio sam jako srećan,
kako skoro nisam bio,
jer sam nekako znao da si to ti,
devojka koju sanjam,
između svojih košmara.
I koju maštam i zamišljam za sebe,
dok se vucaram pijan,
i sjeban nazad u stan,
bez dinara u džepu,
isto kako sam i izašao.
I bežim pored tebe u svojoj glavi,
dalje od ovih prolaznika,
koji su sjebani od spida,
i alkohola,
i od kretena u džipovima,
koji voze otvorenih prozora,
i smeju mi se na pešačkom,
jer misle da pričam sam sa sobom.
Nastavi da pričaš sa mnom...

Kad si me pozvala,
veče nisu mogli da mi pokvare,
ni pijani navijači Partizana iz kraja,
koji su me startovali,
dok sam nasmejan išao ka stanu,
i pitali da li sam cigan.
Toliko sam sijao od sreće iznutra,
da su uspeli da me zgotive,
i pored toga što sam mnogo mlađi od njih,
i što sam priznao da podržavam Crvenu Zvezdu,
zbog ćaleta,
i ponudili su me limenkom Nikšićkog,
paklom pljuga,
i ako želim, da pušim šit sa njima,
u parku staračkog doma.
Nosio sam crnu košulju sa belim notama,
i rekli su da nikad bolju nisu videli,
istu onu što sam nosio to veče,
kad si me poljubila,
i što je mirisala na tebe,
danima posle.
I uvek kažem da je važno kakav si čovek,
i da me zato nisu demolirali od batina,
nego mi obećali,
da će da jebu kevu bilo kome,
ko me samo mrko pogleda na Kotežu 2,
a ti si mi rekla,
da nosim nešto divno i posebno u sebi,
i da se to odmah primeti.

Ali bila si tu,
pored mene,
to se desilo,
siguran sam.
Imam kartu,
i mirisnu košulju kao dokaz.
I drago mi je da je ovo postala uspomena,
najdivnija koju imam do sada,
nego da je ostala samo san,
dok se vraćam u stan,
i pitam se da li ću te opet videti,
a svima pričam o tebi,
čak i liku koji je izvadio nož na mene,
i hteo da me opljačka.

Znam da moje pesme,
možda nisu tako dobre,
kao one koje si dobijala i čitala mi,
ali su moje,
i iskrene su,
i jedino mi one ostaju,
da me slušaju kako sam jadan,
ovako pijan,
i moraću da prestanem da pišem sada,
na ovom plakatu koji sam našao u džepu,
jer jedan lik me pitao za upaljač,
rekao sam da imam,
on je meni rekao da je tabletoman,
da pije teške lekove,
i da kad ode kući,
nastavlja da priča sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...

Ne prekidaj me dok razmišljam o njoj i slušam Bobi „Blu” Blenda

Bilo je oko pola 4 ujutru,
kad sam seo na klupu,
u svom psihološkom savetovalištu,
u mračnom delu parka staračkog doma.
Bio sam poprilično pijan,
pušio sam cigaru,
i gledao sam u zvezdano nebo.
Razmišljao sam o tebi,
i kako možda takođe gledaš u isto nebo,
i bilo je isto hladnjikavo,
kao ono veče kad smo zagrljeni slušali,
kako sviraju onu pesmu Atomskog Skloništa.

Inače, slušao sam Bobi Blu Blenda,
i mir su mi pokvarili glasni koraci,
i pogrbljena silueta koja ide ka meni.
Stao je ispred mene,
sedeo sam na naslonu klupe,
jer je to veče padala kiša,
i nisam želeo da mi dupe bude mokro.

