Tako sam sanjao

Nekako sam uvek bio,
na Tantalovim mukama.
Ono što želim mi toliko treba,
i na dohvat ruke mi je,
i sve mi izmakne.
Kad god mi je pred nosom...
Uvek sam posegnuo,
za nečim nedodirljivim,
imaginarnim, težim,
ili zabranjenim voćem.
To je prokletstvo,
nas, sanjara.

Uvek glavom u zid.
Kao da to namerno radim.
Ali sećaš se kako kažu?
Sa štitom ili na njemu.
Moje glasi:
u besmrtnost,
ili na papiru.
Nakloniću se životu,
kad mi da,
ono što mi pripada.
Ono što sanjam.

Dok su ostali samo spavali,
ja sam sanjao.
Dok su ostali odustajali,
ja sam sanjao.
Dok su ostali umirali,
ja sam živeo,
Ja živim.
I dobiću sve, na kraju,
jer tako sam sanjao.

Težim ostvarenju snova

Srećan sam,
uz jutarnju kafu.
Majka je nasmejana,
a ćale je zadovoljan,
jer sam platio par računa,
uspešnom prodajom svojih knjiga.
Napravio sam nešto,
od prašine, praznog novčanika,
pune glave i ranjene duše.
Razmišljam, sa osmehom,
dok mi tvoja kosa,
teče preko grudi i lica.
Miriše nestvarno,
i sanira moje nevidljive rane.

Sve ovo remeti svađa,
majke i oca oko neplaćenih računa.
Moj mamurluk postaje težak,
dok se borim da ne povratim,
sinoćnu patnju.
Samo sam sanjario...
Samo sam te sanjao,
ali to je u redu,
jer ja težim,
da ostvarim snove.

Tražim izlaz iz ovog besmisla

Vi ste mrtvi,
i to vaše mrtvilo,
preneli ste,
na moj grad.
Grad koji mi je,
pružio utočište,
čija me je tama,
primala u svoj zagrljaj,
čija me je tišina tešila.

Tražim izlaz iz ovog besmisla.

Narušavate mir,
koji mi je pružao utehu.
Vi ste ga uništili.
Ja sam živ,
među mrtvima.
Kad nje nema,
nema smisla.
Tražim život,
na pogrešnom mestu.

Tražim izlaz iz ovog besmisla.

Razbijeno srce piše ova slova.
Razbijene flaše svedoče ovoj patnji.
Tražim izlaz iz ovog besmisla.

Tako izgleda

Izgleda,
imam dve leve noge,
pa mi je svejedno,
na koju da ustanem,
a čopor crnih mačaka,
prati me gde god odem,
i prelazi mi put,
već godinama.

Izgleda,
prolazim ispod merdevina,
umesto uličnih bandera,
a u stanu,
otvaram prvo kišobran,
pa onda tek,
pivo, jeftino vino,
i rakiju.

Izgleda,
razbijam ogledala,
jedno za drugim,
kad me rastuži pesma,
umesto čaša,
a petak 13.,
samo mi je vikendom,
i radnim danima.

Potkovica,
žečija šapa,
i detelina sa četiri lista,
ne bi mi pomogli.

Ono što bi meni pomoglo,
sedi pored mene,
ima dugu, kestenastu kosu,
i divne, krupne oči.

Ona mi donosi sreću.
Tako izgleda.

Budi malo moja?

Dovoljno si bila,
usamljena.
Dosta si bila,
napeta.
Previše si bila,
povređena.
Dovoljno si dugo,
držala gard,
opusti se.

Imam samo da ponudim,
ovo srce u koncima,
ali ono voli,
svakim otkucajem.
I imam povređenu dušu,
ali bar je imam.
I imam ceo jedan svet,
koji krijem od ostalih.
Pokloniću ga tebi.

Dovoljno si bila,
svoja,
i njegova,
i svačija.
Budi malo moja?
Sad,
za promenu.

Protiv sudbine

Odavno mi je jasno,
da nemam sreće.
Svet je protiv mene.
On me želi mrtvog.

