Sizif je seo na kamen

U toku sam fizičke i psihičke
transformacije
koja traje već mesec dana.
Shvatio sam
da mi je potrebno samo malo
da se posvetim sebi.
Svom biću,
nakon emotivnog i psihičkog iscrpljenja u prethodnom periodu.
Ne želim da umrem mlad i prazan
ne želim nigde dalje odavde uskoro
i zato sam usporio bioritam.

Osećam se lako posle mesec dana
ljudi su mi nekako prozirni
iako i dalje mogu da registrujem
njihovo ponašanje u svom okruženju.
Pre neko veče napio sam se posle duže vremena
celo veče držeći šank pod laktovima
podsećajući se
da sam u jednom trenutku došao dotle
da pijem da ne bih naudio sebi, drugima
da izdržim kombinovanje bivstvovanja i sopstvene ličnosti
ali sada sam ukočio i prešao na samom kraju na vodu.

U kontaktu sa devojkama
pristupam povučeno
hladnokrvno iznutra
na distanci
znam da bi se njih tri
upustilo sa mnom u deljenje kreveta
na veče, na dan
na nedelju, na dve, par puta
u ovom trenutku
i znam da bih se nagonski priključio
ali ne i emotivno i psihički.
Za sada ne.
Dovoljno sam pružao
stojeći kao svetionik
šetajući kasno, praznim ulicama
provodeći dane bez apetita
u krevetu pokriven do vrata
u četiri zida
dalje od ljudi
dalje od svetla
od obaveza, života, moranja...
A kada dođe noć...
Kada nastupi noć, čitaoče,
bolje bi ti bilo da si jak
veruj mi
da si dovoljno jak
da bi izdržao haotične misli
nostalgiju, prošlost, sadašnjost, budućnost
ljubav, seks, detinjstvo
SMRT.
Misli o njoj crne kao noć
njihovo prirodno okruženje.
Smrt, ubistvo, samoubistvo
teror, greh
postojanje, svrha, smisao.
Na sve to dodaj depresiju
zbog usamljenosti koja melje kosti
neuzvraćene ljubavi, empatije, simpatije
zbog okruženja, vremena, ljudi
nepravde, bola, truda, neuspeha.
Na kraju
ipak na kraju svega toga
moraš da se probudiš ujutru
i budeš funkcionalan
produktivan
oni zahtevaju od tebe da se školuješ
zahtevaju da uzmeš diplomu
posle toga da radiš
zahtevaju da imaš novac
zaradi drugima novac
uskoro će biti:
- nemoj nju, istetovirana je
treba ta sutra decu da rađa! -
Demotivacija je povratna informacija.
Težak je svet na slabim, mladim ramenima.
A onda ramena porastu, ojačaju
zacele od ožiljaka
od masnica, od prljavštine
od prašine nebitnih
emocije se umire
ali ništa od njih ne umire
i usmere na cilj i san
mozak obrađuje korisne misli
ne više destruktivne
već planske i korisne.

Tako će ostati neko vreme.
Onda posle svega ovoga zaključiš:
Koliko pritiska zbog obaveza, razmišljanja, osećanja, informacija
sadržiš u sebi,
a tokom svega toga treba
na kraju krajeva
Ostati Živ.

Čista glava

Stvari su se malo izmenile
tj. ja ih menjam.
Nisam mogao da zaspim
dva meseca pre 5 ujutru
biti budan celu noć
gore je od svake kazne.
Sada treniram svaki dan
u teretani dižem i pumpam
svaki drugi treniram dva puta dnevno
ne pijem više kao pre
ne pijem skoro uopšte
obrijao sam svoju veliku bradu
smršao sam
jedem mnogo potrebnih proteina
malo masti
počistim sve na stolu kao Goku
doveo sam ishranu u red
konačno i san.
Fizički se osećam odlično
zdravo i umorno
glava mi je čista
mogu da se posvetim razmišljanju
o bitnim stvarima.
Od toliko energije sam prepaljen
pošto sam duže vreme sam.
Iznad teretane nalaze se dve vreće
na kojima trošim tu energiju.
Međutim
ne mogu često tako da se praznim
jer ruke moraju da mi zacele
cepam ih na vrećama
budu krvave
kasnije zarastu u kraste i ožiljke.

