Odlaze

Ponovo su me opkolila četiri zida,
i sve uspomene.
Slab sam,
ne jedem pristojno danima,
nemam apetit.
Pijem i dišem,
boli me stomak,
glava, udovi i grudi.
Srce svakim otkucajem,
preti da će konci pući,
očerupano,
rastrgnuto,
uvek im ponuđeno na tanjiru.

Odlaze,
ostavljaju me sa uspomenama,
a uspomene bole najgore,
i njihove slike.
Postaju devojke iz mojih pesama,
postaju besmrtne,
jer ih je neko drugi našao pre mene,
ili jednostavno odlaze.
Moram sve da ih ubijem,
sve da ih udavim u alkoholu,
i besanim noćima.
Uvek odlaze.

Nose mi svoje kose iz šaka,
prolaze mi između prstiju,
i nestaju.
Tragovi mojih dodira,
po njihovim nogama,
otisci zuba na vratovima,
sve nestaje,
i odlazi sa njima.

Ostaju mi samo i jedino,
ove pesme koje pišem,
ostajem usamljen sa njima,
u kasne sate,
jauci ranjenog lava u papiru.

Pročešljavam uspomene,
lutam kroz njih,
silazim u njihov podzemni svet,
ove reči krote Kerbera,
Haron je usidrio čamac,
Sizif je seo na kamen,
Tantal ne oseća glad ni žeđ.

I kada mi je dozvoljeno,
da izvedem svoju uspomenu,
ja se za njom nasmejano,
i nestrpljivo okrenem,
kao Orfej za Euridikom,
ona nestaje,
odlazi.