U mom gradu,
živeo je poznati pisac
i pesnik.
Poslao sam mu,
nešto što sam pisao.
Pohvalio me je,
rekao da se izdvajam,
i da sam talentovan.
Ponudio se da mi pomogne.
Umro je nedugo zatim.
Infarkt, 42 godine.

Došao sam u kontakt,
sa jednom ženom,
koja poznaje izdavače,
urednike i lektore,
takođe, sama ima izdavalaštvo,
nije iz mog grada.
Svidelo joj se šta pišem,
i ponudila se da mi pomogne,
i izda neke moje zbirke,
čim nađe malo vremena.
To izdavalaštvo se kasnije,
ugasilo.

Svet se prevario,
ako je mislio da ću prestati.
Ne razmišljam da odustanem.
Štaviše,
sada sam razjaren, ljut,
i motivisan.

Vulkani će oživeti,
mojom poezijom,
makar mi to bilo poslednje.

Ostavi ovo nama

Ne piši.
Foliraš se,
tebi ovo ne znači ništa.
Prekini,
odustani.
Ako imaš novca,
nemaš o čemu da brineš.
Ako tvoj tata,
ima novca,
onda nema o čemu da brine.
Ne nervira se,
i ne razmišlja,
da li će njegova deca jesti.
I nije bolestan,
i ti nemaš o čemu da brineš.
Ovo radiš zbog drugih,
ti ne patiš.
Samo živi,
i troši svoj ili tatin novac.

Moj ćale nema novca,
zabrinut je i nesrećan,
jer pored mene ima i mog mlađeg brata.
I moj ćale guta šaku šarenih tableta,
i moj mlađi brat i ja smo zabrinuti i nesrećni.
Moj mlađi brat je još mali,
i ne razume.
Ja razumem,
i patim.
Ja pišem,
ja čitam,
ja bežim.

Molim te,
tebi ovo ništa ne znači,
ne kvari nam i ostavi nam,
jedinu stvar koju volimo,
jedinu stvar koja nam pruža bekstvo.

U prolazu

U prolazu,
ljudi okreću ili spuštaju,
svoje prljave obraze,
a ja, koji nosim oba čista,
iskren pod nebom,
uvek ih prvi dozovem.
I na svu tu, njima, neprijatnu situaciju,
dodam i jedan osmeh,
da im bude još teže.

Težina

Na početku života,
i kao deca,
svi imamo istu težinu.
Teški smo 21 gram.
Kasnije, tokom života,
većina ljudi,
svoju težinu,
meri u kilogramima.
Oni su izgubili sebe.

Mi nismo,
ono što vidimo,
u ogledalu, na slikama.
Mi smo nevidljivi.
Mi smo, ustvari, duše.
koje žive u potrošnim telima,
i posle toga idu na mesto
kom zaista pripadaju.
Ali ne svi.

Rekoh, mnogi izgube dušu,
izgube sebe,
svoju težinu mere u kilogramima.
Od njih nije ostalo ništa drugo,
do mešine, pune kostiju, sala, mesa i organa,
koje dišu, žderu i plaćaju račune,
dok ne prestanu da dišu.

Živim

Kako život može da dosadi?
Život je jedinstven, dar,
i samo je jedan.
Smrt je dosadna i laka,
za slabiće je.
Najlakše je umreti,
a najteže je živeti.
Još teže je biti živ,
u svetu gde su svi doživeli,
duševnu, najgoru smrt,
njima je ostalo,
samo da čekaju kraj.

Pronađi svoje bekstvo.
Koliko sam samo ja bežao,
od svađa u stanu,
od realnosti, besparice i tuge.
Bežao sam u noć i alkohol,
i šetao besno i užurbano,
uličicama i sokacima.

Vikao sam i gnevio ulične svetiljke,
koje svedoče o našim šetnjama,
vikao sam na mutni, smaragdni Tamiš,
koji priča o našim zagrljajima.
Bio sam ljut na uspavljujuću jesen,
koja je lišćem pokrila,
tragove naših koraka.

