Nežnost

Kad god sam dolazio
nosio sam plavo
bez brige
ništa nisam očekivao
unapred sam se razočarao.
Nisi kriva ti
nemam vremena
ni koncentracije
da tražim krivce sada
svi koji su prošli
urezali su svoja imena
neke datume, neka sećanja
meni ispod kože.
Baš mi nije smetalo
rekao sam
ja sam usamljen čovek
biću vaša tabla za pisanje
vaš kafanski sto
da urežete na njega šta želite.

Nosio sam plavo
jedan ranac
u njemu
jednog Karakaša
jednog Karvera
jednu flašicu vode
jednu kartu za voz
dva sendviča.
Kad god sam otvorio ranac
nešto bi iz njega lajalo na mene
da se vratim
da grešim
ja ga onda brzo zatvorim
i munem ga laktom
malo jače
zaboli me nešto u stomaku tada
i ja se momentalno presavijem
kao list papira.

Kad god sam dolazio
nosio sam osmeh
iako mi nije bilo do osmeha.
Ja sam dobar čovek
rekao sam
ne želim da povredim ljude
svojim licem bez osmeha
da ovi podočnjaci i oči ljudoždera
uplaše nekoga.
Ljudi vole kad se čovek smeje
a ja sam imao vrlo prijatan osmeh
rekli su
vrlo iskren, usitne mi se oči i svetle.
Kako je ljude lako prevariti
mislio sam
kako ljudi lako prevare.

Imaju sigurnost i budućnost
govorili su
samo
ja to nisam.
Nisam se ljutio
ja sam usamljen čovek
biću vam uzbuđenje
aparat na sreću
ubaciš nešto malo - dobiješ nešto veliko
ako imaš sreće.
Daš neko držanje za ruku
poljubac, zagrljaj, dodir, lepu reč
ništa mnogo
dobiješ priču o životu
svako sećanje ikada, pažljivo slušanje
nežnost, iskrenost, razumevanje
prijatna iznenađenja
pesmu, dve, tri
zavisi koliko sam glup.
Dobiješ visokog, krupnog muškarca sa bradom
a nežnim rukama koje mrse kosu
i putuju duž tela
svaki deo da povežu prstima.
Ruke koje pišu pesme.
Ja sam usputna stanica
za punjenje baterija
da uzmu nešto što fali
njihovoj sigurnosti i budućnosti

Kad bi me napustili
usamljeni čovek
oživljavao je kratke momente nežnosti.

Šapućem joj o usamljenosti
i nedostatku nežnosti u ljudima.
Još gore, u devojkama.
Na svaku izgovorenu, negativnu stvar
ljubi me po kapcima, vratu, licu, grudima
privlači me čvršće sebi
i ja se u mraku osmehujem.
Kad god sam je ispraćao
kad god sam odlazio
nosio sam kišu.
Gledao sam kroz beton
pitao se
da li zna koliko puta sam ispraćao
odlazio, nosio kišu i gledao kroz beton.

Tamo gde su prolazili poljupci
pre samo koji dan
prošao je izbeljivač
nosim svoje lice bez osmeha
umesto kože, usta, očiju
sve je očvrsnulo u neki odbojni izraz.
Ljudi izgledaju odvratno
groteskno, zastrašujuće
kao da svaki prolaznik
ima ogroman nos, iskolačene oči
džinovske, nezgrapne šake i stopala.
Sedim u podrumu
oče mi se pune dimom
trljam ih da ne bih gledao
u karikature s cigaretama
samo se kikoću i cerekaju
ništa nije smešno
samo pričaju, blebeću, melju, mljackaju
ništa ne izgovore.
Istrčavam odatle užasnut i iscrpljen
nalećem na azijatkinju, sudaramo se
izvinjavam joj se
ovlaš bacim pogled po njenoj obući:
sablasno male, crne cipele s potpeticom.

U ljudima nema nežnosti
nose samo bol.
Na meni više nema osmeha
nosim samo plavo i kišu.
Ja više nisam dobar
nisam tabla za pisanje, kafanski sto
aparat na sreću, usputna stanica.
Ja sam samo usamljen čovek.

