U predškolskom sam bio najveći
kreativac,
pričao sam ostaloj deci priče,
izmišljao sam ih,
na osnovu onih koje mi je majka čitala,
kad je bilo vreme spavanja.
U osnovnoj školi bio sam niko,
debeli, razmaženi klinja,
kojeg je ćale vozio u školu,
iz škole na trening,
sa treninga kući.
Bilo mi je dosadno,
jer je moj najbolji ortak Neca,
bio stariji godinu dana,
pa smo išli u suprotne smene.
Ostali su bili face,
i dobri, perspektivni sportisti,
imali su drugarice i devojke,
i izgled.
Ja sam učio i bio sa strane,
posmatrao sam,
znao sam sve,
o svakome,
a najmanje o sebi.
Prošle godine bili smo kod ortakinje na vikendici,
svi su bili naduvani ili pijani,
i svi su slušali mene u 6 sati ujutru,
pričao sam razne gluposti,
o SVAKOME iz moje generacije u osnovnoj,
i svi su me pitali,
kako sam SVE te stvari zapamtio.
Išao sam na takmičenja u osnovnoj,
iz istorije, geografije, srpskog,
a ćale me je ipak naterao da upišem elektrotehničku srednju školu,
jer moj mlađi stric završavao je fakultet za to,
i dobio posao i ima veliku platu.
Na početku moje srednje škole,
moji roditelji bili su prinuđeni da zatvore svoj skupi butik,
i ostali su bez poslova,
i dve godine ćale je radio kod kuma u restoranu,
za šačicu jada, i slične male poslove.
Nije više vozio kola, jer nije imao novca da ih održava,
i nije imao za benzin,
pešačio sam svuda,
i upoznao svaki ćošak i zapišani prolaz svog grada.
Nisam navikao da živimo bez novca,
i nisam više bio razmažen,
bio sam tužan jer ostali imaju novca,
i izlaze na razna mesta,
a ja nosim stvari iz osnovne škole,
ili ćaletove stare stvari,
i dobijam 200 dinara da izađem,
ako i toliko.
Počeo sam da pijem,
jeftine brlje od rakija, i pivo,
u rupama i bifeima na pijacama,
i periferiji grada.
Valjao sam se ulicom,
padao u sneg, klizao se po ledu,
i dolazio takav u stan.
Bio sam tužan što ostali idu na letovanja,
imaju novu odeću i stvari,
što moram da slušam o neplaćenim računima,
i troškovima svojih roditelja.
Izgubio sam volju za sve,
i trening i školu i život.
Do polovine srednje škole bio sam debil.
Najveći debil u razredu.
Gluperda i zajebant.
I dalje nisam pričao sa devojkama,
nisam imao drugarice,
pio sam više nego ikad,
i provlačio se kroz školu koju sam mrzeo,
ljude koje sam mrzeo,
kroz grad koji sam mrzeo,
državu koju sam mrzeo,
i svet koji sam mrzeo.
Nije me bilo briga šta sam,
šta ću da postanem,
da li ću da radim,
i da li ću da živim.
I onda, niotkuda i odjednom,
prekretnica i bum.
Shvatio sam da velika većina ne zna ko je,
niti ih je bilo briga,
i da velika većina ne zna šta će postati,
i to da svi oni liče jedni na druge,
i ne žive uopšte.
- Mrzim ih, pa ja ne želim da budem kao oni! -
mislio sam.
Da bih se razlikovao,
počeo sam da upoznajem sebe,
prihvatio sam svoj talenat i počeo da pišem.
Izgledalo je lako kao moje disanje,
reč po reč,
stranica za stranicom.
Biblioteka je prepuna dobrih knjiga,
i krenula je knjiga za knjigom.
Pa to sam bio ja!
Počeo sam da se sviđam sebi!
Sve manje sam mrzeo,
samo nisam želeo da sam isti,
a šta će svet, država, grad i oni biti,
mene ne zanima,
sve dok spašavam sebe.
I dalje sam pio,
ali počeo sam da komuniciram sa devojkama,
i dalje sam jako tužan,
ponekad usamljen,
ali znam da živim.
One su mene volele,
ja nisam umeo,
bio sam zaljubljen u druge,
njima sam pisao pesme,
njih sam sanjao,
i o njima razmišljao.
Razmišljao sam kako samo želim da pišem,
preživeću nekako.
Majka me nije razumela nikako,
predložila je da popričam sa psihologom, ili nekim.
Psihijatri i psiholozi su ONI,
pa neće mi oni pomoći,
bolje taj novac da uložim u sebe,
da platim knjigu,
ili ga popijem.
Ne treba mi psiholog i psihijatar,
kad imam najboljeg,
u parku staračkog doma u naselju,
oko 3 ili 4 ujutru kad je sve pusto.
- Šta te muči Stefane?
Svet me muči Stefane.
- Ta velika stvar koja se rotira oko Sunca?
Ne, Stefane, muče me budućnost,
i ljudi, novac, ove bermude iz sedmog razreda osnovne,
pucketavi zvuk kad ćale trese tablete u ruku,
i kad meri pritisak pored mene u sobi,
dok čitam knjigu,
i to što sve devojke koje bih mogao da zavolim odu,
a one što me vole ostaju,
a ja ne mogu da ih volim jer je to previše lako,
i muči me što moraš da završiš fakultet ovde,
i opet da ne radiš,
i muči me što moraš da radiš,
i što moraš da umreš.
- Vidim, Stefane. Popij malo tog vina,
sutra pročitaj knjigu,
i večeras napiši 2 snažne i 20 loših pesama,
ako želiš da budeš besmrtan.
- Želiš li?