Sedeo sam usamljen,
daleko od gradskog svetla i buke,
gledao u reku i zvezde.
Ispovedao se zvezdama,
jer one uvek sve pažljivo slušaju,
voleo sam noć,
kad me pokrije mračnim kaputom.

Od milion, meni dragih zvezda,
i dalje su mi najdraže one, u tvojim očima.
I sada sam dobro,
ustvari nisam, uopšte,
ali živim.

Svoj

Idiotske stvari,
postale su normalne danas.
Sve o čemu čovečanstvo,
nije ni sanjalo, sve gluposti,
postale su normalne i svakodnevica.
A prave vrednosti, umetnost,
muzika sa dušom,
postale su retkost.
Nisu normalne, dakle.
Ako ti neko kaže da si lud,
da nisi normalan, ili slično,
smatraj se posebnim,
drugačijim, originalnim,
svojim, smatraj se svojim.

Budi svoj,
upijaj znanja,
ali ostani svoj.
Ne upravljaj se,
po potrebi i mišljenju drugih.
Ako poštuješ svoje JA,
i drugi će.
Naći ćeš prave ljude,
naći će oni tebe.
Samo molim te,
izdrži!

Tiha

Tako si neupadljiva,
povučena i tiha,
a toliko mi bodeš oči.
Primetim te kad uđeš,
kad izađeš, kad si u masi ljudi.
Tiha si, kao noć,
u planinskom predelu,
pored Drine,
koju toliko volim,
a zvezde su te oči,
kojima šaraš po prostoriji.
Čitava sazvežđa,
u tim smeđim,
svetlucavim stvarčicama.
Kad smo kod očiju,
pitam se,
kako ne osetiš,
teret mog pogleda na sebi?

A tvoje ćutanje mi nekad znači više,
nego lepe reči nekih ljudi,
i tvoj hod i senka,
koja te graciozno prati.
I samo razmišljam:
kad bi se probudila pored mene, ujutru,
bio bih bolji čovek,
siguran sam.

Pobednik

Koliko god ti je dan,
bio težak,
i koliko god misliš,
da je bio bezuspešan,
ako legneš u krevet,
posle njega,
to znači da si pobedio,
i preživeo da se boriš,
i sutra.

Ja verujem u tebe

Trudi se da uvek,

radiš ono što voliš,

što te zanima.
To je zdravo.
Moj ćale,
dobio je pritisak,
zbog posla koji ne voli.
Pre ću ostati gladan,
nego tako nešto sebi da dopustim.
Bavi se umetnošću,
nađi ventil,
i svoj način bežanja,
počni istinski da živiš,
osloni se na sebe,
pomozi sebi,
jer psihijatri,
uzimaju mnogo novca,
a smrt je za slabiće.
Evo, ja verujem u tebe,
ako nemaš nikog drugog.

Suncokreti

Našao sam se u masi,
kojoj nisam pripadao.
Bili su osušeni,
prazni,
mrtvi.
Dok sam ja bio drugačiji,
življi,
vedriji.
Čekao bih jutarnju rosu, povetarac,
i tebe.
Tako prelepu i svetlu.
Kad bi se pojavila,
propinjao bih se, iznad svih,
samo da te vidim,
i osetim tvoju toplinu.
Samo što ti ne znaš,
da ja uopšte postojim,
i ja tebi ne značim,
dok ti meni,
daješ život.
Kad odeš,
sve je mračno,
hladno,
i bolno.
Ostali pognu glave,
i spokojno spavaju.
A ja,
ja te i dalje izgubljeno tražim u noći,
patim bez sna.
Tužno okrećem glavu,
i tražim svoje Sunce.

Svet na dlanu

Atlas je držao ceo jedan svet,
na svojim leđima.
Rekao sam jednom čoveku,
da ja čitave svetove,
mogu držati u svojim rukama.
Kako? pitao je.
Uzeo sam par knjiga u svoje ruke,
i bilo mu je jasno.