Ne razgovara mi se sa ljudima
koji mi nisu prijatelji
u autobusu do Beograda
razmišljam kako bi bilo
da nekoliko dana ćutim i ne pričam.
Odustao sam od te ideje
jer već za pola sata
naići će neki bosanac da me pita
za neku ulicu u Beogradu
ili matorac za striptiz bar
kolege sa fakulteta o ispitima itd.
Ne razgovara mi se sa devojkama
ustvari sada ne umem
dok pričaju posmatram im usne
vrat, noge, struk
ta priča me neće odvesti nigde
samo ću obuzdavati sebe
da ih ne uhvatim za kosu i slično.

Dok hodam ulicom
posmatram pločnike
tražim nešto na njima
šutiram lišće i prazne paklice cigara
razmišljam kako bih se pobio
iako se gnušam nasilja
tražio bih u glavi povod za tučom
sa običnim prolaznikom
razlog bi morao da bude baš dobar.

Ne osećam nikakve pripadnosti
potrebu za pričom
otišao sam do gradske biblioteke
uzeo osam knjiga poezije
tri romana i jedan dnevnik
pročitam knjigu za dan
nisam dugo čitao van fakulteta
ponovo spoznajem stari osećaj
kada sam knjigama bežao od ljudi
kada u trenutku
postojimo samo knjiga i ja
glasno se smejem ako je smešno
kažem jebote ako je takva situacija
genijalno koliko je jednostavno.

Sve više vršnjaka, poznanika
u braku su i imaju decu
ostali završavaju fakultete uskoro
ili imaju dobre poslove
ili ih vidim kako se drže za ruke
prođu pored, javim se.
Uskoro će novi izbori za predsednika
nove patnje za nas
ljude sa mozgom i dušom
nemam novca ponovo
ne znam kako mi napreduje
distribucija sopstvene knjige
prepaljen sam.

Vratio sam se u Pančevo
otišao u teretanu
nosim uvek svoj kasetofon u torbi
radio u teretani ima dve stanice
na jednoj ceo dan čitaju
misli nebitnih idiota
na drugoj puštaju savremene hitove
ja pustim Rage against the machine
Rammstein ili ACDC
odem posle treninga do vreće
udaram u nju bez rukavica
otvorim sve rane na rukama
isflekam vreću krvlju
dođem u stan
tuširam se hladnom vodom
i prespavam ostatak dana

Prazno

Na glave prolaznika
spustila se magla
ulepšala mi ulice
i noćnu šetnju.
Volim maglu
kroz nju vidim samo obrise
ljudskih silueta
na bezbednoj udaljenosti
takve su bezopasne.

Lepe devojke prolaze pored mene
prolaze pored utvare
koja odavno nije prisutna
među ovim stanovnicima
koja bi umela da im pokaže
pravu lepotu ovih ulica
koja oseća njihov parfem
oči pokušavaju da uhvate njihove
dobijaju istu prazninu
koja je zagrlila ovaj grad
i ne pušta ga.
Kroz maglu
ove ruke pošle bi
za njihovom kosom
moji koraci pratili bi njihove
prsti su ovi stvoreni
da prolaze po njenim mekim leđima
i glatkim butinama
kažnjavani da pišu ova slova
u noćnim satima
kada one bezbrižno spavaju.
Hladnoća ih čini grubim
stavljam ih u džepove
topli su kao držanje za ruku
kao detinjstvo
kao ljubav
koja, zaboravio sam već koliko
nije prisutna
u zidovima mojih grudi
koje se podižu i spuštaju
kao aparati za disanje
prazne kao ulice
pune beskorisnog kiseonika.

Ne znam šta me čini živim
trenutno
zbog čega se to budim svako jutro
da kažnjavan budem svako veče
posmatrajući prazne šake
prazne ulice
prazne oči
ruke bi ove toliko stvari učinile
umesto toga samo hvataju maglu

Mali Atlas

Danas
na Trgu republike
dok sam pušio svoju cigaru
i čekao autobus 37
prišao mi je život
u svom najsurovijem obliku.
- Druže - rekao je
- jel ide ovaj autobus do Dunava?
Idem za Pančevo. -
- Idem i ja, odvratio sam mu
uđi sa mnom u sledeći. -
Učtivo se zahvalio
muški mangupski pljunuo u dalj
izvadio paklu crvenog west-a
i ponudio me.

Tek što je zapalio
37. je naišla
a on je rukavicom odvojio žar
sačuvao cigaretu i ušao.
- Šta radiš u Beogradu? -
pitao sam
rekao mi je da peva na ulici
kada sam ga pitao ide li mu
zavukao je ruku u džep
i izvadio debeli štos novčanica.
Glasno sam se nasmejao
bilo mi je drago.
Izgledao je pristojno
u sivoj trenerci
i zimskoj jakni
povremeno bi opsovao
tamo gde se očekivalo
pričao je ozbiljno
o klincima koji su rasli
u domu za nezbrinutu decu
o đacima specijalne škole
"Mara Mandić" u Pančevu
i društvu koje može da te povuče
u zemlju ako dozvoliš to.

