Pokretanje zarđalog mehanizma

Nemoj da se ljutiš na mene,
što si ovako delovala na mene,
kako bi ti reagovala,
da sretneš svoj san?

Kad tvoja neuredna punđa,
koju na brzinu svežeš,
izgleda lepše,
nego nečiji sati sređivanja,
a najeo sam se knedli,
svaki put kad si otkrila vrat,
verovatno zato sada nemam apetit,
i ništa ne jedem danima.
Rekla si da se nećemo videti više,
a ja te i dalje vidim,
možda ne kako bih želeo,
ali vidim.
Bar mogu da ti zahvalim,
što nemam vremena da obraćam pažnju na svet,
ne zanimaju me prolaznici,
ni ovaj grad,
ni da li imam novca za bilo šta.
Ne bih smeo da pijem,
uradiću nešto glupo...

Možda se smeješ sad,
ili odmahuješ glavom,
ili prosto preskačeš ovo,
obeleženo kao još jedna greška.
Valjda mi je suđeno da budem greška,
njihova,
tvoja,
i sama si rekla da imam ruke nekoga ko samo piše,
kad si stavila svoju šaku u moju.
I kako voliš kad opsujem i kažem - jebote -
I niko mi nije tako lepo govorio,
prijalo mi da čujem i osetim to,
i mehanizam unutra se aktivirao na sve to,
iako sam mislio da je zarđao.
Ako se izvučem,
verovatno ću se i ja smejati,
ili mahati glavom,
ili prosto preskočiti ovo.

Nisam dozvolio majci,
da opere jednu od košulja,
koja i dalje miriše na tebe,
znam da ovo zvuči jadno i patetično,
ali trenutno sam jadan i patetičan,
kako nikad nisam bio.
Verovatno sam dosadio prijateljima,
želeo sam da ih upoznaš,
oni tebe već jesu,
znaju kako se smeješ,
i kako izgledaš kad se ljubiš,
i kako si mi sklupčana u zagrljaju,
na hladnoći autobuske stanice,
produžila život.
Da mi je znati gde se prodaje duša,
za još jednu ovakvu vožnju?
Vredi,
jebote.