Život

Ne bi mi osetili život,
da ne posedujemo,
onaj 21 gram,
koji nosimo u grudima.
Bez njega smo,
šupljina, ljuštura,
školjka, praznina.
Ništa.
Treba negovati i čuvati dušu,
jer svet je godinama kida,
komad po komad,
i slabi ljudi ostanu,
bez nje pre smrti.
Umiru.
Postaju robovi današnjice,
programirani i usisani u mašinu.
Takav je život, borba.
Život nije lep, ne,
život je patnja,
ispunjena povremenim,
lepim momentima,
između nje.

Mržnja

Bacio sam flašu o zid, i seo.
Duša mi se razbila,
i bila je na podu,
u delićima, poput te flaše.
Gledao sam u stakliće,
i trudio se da ne povratim.
Rane su mi krvarile,
ispod kože,
i u stakliću sam video,
malog, nasmejanog dečaka.
Iskrenog i bezbrižnog.
U drugom sam video,
dečaka sa loptom, na košu.
Kolena su mu bila modra,
od padanja, ali je nastavljao da dribla loptu.
U ostalima sam video,
neuspeh, bol, izgubljenog i skrhanog momka,
koji je tražio sebe.
Borio se.
Izvadio sam novčanik, svanulo je,
pa sam uzeo poslednje pare da kupim hleb.
Mrzeo sam svet, i mrzeo sam vreme.
I mrzeo sam sebe,
mrzeo sam što imam dvadeset i pet godina,
i što je 2011. godina, a rođen sam 1995. godine,
u jedanaest časova i trideset minuta, u podne.

Pljusak

Neka munja pocepala je oblak.
Kiša je spirala ulice,
i mogao si da vidiš prolaznike,
skrivene, pod kišobranima,
ili nadstrešnicom nekog objekta.
I mogao si da vidiš mene.
Po pljusku, izbegavam bare,
trudim se, to jest'.
Natopljena kosa i majica,
kapi su se slivale i pratile crte mog lica.
Pljusak je spirao ulice,
i neku težinu sa mojih ramena.
Kao da sam, pre pljuska,
bio Atlas i celi svet nosio na ramenima.

Konobari, iz nekog kafića,
dozivali su me,
i pokazivali mi rukom da uđem,
i sklonim se sa pljuska.
Sa smeškom na licu,
odmahnuo sam glavom.
Prepusti se.
Miris mokrog i toplog asfalta,
ispunjavao mi je nozdrve.
Zvuk oluka i dobovanja kiše,
ispunjavao mi je uši.
A osećaj slobode i spokoja,
ispunjavao mi je dušu.
Prija pokisnuti s vremena na vreme.
Prepustio sam se.

Robovi

Kreću se svetom slepi i gluvi,
kreću se sa ustima zapušenim.
Previše poraženi da bi išta čuli,
idu sa dušama napuštenim.

Zveckaju im lanci oko udova,
neko drugi umesto njih razmišlja.
Okruženi gomilom lažnih drugova,
niko ne zna da sanja i zamišlja.

Kreću se sa maskama na licu,
sa osmehom, iscrtanim lošim bojama.
Svet ih drži, kao u kavezu pticu,
i razdvaja ih sa njihovim krilima.

Današnji svet im stavlja okove,
pretvara ih u sluge i robove.
Nemaju živote, već samo rokove,
sami sebe guraju u grobove.

Od svega toga branim se snom,
živim za svoju nirvanu i utopiju.
Pa makar me smatrali psom,
nikada neće uspeti da me dobiju!

Letim iznad svih vas,
moja su krila nesalomiva.
Među zvezdama tražim spas,
na nebesima, koja su me stvorila.

Srce plače, al' su oči suve

Bol, kad dve godine ko sirotinja živiš,
nemaš dinara, dok drugi imaju sume.
Nema Sunca, već samo sive oblake vidiš,
srce plače, al' su oči suve.

Svi ljudi te gledaju kao ludaka,
sve devojke za tebe postaju gluve.
Uz flašu i papir braniš se od bedaka,
srce plače, al' su oči suve.