3:15

Između redova zgrada

laju psi.
Tri je sata
noć je vetrovita i hladna
mislim da će ujutru biti magle.
Već sada slabije vidim
zgradu prekoputa mog prozora.
Samo je jedno svetlo uključeno tamo
uvek je to svetlo uključeno
često mi smeta
dok pokušavam da zaspim.

Ležim
pokriven do vrata
u sobi je hladno
otvoren je prozor
od mog mlađeg brata dopiru
hrkanje i alkoholna isparenja
napio se
ja nisam radio ništa.
Probudio se danas
bolela me glava
pojeo dva sendviča
popio jednu čašu jogurta
vratio se u krevet
izašao u sumrak
popušio tri cigarete
popio jednu kafu
buljio u ekran
pojeo dva sendviča
bolela me glava
vratio se u krevet.
On se bar napio
ja nisam radio ništa.
Sutra ću isto.

Posle dva ili tri prevrtanja
u krevetu
počeo sam da psujem
brata, alkohol i njegovo hrkanje
ljude prekoputa i njihovo svetlo
pse i njihov lavež.

Posle još pet ili šest prevrtanja
u krevetu
prvo su prestali psi sa lavežom
zatim se isključilo svetlo
potom je brat prestao da hrče.
Povremeno se čuju roletne udarane vetrom.
Zavladala je tišina.

Tri je sata i petnaest minuta
počela je da pada kiša.
Tako sam usamljen.

Svi znaju i niko ne zna

Niko nije tačno znao
ko je bio taj mršavi čovek
često guste, crne brade
(retko obrijan)
kratke, crne kose, tamnih očiju
meke boje glasa
gotovo dečijeg.
Niko nije tačno znao
otkud on ovde
gde je živeo, spavao
da li je imao braću, sestre
bilo kakvu porodicu.

Ja sam znao
da nije mogao da promaši trojku
na Kotežu 2.
Nisam ga video kako je igrao na Misi
na sportskom
ali na Kotežu 2 nije mogao da promaši
viđao sam ga godinama.
Kako god da je bacio
lopta je ulazila u koš.
Video sam na ličnoj karti
da je rođen u opštini Savski venac  
jednom kad me zamolio da promenim pesmu
na diskmenu koji je svuda nosio.
Bila je odmah pored
pa sam bacio pogled.
Kad sam ga pitao otkud on ovde
pominjao mi je neki sukob s ćaletom, bratom
sada zaista ne mogu da se setim.

Niko nije tačno znao
ko je on
iako je bio na svakom događaju
svirki, koncertu
momak koji je s jednakom strašću
išao na utakmice
Dinama, Zvezde, Partizana, Rada
nikada nije imao problema s bojom tima.
Sećam se da su ga maltretirali
jedino oni neki narkomani sa Koteža 1
mada, kako vreme prolazi
svi oni, jedan po jedan
ispunjavaju rupe u zemlji.

Ubeđen sam da se ceo život igrao
bio sam klinac kad sam ga poznavao
odraslima je uvek delovao neozbiljno
kao da ih zavitlava dok im se obraća.
Često su mislili da je narkoman
beskućnik, poremećen, lud
zamalo da ga uhapse jednom
kad smo se vraćali za Pančevo
sa Zvezdine utakmice.
Bio je jedini punoletan među nama
pa je pričao sa policijom
mislili su da ih zajebava
da je neki klošar koji nam se prikačio.
Za to vreme
razgovarao sam sa sestrom nekog poznanika
imala je kovrdžavu kosu, dobro dupe
bila je zgodna
a morao sam sa još dvojicom
ovom da skinem pandure s vrata.
Ona se samo smejala sa strane
pa je brat došao kolima po nju.
Nikada mu to nisam oprostio.

Mogao si sve da mu oprostiš, naravno
umeo je da se pojavi na terenu
pokupi čitavo krdo dečurlije
i odvede ih sve na burek do "Ninića"
Sledeći dan u istom mestu
kupovao je sebi pola vekne hleba i pavlaku.