- Šta ti treba? - zamumlao sam.
Sečivo je sevnulo u njegovoj ruci,
poprilično dugačko.
- Sk-skini to lanče oko vrata i daj! - brecao se.
E jebem ti, zaboravio sam da pokrijem vrat košuljom.
- Mislim da neće moći, drugar. - sasvim opušteno sam mu rekao,
- ovo ima sentimentalnu vrednost, vidiš,
ostavio mi ga je pokojni deda,
ima inicijale imena moje babe, tetke i ćaleta, znaš. - pokazao sam mu.
- Šta bre?! Ne zanima me, prekini da sereš! - drao se,
- daj sat! - pokazao je nožem ka njemu.
- Gle, ne bih rekao... - i dalje sam bio opušten,
- poklonio mi ga je kum,
a i ovako ne radi, zvekno sam ga negde...
što me podseti, jebaće mi mater,
kad mu opet budem nosio na popravku, jer ja, znaš... -
- Ma prestani da sereš, ne zanima me, samo prestani! - prekinuo me je.
- Slušaj ti, mogu da te rasporim kao svinju! - mlatio je nožem,
i sad sam već postao nervozan.
- Ej, slušaj, ti ništa time nećeš dobiti.
Ja ove stvari nisam kupio, ja nemam kinte,
novčanik mi je prazan, pogledaj. - pokazao sam mu.
- Jebiga, ove stvari ne mogu da ti dam,
prestani da vitlaš nožem,
radi nešto drugo,
napadni nekog drugog,
u istom smo kurcu,
ja sam lud i pričao sam sam sa sobom,
a ti si, jebiga, došao ovde,
prekinuo mi mir i Bobi Blu Blenda,
i to moju omiljenu stvar:
„Nema ljubavi u srcu grada”
i još potežeš nož na mene,
nisi fer,
razmišljam ovde o jednoj divnoj devojci,
i...znaš ti kako se ona ljubi, jebote!
Ja nikad u životu nisam doživeo nešto tako!
I njena kosa, i osmeh, i oči,
te oči koje su me tooolikooo prodorno gledale...
- JA NE MOGU VIŠE! PRESTANI DA ME SMARAŠ,
PREKINI, IDEM, JA NE MOGU VIŠE, JEBI SE KRETENU! - urlao je,
i otrčao negde.

Izgleda da sam baš sve ljude udavio,
pričama o tebi...
Osetio sam da me cigara peče po prstima,
izgorela je.
Zapalio sam drugu,
i pustio svoju omiljenu pesmu Bobi Blu Blenda.
Ponovo.

Pokretanje zarđalog mehanizma

Nemoj da se ljutiš na mene,
što si ovako delovala na mene,
kako bi ti reagovala,
da sretneš svoj san?

Kad tvoja neuredna punđa,
koju na brzinu svežeš,
izgleda lepše,
nego nečiji sati sređivanja,
a najeo sam se knedli,
svaki put kad si otkrila vrat,
verovatno zato sada nemam apetit,
i ništa ne jedem danima.
Rekla si da se nećemo videti više,
a ja te i dalje vidim,
možda ne kako bih želeo,
ali vidim.
Bar mogu da ti zahvalim,
što nemam vremena da obraćam pažnju na svet,
ne zanimaju me prolaznici,
ni ovaj grad,
ni da li imam novca za bilo šta.
Ne bih smeo da pijem,
uradiću nešto glupo...

Možda se smeješ sad,
ili odmahuješ glavom,
ili prosto preskačeš ovo,
obeleženo kao još jedna greška.
Valjda mi je suđeno da budem greška,
njihova,
tvoja,
i sama si rekla da imam ruke nekoga ko samo piše,
kad si stavila svoju šaku u moju.
I kako voliš kad opsujem i kažem - jebote -
I niko mi nije tako lepo govorio,
prijalo mi da čujem i osetim to,
i mehanizam unutra se aktivirao na sve to,
iako sam mislio da je zarđao.
Ako se izvučem,
verovatno ću se i ja smejati,
ili mahati glavom,
ili prosto preskočiti ovo.

Nisam dozvolio majci,
da opere jednu od košulja,
koja i dalje miriše na tebe,
znam da ovo zvuči jadno i patetično,
ali trenutno sam jadan i patetičan,
kako nikad nisam bio.
Verovatno sam dosadio prijateljima,
želeo sam da ih upoznaš,
oni tebe već jesu,
znaju kako se smeješ,
i kako izgledaš kad se ljubiš,
i kako si mi sklupčana u zagrljaju,
na hladnoći autobuske stanice,
produžila život.
Da mi je znati gde se prodaje duša,
za još jednu ovakvu vožnju?
Vredi,
jebote.

Odlaze

Ponovo su me opkolila četiri zida,
i sve uspomene.
Slab sam,
ne jedem pristojno danima,
nemam apetit.
Pijem i dišem,
boli me stomak,
glava, udovi i grudi.
Srce svakim otkucajem,
preti da će konci pući,
očerupano,
rastrgnuto,
uvek im ponuđeno na tanjiru.