Imaš nameru svakome da pomogneš,
ali ljudi su oduvek bili kurve.
Prevare te i ostave, dok se okreneš,
srce plače, al' su oči suve.

Naučiš se tek, kad na rani osetiš sol,
želiš mir, ostali nek jure ko muve.
Znaš da to stvarno najgori je bol,
kad srce plače, a oči su suve.

Tvojim idejama smeje se svak',
ali stoje i ne ruše se tvoje kule.
Tek tada vidiš koliko si jak,
kad srce plače, a oči su suve.

Sada osetim snove, struje mi kroz vene,
i taj će se izgubiti, pa će sve da kune.
Oni što su mi se smejali, tražiće mene,
tad će srce biti celo, a oči će biti pune.

Sve je izgubilo vrednost

Sećam se dana i trenutka kad je sve izgubilo svoj smisao, vrednost i važnost. Banke, berze, plemeniti metali, nafta i novac, izgubili su vrednost i postali su nevažeći. Sve poznate ličnosti izgubile su slavu i glamur, a svi klubovi, diskoteke, koncerti, stadioni i hale utihnuli su, kao i kasetofoni, zvučnici, muzičke linije i televizori. Sve vesti koje su se emitovale, reporteri, novinari, novine i časopisi prestali su sa radom, sve fabrike i industrije prestale su sa proizvodnjom. Sve se ukočilo i zamrzlo. Sukobi, ratovi i kriminal su se okončali i sve životinje su umuknule, planete su prestale da se obrću oko Sunca, a Sunce je izgubilo svoj sjaj. Žubor reka i talasi na okeanima - prestali su, ribe i morski svet se umirio, ili nije postojao.
Svako vozilo pored koga sam malopre prošao, čitav saobraćaj – zaustavili su se i nije se čuo ni jedan motor ili sirena. Crkve, katedrale i hramovi prestali su da zvone.  U tom trenutku nisu postojali ni pakao, ni Raj, nije postojala prošlost, ni budućnost, niti bol, tuga, patnja i umor. Svi ljudi koji su užurbano, namrgođeno hodili, čiji pogledi su me malopre pratili – nestali su, ili su bili nevidljivi. Cvrkut ptica koji sam slušao ispod hladovine drveta je nestao, fontana na kojoj sam odmarao oči je presušila, topli povetarac koji me je oživljavao po, skoro tropskom vremenu, iščeznuo je. Lišće na drvetu se ukočilo i pas koji je mahao repom i trčao oko klupe gde sam sedeo - nestao je. Ništa nije postojalo sem 'sada' i 'ovde'.
Svi ljudi su bili nevidljivi sem jedne devojke. Sve zvezde prestale su da sijaju, osim one dve u njenim očima. Svi talasi su nestali, osim onih u njenoj kosi. Svaki zvuk je nestao, osim njenog, divnog glasa.
Sve je izgubilo vrednost i izgledalo tako nevažno i sitno pored njenog zagrljaja. 

Živim u pogrešnom vremenu

Živim u pogrešnom vremenu,
ovo nisu moje godine,
nije moja decenija.
Krive su knjige,
i krivi su moji roditelji!
Vaspitali su me staromodno,
da budem džentlmen, kavaljer,
pošten i budem čovek.
Vrline i vrednosti,
koje su danas,
ugroženije od belih medveda.
Skoro da su mit.

Zaluđen sam knjigama,
one su me naučile.
U njima se pominju,
prave i romantične ljubavi.
U zabludi sam,
da još postoje dame,
da im možeš ubrati cvet,
i sve im reći tim gestom.
U knjigama je ljubav jača,
od bilo kakvog novca.
Ovo nije moj vek.

Želim misterioznu i privlačnu devojku,
kao Fanteova Kamil.
Da budem stidljivo zaljubljen,
kao Zmaj u Ružu.
Žudim da budem opijen njome,
kao što je Po bio sa Anabel Li.
Sa njom bih prolazio kroz muke,
kao Bukovski sa Džejn.
Čeznem za mladošću i lepotom,
za obostranom ljubavlju,
koju je imao Kostić sa Lenkom Dunđerski.
Čuvao bih je i ne bih je izgubio,
kao svi ovi nesrećni pisci.