Onda neko vreme delovao je izmučeno
odsutno, u žurbi.
Kasnije, neko vreme niko ga nije video
po koncertima, svirkama, utakmicama
niko se i nije zabrinuo.
Takvi tipovi samo nestanu odjednom
pa se opet pojave.
I jeste.
Ortak i ja sreli smo ga na Kotežu 1
jedno jutro oko 6 sati.
Upali obrazi, čudan glas, jezivo mršav
nije bilo one njegove dečije ushićenosti
kad bi video poznanika
onog njegovog optimizma, entuzijazma.
Bio je u bolnici
ništa ozbiljno, rekao je.
Oklevao je još nešto da nam kaže, da nas pita
na kraju je prelomio, pitao za neki dinar.
Videlo se koliko mu je teško
što pita nas, mlađe deset ili petnaest godina
iako smo se odmah uhvatili za džepove.

Par dana kasnije
nisam uspeo da se raspitam
na kom groblju je sahrana.
"Predozirao se;
Klinci mu dali da pije benzin - za pare;
Imao visok šećer;
Ubili ga;
Poludeo"
Ništa od tih sranja nisam želeo da slušam
nije bilo govora o konzumiranju droga.
Niko nije tačno znao
ko je bio on
ali bilo je lako prepričavati urbane legende
i izmišljati sranja koja zaslađuju kafe.

Moj najveći strah
veći i od smrti
je strah od zaborava.
Svi znaju da je 5. novembra 1994.
umro Milan
niko ne zna da je 5. novembra 2012.
umro Selim.

Čekajući još jedno jutro

U maglovitoj noći
početkom vikenda
dok ostali spokojno spavaju
ili se pijani razvlače po centru
ubeđen sam
da svaki moj strah
poprima svoj fizički oblik
i u odsustvu svetla
razgovara sa mnom.
Po obdanici
šapuću mi između ušiju
ne vidim ih od sunčeve svetlosti.
U gustom mraku
okuraže se i pojave
bivaju sve glasniji
upliću me u svoje debate
koje već godinama slušam.

Na pitanje ljudi:
Kako pamtim svaki događaj, osobu i godinu
odgovaram da me pamćenje dobro služi
našalim se, nekako glupo, sebi svojstveno
ustvari svake noći osuđen sam
da ponovo proživljavam
sve događaje, osobe i godine.
Prijatne ili neprijatne
svejedno ću zaspati isti.
Rastužiće me ono loše - jer se uopšte desilo
kao i dobro - jer sad se ne dešava.

Nisam ni pomislio
da će mi jednom najteže biti
da pronađem stvari koje me uveseljavaju.
Naprotiv, uvek sam se osećao
večno mladim, optimističnim
čekao bih novo jutro
davao bih mu šansu.
Jutro je često bilo jedino što mi je preostalo.

Ćutanje o ovim stvarima
nedovoljno razumevanja s ljudima
uzima svoj danak.
Umem biti sâm
ne umem biti usamljen.
Sve obaveze i ljude
podjednako izbegavam
nema nikakvog posebnog kriterijuma
i objašnjenja u tome.
Čekam devojku
kojoj ću malo toga morati da pričam.
Reći ću joj samo ono
što nikada nisam zapisao.

Sada od buke u glavi
ne čujem svoje misli.
Otrovan strahovima, ležim
svako njihovo rešenje i predlog
teram od sebe rukom
kao da je dim koji ide mi u oči.
Kad to potraje
i već iscrpljen
spuštam svoja koplja na pola oka
u poslednjem trenutku
dogovoreno je da ću čekati još jedno jutro.
U suprotnom
izmoren i uplašen
prihvatio bih rešenje svojih strahova.
Ono ne počinje novim jutrom.
Ne počinje ni sa čim.
Završava se.

Rastavljanje

Čovek sam
sastavljen od
mnogo malih rituala
mnogo velike ljubavi
mnogo prikrivenih strahova
mnogo netruležnih, besmrtnih stvari.

Ne podnosim
fizičke povrede
bolnice, ambulante, bolesti
svoju krv i meso
bilo kakav podsetnik
da nisam besmrtan.

U čekaonicu su ušli
čovek povijen u kolenima
pogrbljena baba
nagluvi deda
bolesna žena.
Tražili su recepte
za odlaganje neizbežnog.
Sestre su kroz maleni otvor
proturile papire
zatim nastavile uz smeh da pričaju
o načinima za pripremu jaja
i sinu svoje koleginice
koji je napustio školu
i otišao u Nemačku.