Na putu za Pančevo
ćutali smo neko vreme
onda je gledajući kroz prozor rekao
- kako bih voleo
da vratim par godina unazad -
pitao sam zašto
rekao je da su mu otrovali brata
i da je od toga umro
sa 24 godine
uradili su to iz lične zabave
niko nije odgovarao za to.
- Jebem ti ovakvu zemlju, buraz
ovde možeš da ga izvadiš i pišaš
ajde to uradi u Nemačkoj. -
rekao je i odmahnuo glavom.
Ništa pametno nisam znao
da mu kažem.

Imena smo saznali
tek na ulazu u grad
obojica se složili da nam je drago
što smo vodili razgovor
rekoh mu da izlazim pre njega
poručio mu da se čuva
i klimnuli smo glavama.

Danas
na Trgu republike
dok sam pušio svoju cigaru
i čekao autobus 37
prišao mi je život
u svom najsurovijem obliku.
Taj tip ga je nosio
kao svoju kratku crnu kosu i oči
koje su gledale direktno u moje
dok je pričao bez mucanja
bez suza, o patnji i smrti
svetlucave, iskrene oči.

Danas mi je prišao život
u svom najsurovijem obliku.
Nosio ga je dečak
od dvanaest godina.

Ništa više

Nisu mi jasni ljudi
koji ne znaju da budu sami
koji imaju potrebu
da se kreću u čoporu
ili im je očajno potreban neko.
Uspaniče se dok sami čekaju
ne šetaju sami po Suncu
po tami, ulicama
po prolazima.
Ne pruže sebi zadovoljstvo
da sami odu na svirku
na pivo, na jutarnju kafu
ne umeju da ćute
a iznutra budu glasni.
Ljudi koji planiraju korake
dane, vikend, nedelje, život
koji ne znaju za slučajnosti
koji se pozivaju na sudbinu
koja ne postoji
kao što ni oni ubrzo neće.
Život je prelepa slučajnost
ništa više.

Čistilište ne postoji
ljudi su već isplanirali
da svoje prljave obraze
za vreme svojih prljavih života
očiste i okaju
međutim dok su ovde
gaze svojim prljavim đonovima
po sebi i drugima.
Toliko lepih devojaka
koje su samo lepe
ništa više.
Ne postoji gora kazna
nego biti ništa sem telo.
Čeka ih smrt
nastupiće dok uveliko hodaju
ništa više.

Dok čekam ili se nađem u Beogradu
obiđem knjižare
ulične svirače i slikare
priđem grupi kineskih turista
u Knezu
koji stoje između devojčice
koja svira violinu
i starca koji crta portrete za život
a fotografišu uličnu rasvetu i zgrade
rekavši mi kako je divan Beograd.
- Well my friends,
those fancy new buildings
street lights, souvenirs
and bunch of other crap
aren't this city god damn.
I know that
and I'm not even living here. -
- How do you mean? - pitaju me.
- Look around, these people
make this city alive for centuries
and you come into it
and all you're doing
is taking pictures of its streets. -
Gledaju se međusobno
ja nastavljam nasmejan dalje
neplanirano uživam u danu
prodam i potpiśem par knjiga
sretnem par živih ljudi
znajući u svakom trenutku
da mi je potrebno to
potrebno da vidim
nekog ko se još bori
tihe ratnike
potrebno mi je da volim dane
svoje ljude, smeh i život
da me mrtvi ostave na miru
da me trka za novcem pusti
jednog dana
ništa više.

Planirao sam samo da kupim cigare
- Hoćete žvake možda, upaljač? -
Hoću život koji je moguć.
- Ništa više. -

Ženske ruke i san spasiće svet

Ne prija mi više noćna tišina.
Razmišljam i to me povređuje
osećam se usamljeno godinama
ali noću me udari kao pesnica.

Noćnu tišinu pokvario bih
urlikom.
Urlao bih dok mi ne otekne grlo.
Dok ne pocrvenim.
Dok ne promuknem.
Dok sve ne probudim.
Dok ne pozovu policiju.
Dok policija ne dođe.
Dok ne pomisle da sam poludeo.
Dok mi ne daju život koji je moguć.
Dok mi ljubav ne bude uzvraćena.
Dok mi patnja ne bude isplaćena.
Dok mi pažnja ne bude uzvraćena.
Dok mi sloboda ne bude uskraćena.
Dok mi noćni san ne bude vraćen.