Odlaze,
ostavljaju me sa uspomenama,
a uspomene bole najgore,
i njihove slike.
Postaju devojke iz mojih pesama,
postaju besmrtne,
jer ih je neko drugi našao pre mene,
ili jednostavno odlaze.
Moram sve da ih ubijem,
sve da ih udavim u alkoholu,
i besanim noćima.
Uvek odlaze.

Nose mi svoje kose iz šaka,
prolaze mi između prstiju,
i nestaju.
Tragovi mojih dodira,
po njihovim nogama,
otisci zuba na vratovima,
sve nestaje,
i odlazi sa njima.

Ostaju mi samo i jedino,
ove pesme koje pišem,
ostajem usamljen sa njima,
u kasne sate,
jauci ranjenog lava u papiru.

Pročešljavam uspomene,
lutam kroz njih,
silazim u njihov podzemni svet,
ove reči krote Kerbera,
Haron je usidrio čamac,
Sizif je seo na kamen,
Tantal ne oseća glad ni žeđ.

I kada mi je dozvoljeno,
da izvedem svoju uspomenu,
ja se za njom nasmejano,
i nestrpljivo okrenem,
kao Orfej za Euridikom,
ona nestaje,
odlazi.

Vatra

- Poštovani putnici,
voz je pod video nadzorom;
podsećamo Vas da je pušenje zabranjeno -
čuo se glas iz zvučnika,
u zadnjem vagonu,
ka Beogradu.
Košulja je mirisala,
na nju,
ruke,
šake su mirisale.
I  na cigarete, takođe.
Osećao sam se čudno,
i sve čudnije dok se voz udaljavao.

Nije ni nalik ostalim devojkama do sada,
ona je prirodna,
opuštena,
i svoja.
Ona je vatra.
Njena duga, smeđa kosa je vatra,
i pržila je moje prste,
i lice,
njene oči su vatra,
i progorele su moje,
i ruke, osmeh,
usne i taj vrat.

Nikad se nisam poljubio sa takvom devojkom,
ona se nije ljubila samo usnama,
to nisu bili samo pokreti usnama,
i jezikom,
poljubila me je dušom.
Poljubila me je vatra.

Vratila mi je krila,
koja su razne, male devojke očerupale,
vratila ih je,
ali vratio sam se u svoj grad.
Sedeo sam na stanici,
i nisam osećao ništa.
Gledao sam u prazno,
i glasno se upitao:
- Što sam se ja vratio? -

Poljubio sam svoj san,
devojku koju godinama sanjam,
i priželjkujem sebično.
Približio sam se Suncu,
previše blizu,
i kao Ikaru,
vatra mi je spržila krila,
i poginuo sam.

Želiš li da budeš besmrtan?

U predškolskom sam bio najveći kreativac,
pričao sam ostaloj deci priče,
izmišljao sam ih,
na osnovu onih koje mi je majka čitala,
kad je bilo vreme spavanja.

U osnovnoj školi bio sam niko,
debeli, razmaženi klinja,
kojeg je ćale vozio u školu,
iz škole na trening,
sa treninga kući.
Bilo mi je dosadno,
jer je moj najbolji ortak Neca,
bio stariji godinu dana,
pa smo išli u suprotne smene.
Ostali su bili face,
i dobri, perspektivni sportisti,
imali su drugarice i devojke,
i izgled.
Ja sam učio i bio sa strane,
posmatrao sam,
znao sam sve,
o svakome,
a najmanje o sebi.

Prošle godine bili smo kod ortakinje na vikendici,
svi su bili naduvani ili pijani,
i svi su slušali mene u 6 sati ujutru,
pričao sam razne gluposti,
o SVAKOME iz moje generacije u osnovnoj,
i svi su me pitali,
kako sam SVE te stvari zapamtio.