Znoje mi se dlanovi i čelo
uvek pretpostavljam najgore.
Celo rano detinjstvo
proveo sam gledajući
u prljave, crno-bele pločice čekaonicâ
s hladnim stetoskopom na toplim grudima
prelistavajući svoj zdravstveni karton.
Bio sam
Datum rođenja: 17.08.1995.
Pol: M
Ime oca: Aleksandar
Ime majke: Ljubica
Braća/sestre: Nemanja.
Bio sam datum prve vakcinacije
dečija astma, bronhitis
inhalacija svako jutro u 9h
slonče i magarac koji se klate
kad ubaciš 5 dinara
(kasnije 10 pa 20 kad su napravljene te kovanice)
male boginje, upala krejinika
slomljena leva ruka, otvorena leva arkada
okrnjena osmica, dole - pesnicom
otvorena glava, iza - bokserom.

Čovek sam
sastavljen od
mnogo malih paranoja
mnogo upozorenja
mnogo loše genetike
mnogo mračnih misli
mnogo demotivacije.

Iz ordinacije 1 izašao sam sa uputom
prosleđen nekom ko je nadležan za povrede.
Razmišljao sam
da li se isplati ostati dovoljno dugo
gledajući kako te sopstveno telo
rastavlja od
mnogo malih rituala
mnogo velike ljubavi
mnogo prikrivenih strahova
mnogo netruležnih, besmrtnih stvari.

U čekaonicu je ušao spori deda
vodio je mališana za ruku.
Zamolio ga da pričeka u čekaonici
zatim ušao u ordinaciju 1.
Čovek povijen u kolenima
pogrbljena baba
nagluvi deda
bolesna žena
s jezivim osmehom
posmatrali su mališana.
Prišao je meni:
- šta ja sada da radim? - pitao je.
- Idi što pre odavde - rekao sam mu
ozbiljno, prijateljski

pravio mu društvo dok deda nije izašao.

Napolju sam i pušim.
Mališan je gledao za mnom.

Ulicama hodam, ali nisam tu

Već neko vreme
sve me boli.
Kragna košulje grize me za vrat
pantalone mi se urezuju oko struka
sve što pijem - pije mene
sve što jedem - jede mene
sve što uzmem
nosi tegove na sebi
ili ja to tako vidim
ili ja to tako zamislim
kako je svaki predmet, osećanje
svaka reč upućena meni
oštrica koja može da povredi
iznova i iznova.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje oči snimaju, beleže
fotografišu i svedoče
prate svakog ko se zatekne na ulici
ali nisam tu.

Već neko vreme
sve me boli.
Osećam to dok ležim u krevetu
kad u praznom stanu
svira jutarnja muzika sa kasetofona
kad šetam se po prostorijama, besciljno
iscrtao sam korake po tepihu, parketu.
I disanje je težak posao.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje uši slušaju
biće najpažljiviji vaši slušaoci
u autobusima, na ulici, na šalteru
u bolnici, svuda
ali nisam tu.

Zato šetam dugo, daleko
tada mi vazduh razbistri misli
prestajem biti sebičan
počinjem primećivati okolinu
izlazim iz svoje kože prvog lica
izrastam u nemog posmatrača
stapam se uz beton
zelenilo, autobuska sedišta, stanice, klupe
zidove.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje usne govore vam blago, prijateljski
govore vam istinu
u prolazu
ali nisam tu.
Nikada ne osuđuju, ne klevetaju, ne mrze
jer bio sam tu.

Već neko vreme
svet me boli.
Smrt i nemogućnost življenja
udaljeni su međusobno
tek jedno jutro.
Šetam dugo, daleko
težim miru.
Kad toliko hodam
svim tim ulicama
ne razmišljam.

Noću vratim se tu
mrak sa mnom ćuti.
Sad
bole me jedino noge.

Danas sam ubio čoveka

U autobus 37 prema Trgu
ušao je, naizgled
prostodušan sredovečni čovek
nosio je torbe
i nekakav naivni, glupi osmeh
pun entuzijazma
poput onog koji nose brucoši
na svojim svežim, lepim licima
kad pomisle da su fakultet, Beograd i ljudi
samo njih čekali.
Pridošlica iz unutrašnjosti zemlje
tražio je, poput milion ljudi ovog grada
priliku, šansu i mogućnost.
Tražio je život.