Urlao bih
od usamljenosti
jer nemam s kojom da pričam.
Nemam s kojom da ćutim.
Nemam s kojom da zaspim.
Nemam s kojom da se budim.
Nemam s kojom da šetam.
Nemam zbog koje da žalim.
Nemam zbog koje da plačem.
Nemam zbog koje da se smejem.
Nemam kojoj bih provlačio prste kroz kosu.
Nemam s kojom bih vodio ljubav.
Nemam koja da mi uzvrati ljubav.
Nemam koju bih upoznao s mojima.
Nemam koja da kaže da sam somina.
Nemam kojoj ne bih nahranio ego.
Nemam s kojom da gledam u nebo.
Nemam koju da usrećim.
Nemam koju da iznenadim.
Nemam onu u koju mogu samo gledati.
Nemam onu zbog koje ću se sjebati.

Da urlam od strahova.
Strah od previše laži.
Strah od previše posla.
Strah da ne izgubim život.
Strah da ću ostati sam.
Strah da ću umreti sam.
Strah da ću razočarati.
Strah da neću videti.
Strah od impotencije.
Strah od starosti.
Strah da niko više neće čitati knjige.
Strah da jednog dana više neću moći da pišem.
Strah koji Karver ima u "Strahu."

San ne dolazi od toliko
nemanja i strahova.
Posmatram pogašena svetla
u redovima zgrada
i zapitam se da li sve te ljude muče ove stvari.
Vidim sećanja jasno
kao da ponovo imam šest, deset, dvanaest
ili sedamnaest godina.
Na igralištu sam sa Necom
svojim najboljim prijateljem
penjemo se po drvetu
čujemo sirene
osetimo potres
idemo kućama
silazimo u podrum
gde mnogo odraslih ljudi zabrinuto priča.
Polja suncokreta, njive
vojvođansku ravnicu
planine na jugozapadu, zelene livade
plavo more
osećam ukus soli
na ustima posle plivanja
posmatram senku ćaletovog automobila
sa dugačkim gepekom
kako lebdi pored puta uz ivičnjake
rode koje nisko lete
i prave gnezda od pruća na banderama.

Osećam toliko mnogo ljubavi
koja me više ne prati često od onda
i ovi veliki tamni podočnjaci
ispratili bi toliko suza
za svim tim ljudima
koji ne osećaju ništa
i dečija usta od soli
gomili ljudi pričala bi o bolu
o nemanju i strahovima
ali nemaju snage za to
a ljudi nemaju sluha za to.
Ljubavi više nema
ima samo igre
takmičenja
ko će kome prvi srušiti ego
ko će koga prvi obgrliti nogama
deca odrastaju prerano iz ličnog hira
devojčice na štiklama stavljaju ruke na muškarce
dečaci sa noževima izbijaju momku oko
svi oni rođeni pre sirena i potresa
svi oni živeli lepo
i niko od njih ne zna kako je kada ne odabereš sve to
kada si osuđen na sve to
i onda je svaka pesma Arsena Dedića tvoja
svaka reč Miladina Šobića je tvoja
sva tužna poezija je tvoja
spokojan si kada gledaš crtane filmove,
kada imaš dug san
kada se glasno smeješ sa ljudima
nesrećan si kada vidiš zagrljene parove
ljudsku glupost
a umetnici samo lažu i zabrinuto pričaju
kao ljudi u podrumu
i njihove reči niko nikada neće zapamtiti.
Svet pamti bol, strahove, ljubav, nemanje
svet je dete prerano odraslo.
Sada površan, bez ljubavi.

Ova usta slana bi danas bila od suza
zbog ljubavi prema životu
večitog optimizma i entuzijazma
samo da ti ljudi kojima je lako da ne žive
znaju koliko je teško živeti
šta sve treba proći i uraditi da bi živeli
zbog toga kakav svet su napravili
koliko je to ustvari jednostavno
a koliko ga čine nemogućim.
Koliko puta je sve izgledalo besmisleno
i koliko puta sam razmišljao o odustajanju
svaki novi pokušaj boleo bi jače od prethodnog
a svi oni sada spokojno spavaju
ili su zagrljeni ili su bezosećajni
umetnici će danju reći kako stvaraju umetnost i pišu poeziju
a moj urlik sprečavaju oči koje se sklapaju.
Ženskih ruku još nema
san je još jednom spasao svet.