Išao sam na takmičenja u osnovnoj,
iz istorije, geografije, srpskog,
a ćale me je ipak naterao da upišem elektrotehničku srednju školu,
jer moj mlađi stric završavao je fakultet za to,
i dobio posao i ima veliku platu.
Na početku moje srednje škole,
moji roditelji bili su prinuđeni da zatvore svoj skupi butik,
i ostali su bez poslova,
i dve godine ćale je radio kod kuma u restoranu,
za šačicu jada, i slične male poslove.
Nije više vozio kola, jer nije imao novca da ih održava,
i nije imao za benzin,
pešačio sam svuda,
i upoznao svaki ćošak i zapišani prolaz svog grada.
Nisam navikao da živimo bez novca,
i nisam više bio razmažen,
bio sam tužan jer ostali imaju novca,
i izlaze na razna mesta,
a ja nosim stvari iz osnovne škole,
ili ćaletove stare stvari,
i dobijam 200 dinara da izađem,
ako i toliko.
Počeo sam da pijem,
jeftine brlje od rakija, i pivo,
u rupama i bifeima na pijacama,
i periferiji grada.
Valjao sam se ulicom,
padao u sneg, klizao se po ledu,
i dolazio takav u stan.
Bio sam tužan što ostali idu na letovanja,
imaju novu odeću i stvari,
što moram da slušam o neplaćenim računima,
i troškovima svojih roditelja.
Izgubio sam volju za sve,
i trening i školu i život.

Do polovine srednje škole bio sam debil.
Najveći debil u razredu.
Gluperda i zajebant.
I dalje nisam pričao sa devojkama,
nisam imao drugarice,
pio sam više nego ikad,
i provlačio se kroz školu koju sam mrzeo,
ljude koje sam mrzeo,
kroz grad koji sam mrzeo,
državu koju sam mrzeo,
i svet koji sam mrzeo.
Nije me bilo briga šta sam,
šta ću da postanem,
da li ću da radim,
i da li ću da živim.
I onda, niotkuda i odjednom,
prekretnica i bum.

Shvatio sam da velika većina ne zna ko je,
niti ih je bilo briga,
i da velika većina ne zna šta će postati,
i to da svi oni liče jedni na druge,
i ne žive uopšte.
- Mrzim ih, pa ja ne želim da budem kao oni! -
mislio sam.
Da bih se razlikovao,
počeo sam da upoznajem sebe,
prihvatio sam svoj talenat i počeo da pišem.
Izgledalo je lako kao moje disanje,
reč po reč,
stranica za stranicom.
Biblioteka je prepuna dobrih knjiga,
i krenula je knjiga za knjigom.
Pa to sam bio ja!
Počeo sam da se sviđam sebi!
Sve manje sam mrzeo,
samo nisam želeo da sam isti,
a šta će svet, država, grad i oni biti,
mene ne zanima,
sve dok spašavam sebe.
I dalje sam pio,
ali počeo sam da komuniciram sa devojkama,
i dalje sam jako tužan,
ponekad usamljen,
ali znam da živim.

One su mene volele,
ja nisam umeo,
bio sam zaljubljen u druge,
njima sam pisao pesme,
njih sam sanjao,
i o njima razmišljao.
Razmišljao sam kako samo želim da pišem,
preživeću nekako.
Majka me nije razumela nikako,
predložila je da popričam sa psihologom, ili nekim.
Psihijatri i psiholozi su ONI,
pa neće mi oni pomoći,
bolje taj novac da uložim u sebe,
da platim knjigu,
ili ga popijem.
Ne treba mi psiholog i psihijatar,
kad imam najboljeg,
u parku staračkog doma u naselju,
oko 3 ili 4 ujutru kad je sve pusto.
- Šta te muči Stefane?
Svet me muči Stefane.
- Ta velika stvar koja se rotira oko Sunca?
Ne, Stefane, muče me budućnost,
i ljudi, novac, ove bermude iz sedmog razreda osnovne,
pucketavi zvuk kad ćale trese tablete u ruku,
i kad meri pritisak pored mene u sobi,
dok čitam knjigu,
i to što sve devojke koje bih mogao da zavolim odu,
a one što me vole ostaju,
a ja ne mogu da ih volim jer je to previše lako,
i muči me što moraš da završiš fakultet ovde,
i opet da ne radiš,
i muči me što moraš da radiš,
i što moraš da umreš.
- Vidim, Stefane. Popij malo tog vina,
sutra pročitaj knjigu,
i večeras napiši 2 snažne i 20 loših pesama,
ako želiš da budeš besmrtan.
- Želiš li?
ŽELIM!