Ni prošli vek,
nije moj vek.
Spremili su me za vreme,
kome ne pripadam,
jer znam da se ponašam,
i cenim one vrline i prave stvari,
koje današnje vreme odbacuje.
Krive su knjige,
i krivi su moji roditelji.
Za to sam neizmerno zahvalan.

Kako biti najbolji

Sedeo sam ispred urednog stola,
na kome su stajali list papira i olovka.
Bio sam bez ideja.
Mislio sam,
kako ću pisati za druge,
kako ću zaraditi neki novac,
kad sam već u govnima sa novcem.
Načinio sam savršenu atmosferu za rad.
Osvetljen sto,
dovoljan broj listova,
skupe i lepe olovke,
otvoren prozor i dašak vazduha u sobi.
Mislio sam kako ću biti najbolji tako.
Koliko sam samo bio glup.

Kada sam prestao tako da razmišljam,
i počeo da gledam na pisanje,
kao način života,
produžavanje života, tačnije,
mogao sam satima da pišem.
Za stolom najmanje.
Mogao sam da pišem svuda.
Napolju, na klupi,
za kompjuterom,
brzo i besno tipkajući tastaturu,
na ve - ce šolji,
krevetu,
u kuhinji,
u gostima, u kafiću.
Na papiru, kartonu, zidu,
po rukama, telefonu, salveti.

Trčao sam do stana,
ako bih usput osetio inspiraciju.
Psovao sam i bio besan,
kad mi inspiracija pobegne.
Svađao sam se sa hemijskama,
i bacao ih kad bi me,
usred pisanja, izneverile.
Osećao sam reči i emocije u njima,
kako mi se kroz ruku i hemijsku,
prenose na podlogu po kojoj pišem.
Olakšavaju teret,
svi živimo sa nekim teretom,
i tražimo metod za njegovo uklanjanje.
Žalio sam poslednji list papira u bloku,
jer se žrtvuje, zarad borbe za moj život.
Trpi škrabanja, crteže,
grebanja, gužvanja,
rupe od olovaka,
i mrlje od besa kad hemijska izdahne.
Bio sam povezan sa rečenicama,
više me nije zanimalo mišljenje drugih,
ili novac,
pronašao sam put kroz lavirint.
Kada nam to postane svejedno,
i trudimo se i volimo...
ne, zavisni smo od nečega,
znamo zasigurno,
da postajemo najbolji.

Daj mi nešto što piše,
i nešto na čemu da pišem,
i udahnuću ti deo života u to.

Svet u boji

Treštala je glasna muzika,
i svetla su blještala,
iz tih noćnih klubova.
Svi su hodali pripiti,
smejali se i vikali.
Bili su skupo i smešno obučeni,
unutra su ispijali skupa pića,
i plaćali novcem svojih roditelja.
Vozili su skupa i besna kola,
i devojke lakog morala i jeftinih parfema,
ulazile su u njih.
Posmatrao sam sa distance,
i pijan se teturao trotoarom,
u iznošenim patikama,
i pocepanim farmerkama.
Jakna i majica, pratile su me iz osnovne škole,
već su mi bile male.
Ni trenutak nisam poželeo,
njihove živote.
Činile su ih skupe stvari,
a bili su jeftini.
Ni jednom nisam sebe stavljao,
u isti koš s njima.
Iako su bili obučeni šareno,
njihov svet bio je siv.
Moj život bio je siv,
u tom periodu,
ali moj svet bio je u boji.
Tako sam ga video.
I dok su moji roditelji spavali,
i čekali da se probude i ponovo traže posao,
krenuo sam ka stanu
i razmišljao:
Koliko ću još morati,
i koliko sam spreman i jak,
da hodam kroz sopstveni pakao?

