Bilo je oko pola 4 ujutru,
kad sam seo na klupu,
u svom psihološkom savetovalištu,
u mračnom delu parka staračkog doma.
Bio sam poprilično pijan,
pušio sam cigaru,
i gledao sam u zvezdano nebo.
Razmišljao sam o tebi,
i kako možda takođe gledaš u isto nebo,
i bilo je isto hladnjikavo,
kao ono veče kad smo zagrljeni slušali,
kako sviraju onu pesmu Atomskog Skloništa.
Inače, slušao sam Bobi Blu Blenda,
i mir su mi pokvarili glasni koraci,
i pogrbljena silueta koja ide ka meni.
Stao je ispred mene,
sedeo sam na naslonu klupe,
jer je to veče padala kiša,
i nisam želeo da mi dupe bude mokro.
- Šta ti treba? - zamumlao sam.
Sečivo je sevnulo u njegovoj ruci,
poprilično dugačko.
- Sk-skini to lanče oko vrata i daj! - brecao se.
E jebem ti, zaboravio sam da pokrijem vrat košuljom.
- Mislim da neće moći, drugar. - sasvim opušteno sam mu rekao,
- ovo ima sentimentalnu vrednost, vidiš,
ostavio mi ga je pokojni deda,
ima inicijale imena moje babe, tetke i ćaleta, znaš. - pokazao sam mu.
- Šta bre?! Ne zanima me, prekini da sereš! - drao se,
- daj sat! - pokazao je nožem ka njemu.
- Gle, ne bih rekao... - i dalje sam bio opušten,
- poklonio mi ga je kum,
a i ovako ne radi, zvekno sam ga negde...
što me podseti, jebaće mi mater,
kad mu opet budem nosio na popravku, jer ja, znaš... -
- Ma prestani da sereš, ne zanima me, samo prestani! - prekinuo me je.
- Slušaj ti, mogu da te rasporim kao svinju! - mlatio je nožem,
i sad sam već postao nervozan.
- Ej, slušaj, ti ništa time nećeš dobiti.
Ja ove stvari nisam kupio, ja nemam kinte,
novčanik mi je prazan, pogledaj. - pokazao sam mu.
- Jebiga, ove stvari ne mogu da ti dam,
prestani da vitlaš nožem,
radi nešto drugo,
napadni nekog drugog,
u istom smo kurcu,
ja sam lud i pričao sam sam sa sobom,
a ti si, jebiga, došao ovde,
prekinuo mi mir i Bobi Blu Blenda,
i to moju omiljenu stvar:
„Nema ljubavi u srcu grada”
i još potežeš nož na mene,
nisi fer,
razmišljam ovde o jednoj divnoj devojci,
i...znaš ti kako se ona ljubi, jebote!
Ja nikad u životu nisam doživeo nešto tako!
I njena kosa, i osmeh, i oči,
te oči koje su me tooolikooo prodorno gledale...
- JA NE MOGU VIŠE! PRESTANI DA ME SMARAŠ,
PREKINI, IDEM, JA NE MOGU VIŠE, JEBI SE KRETENU! - urlao je,
i otrčao negde.
Izgleda da sam baš sve ljude udavio,
pričama o tebi...
Osetio sam da me cigara peče po prstima,
izgorela je.
Zapalio sam drugu,
i pustio svoju omiljenu pesmu Bobi Blu Blenda.
Ponovo.
kad sam seo na klupu,
u svom psihološkom savetovalištu,
u mračnom delu parka staračkog doma.
Bio sam poprilično pijan,
pušio sam cigaru,
i gledao sam u zvezdano nebo.
Razmišljao sam o tebi,
i kako možda takođe gledaš u isto nebo,
i bilo je isto hladnjikavo,
kao ono veče kad smo zagrljeni slušali,
kako sviraju onu pesmu Atomskog Skloništa.
Inače, slušao sam Bobi Blu Blenda,
i mir su mi pokvarili glasni koraci,
i pogrbljena silueta koja ide ka meni.
Stao je ispred mene,
sedeo sam na naslonu klupe,
jer je to veče padala kiša,
i nisam želeo da mi dupe bude mokro.
- Šta ti treba? - zamumlao sam.
Sečivo je sevnulo u njegovoj ruci,
poprilično dugačko.
- Sk-skini to lanče oko vrata i daj! - brecao se.
E jebem ti, zaboravio sam da pokrijem vrat košuljom.
- Mislim da neće moći, drugar. - sasvim opušteno sam mu rekao,
- ovo ima sentimentalnu vrednost, vidiš,
ostavio mi ga je pokojni deda,
ima inicijale imena moje babe, tetke i ćaleta, znaš. - pokazao sam mu.
- Šta bre?! Ne zanima me, prekini da sereš! - drao se,
- daj sat! - pokazao je nožem ka njemu.
- Gle, ne bih rekao... - i dalje sam bio opušten,
- poklonio mi ga je kum,
a i ovako ne radi, zvekno sam ga negde...
što me podseti, jebaće mi mater,
kad mu opet budem nosio na popravku, jer ja, znaš... -
- Ma prestani da sereš, ne zanima me, samo prestani! - prekinuo me je.
- Slušaj ti, mogu da te rasporim kao svinju! - mlatio je nožem,
i sad sam već postao nervozan.
- Ej, slušaj, ti ništa time nećeš dobiti.
Ja ove stvari nisam kupio, ja nemam kinte,
novčanik mi je prazan, pogledaj. - pokazao sam mu.
- Jebiga, ove stvari ne mogu da ti dam,
prestani da vitlaš nožem,
radi nešto drugo,
napadni nekog drugog,
u istom smo kurcu,
ja sam lud i pričao sam sam sa sobom,
a ti si, jebiga, došao ovde,
prekinuo mi mir i Bobi Blu Blenda,
i to moju omiljenu stvar:
„Nema ljubavi u srcu grada”
i još potežeš nož na mene,
nisi fer,
razmišljam ovde o jednoj divnoj devojci,
i...znaš ti kako se ona ljubi, jebote!
Ja nikad u životu nisam doživeo nešto tako!
I njena kosa, i osmeh, i oči,
te oči koje su me tooolikooo prodorno gledale...
- JA NE MOGU VIŠE! PRESTANI DA ME SMARAŠ,
PREKINI, IDEM, JA NE MOGU VIŠE, JEBI SE KRETENU! - urlao je,
i otrčao negde.
Izgleda da sam baš sve ljude udavio,
pričama o tebi...
Osetio sam da me cigara peče po prstima,
izgorela je.
Zapalio sam drugu,
i pustio svoju omiljenu pesmu Bobi Blu Blenda.
Ponovo.
Нема коментара:
Постави коментар