ŽELIM!
pričao sam ostaloj deci priče,
izmišljao sam ih,
na osnovu onih koje mi je majka čitala,
kad je bilo vreme spavanja.
U osnovnoj školi bio sam niko,
debeli, razmaženi klinja,
kojeg je ćale vozio u školu,
iz škole na trening,
sa treninga kući.
Bilo mi je dosadno,
jer je moj najbolji ortak Neca,
bio stariji godinu dana,
pa smo išli u suprotne smene.
Ostali su bili face,
i dobri, perspektivni sportisti,
imali su drugarice i devojke,
i izgled.
Ja sam učio i bio sa strane,
posmatrao sam,
znao sam sve,
o svakome,
a najmanje o sebi.
Prošle godine bili smo kod ortakinje na vikendici,
svi su bili naduvani ili pijani,
i svi su slušali mene u 6 sati ujutru,
pričao sam razne gluposti,
o SVAKOME iz moje generacije u osnovnoj,
i svi su me pitali,
kako sam SVE te stvari zapamtio.
Išao sam na takmičenja u osnovnoj,
iz istorije, geografije, srpskog,
a ćale me je ipak naterao da upišem elektrotehničku srednju školu,
jer moj mlađi stric završavao je fakultet za to,
i dobio posao i ima veliku platu.
Na početku moje srednje škole,
moji roditelji bili su prinuđeni da zatvore svoj skupi butik,
i ostali su bez poslova,
i dve godine ćale je radio kod kuma u restoranu,
za šačicu jada, i slične male poslove.
Nije više vozio kola, jer nije imao novca da ih održava,
i nije imao za benzin,
pešačio sam svuda,
i upoznao svaki ćošak i zapišani prolaz svog grada.
Nisam navikao da živimo bez novca,
i nisam više bio razmažen,
bio sam tužan jer ostali imaju novca,
i izlaze na razna mesta,
a ja nosim stvari iz osnovne škole,
ili ćaletove stare stvari,
i dobijam 200 dinara da izađem,
ako i toliko.
Počeo sam da pijem,
jeftine brlje od rakija, i pivo,
u rupama i bifeima na pijacama,
i periferiji grada.
Valjao sam se ulicom,
padao u sneg, klizao se po ledu,
i dolazio takav u stan.
Bio sam tužan što ostali idu na letovanja,
imaju novu odeću i stvari,
što moram da slušam o neplaćenim računima,
i troškovima svojih roditelja.
Izgubio sam volju za sve,
i trening i školu i život.
Do polovine srednje škole bio sam debil.
Najveći debil u razredu.
Gluperda i zajebant.
I dalje nisam pričao sa devojkama,
nisam imao drugarice,
pio sam više nego ikad,
i provlačio se kroz školu koju sam mrzeo,
ljude koje sam mrzeo,
kroz grad koji sam mrzeo,
državu koju sam mrzeo,
i svet koji sam mrzeo.
Nije me bilo briga šta sam,
šta ću da postanem,
da li ću da radim,
i da li ću da živim.
I onda, niotkuda i odjednom,
prekretnica i bum.
Shvatio sam da velika većina ne zna ko je,
niti ih je bilo briga,
i da velika većina ne zna šta će postati,
i to da svi oni liče jedni na druge,
i ne žive uopšte.
- Mrzim ih, pa ja ne želim da budem kao oni! -
mislio sam.
Da bih se razlikovao,
počeo sam da upoznajem sebe,
prihvatio sam svoj talenat i počeo da pišem.
Izgledalo je lako kao moje disanje,
reč po reč,
stranica za stranicom.
Biblioteka je prepuna dobrih knjiga,
i krenula je knjiga za knjigom.
Pa to sam bio ja!
Počeo sam da se sviđam sebi!
Sve manje sam mrzeo,
samo nisam želeo da sam isti,
a šta će svet, država, grad i oni biti,
mene ne zanima,
sve dok spašavam sebe.
I dalje sam pio,
ali počeo sam da komuniciram sa devojkama,
i dalje sam jako tužan,
ponekad usamljen,
ali znam da živim.
One su mene volele,
ja nisam umeo,
bio sam zaljubljen u druge,
njima sam pisao pesme,
njih sam sanjao,
i o njima razmišljao.
Razmišljao sam kako samo želim da pišem,
preživeću nekako.
Majka me nije razumela nikako,
predložila je da popričam sa psihologom, ili nekim.
Psihijatri i psiholozi su ONI,
pa neće mi oni pomoći,
bolje taj novac da uložim u sebe,
da platim knjigu,
ili ga popijem.
Ne treba mi psiholog i psihijatar,
kad imam najboljeg,
u parku staračkog doma u naselju,
oko 3 ili 4 ujutru kad je sve pusto.
- Šta te muči Stefane?
Svet me muči Stefane.
- Ta velika stvar koja se rotira oko Sunca?
Ne, Stefane, muče me budućnost,
i ljudi, novac, ove bermude iz sedmog razreda osnovne,
pucketavi zvuk kad ćale trese tablete u ruku,
i kad meri pritisak pored mene u sobi,
dok čitam knjigu,
i to što sve devojke koje bih mogao da zavolim odu,
a one što me vole ostaju,
a ja ne mogu da ih volim jer je to previše lako,
i muči me što moraš da završiš fakultet ovde,
i opet da ne radiš,
i muči me što moraš da radiš,
i što moraš da umreš.
- Vidim, Stefane. Popij malo tog vina,
sutra pročitaj knjigu,
i večeras napiši 2 snažne i 20 loših pesama,
ako želiš da budeš besmrtan.
- Želiš li?
ŽELIM!
Нема коментара:
Постави коментар