Živ

Svakim danom umirem,
svakom sekundom.
Svet me ubija,
pokvaren, istrošen i iznošen,
kao cipela.
A mi nismo njihovi,
ne živimo njihove živote,
naši su u boji, posebni smo,
osetim to.
Ti si ona kap u rekama,
zrno peska u pustinjama,
vlas trave na livadama,
lišće u prašumama.
Nisam ceo bez tebe,
nešto mi fali i gušim se.
Sunce je ljubomorno na tvoje lice,
vetar je ljubomoran na tvoj dah,
zvezde su ljubomorne na tvoje oči.
A ja, ja sam ljubomoran na svakog,
ko ti izmami osmeh,
krade mi vazduh koji dišem.
Ti me održavaš u životu,
uz tebe osećam da sam - živ!

Blediš

Dušo,
nekako si bleda.
Ne vidim te dobro,
vrati se, reci nešto,
pričaj mi.
Pričaj mi bilo šta,
laži, gluposti, bilo šta.
Želim da ostaneš, bar još malo,
želim da se smejemo.
Ne idi!
Trapav sam, znaš to,
ne znam da zavolim drugu tako brzo,
proganjaćeš me dugo.
Kad bih mogao, mahnuo bih štapićem
i stvorio te u svom zagrljaju.
Kad bih samo mogao...
A ponekad, ponekad mislim da sam čarobnjak,
pošto mogu da te stvorim iz alkohola,
kiše ili šolje kafe.
Pa ti blediš, potpuno si bleda.
Ne idi, boli me samoća.
Tu si?
Ili sam samo pijan.

Nevreme

Budi me kiša koja nasilno udara o sims.
Dan je počeo bezveze,
ponovo me obuzima sivilo,
zavuklo mi se pod kožu,
pod nokte,
u bore na licu.
Ono je u parketu,
koji mi škripi pod nogama,
u stepenicama,
u poštanskom sandučetu.

Samoća iznutra,
steže omču oko vrata.
Nevreme i padavine me podsete,
na prokletstvo,
na šuplje đonove cipela,
pohabane kapute koji propuštaju,
nemaštinu, koja grize,
poput besnog psa.

I poput psa,
poput ranjene životinje,
ližem svoje rane.
One na srcu,
ne mogu da dohvatim.

Granica

Carina je granica susedne države dve,
ograničava tvoju želju da proputuješ sve.
Roditelje ograničava novac u tašni,
granica toga da vam život bude lakši.

Bol ograničava izdržljivosti ljudske,
on je granica da se u nečemu uspe.
Dok ste deca, ograničava vas roditelj,
na igru u vašoj ulici i samo tu da hodite.

Ograničeni, da pokažemo koliko smo sposobni,
granica su nam hiljadu karaktera i tri rada po osobi.
Ograničeni, vremenom, kao suncem tama,
i ovde, dve, kratke nedelje granica su nama.

Ograničen si? Budi uporan, samo to bi treb'o,
kada si uporan onda je granica samo nebo.
Jedino nisu ograničeni mašta i um tvoj,
nemaju granica, kao ni ljubav prema njoj.

Boli

Kilometri me bole, boli me u glavi njihov broj,
ona je ta koja ulepšava ovaj kratki život moj.
Ulepšava, ali koja je cena? Bol me potukao skroz,
dođe mi , da u pravcu njenom uhvatim bilo koji voz.

Boli.

O, kako pakleno boli kad nemaš srca ritam,
kad je neko tebi i obdanica i noć, a ti njemu niko bitan.
Trudim se da ignorišem, a samog sebe lažem,
dođe mi da prosto okrenem tvoj broj i sve ti kažem.

Boli i ćutim.

Vidim srećne parove i tuga me u zagrljaj prihvati,
boli to što znam da ja tebe nikada neću imati.
Najlepše o tebi pričam, kunem se, o tebi je svaki stih,
kunem se anđelima, a ubeđen sam da jedna si od njih.

I boli.

Jasno čujem tvoj glas i vidim tvoje usne, kosu i oči,
vidim, u svako doba dana i svake besane noći.
Postoji jedna budala, koja te od sebe više voli,
i probada ga, iznutra, ali bar ga slatko boli.