Oči su mu ushićeno šarale po prozorima
zgradama, građevinama, automobilima
i ljudima
zaustavio se na meni.
Izgledao sam i osećao se
kao kišni oblak
kao film iz dvadesetih
staklenog pogleda
fiksiranog u tog čoveka.
Gadio sam se njegove sreće i uzbuđenja.

Sad je skinuo osmeh
i neko vreme izgledao uplašeno, razočarano
i izgubljeno.
Izašao je na Trgu
i još jednom bacio pogled preko ramena
upućen meni.
Na trenutak sam postao
ono čega sam se gadio:
još jedna razočarana, dosadna, džangrizava
siva mrlja gradskog prevoza.
Brzo sam se stresao
protrljao lice šakom
i pustio Lovely day Bila Vitersa.
Ponovo sam se smejao
onda skinuo osmeh
i sve vreme razmišljao
kako ono verovatno nije bila njegova stanica.

Prepoznavanje simptoma

Nakon tuširanja
izneo sam peškir
napravio dva topla sendviča
i seo na terasi
sa koje vidim centar svog naselja
trenutno u zimzelenoj, žutoj i narandžastoj boji
u koju se skoro presvukao.
Kad sam pojeo sendviče
zapalio sam cigaretu
čuo šuškanje lišća
dole, kod velike lipe
ispod koje se muvao neki tip.
Nosio je krem rolku, crnu trenerku
i crveni kačket.
Delovao je malo stariji od mene.

Neko vreme posmatrao sam šta radi
sa suvih, palih grana
odvajao je lišće na jednu gomilu.
Samo je on odlučivao koje će to lišće biti.
Prepoznao sam ga
viđao sam ga povremeno
sa ženom koja mu je, pretpostavljam, majka.
Stalno je nosio crveni kačket
polako bi hodao pored majke
sa rukama uz telo
ili iza leđa.
Pogled mu je lutao u pravcu
nepoznatom ostalim ljudima.

Povremeno bi bacio pogled po terasama
kao da je to što radi zabranjeno
kažnjivo i zaslužuje osudu posmatrača.
Kidanje lišća sa grane
toliko pažljivo i usredsređeno je to obavljao.
- Alo, momak, što kidaš grane?! -
čuo sam glas sa nekog sprata iznad mene.
Crveni kačket se podigao
i oči su potražile odakle dopire glas.
Po njihovom lutanju sudeći
neko od komšija se hrabro oglasio
iza mreže, na prozoru
koja, dok traje obdanica, prikriva ljudske siluete.
- Pusti momka, komšija - rekao sam glasnije
i privukao pažnju crvenog kačketa
- ta grana je svejedno trula i pala je. -
- Ma on je lud...- odgovorio je glas komšije
koji se sad udaljavao od prozora.

Gledao me je
kao da je razočaran što su njegov posao
prekinuli radoznali posmatrači
baš sad kad je očerupao granu
i počeo da je lomi
ali nastavio je, siguran
da ga bar neko podržava u njegovom poslu.
Ugasio sam cigaretu
pronašao testeru
i sišao do crvenog kačketa
koji se vidno mučio u nameri da slomi granu.
- Izvoli. - rekao sam i pružio mu.
- Samo mi je vrati posle, kad završiš, važi? -
Klimnuo je glavom tri puta brzo.
Nakon toga
vratio sam se gore i zaspao.

Kad sam se probudio i ponovo izašao
spuštala se noć.
Grane pod lipom su nestale
lišće je bilo naslagano.
Testera je čekala
okačena na drvetu.

Kako spavaš tako mirno, Sunce, kada tako predivno lažeš?

Kako spavaš tako mirno
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Zar te nijedna misao ne trgne iz sna
zar nijedna slika da prođe
od pramena do pramena
da te poremeti u smehu
u vožnji?
Zar nijedna
da ti poremeti koncentraciju
da ne možeš da učiš
da ne možeš da jedeš?
Bar san da ti odloži?

Kako spavaš tako mirno
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Toliko dugo i slatko
da nisam ni primetio
kada mi je spao oklop.
Teško je udario o zemlju
zveketom da privuče pažnju
ostalih nemani
svaka da prođe pored mene
svaka da spusti kandže na mene
svaka da me ogrebe
povredi, rani.
Lešinari kruže iznad mene
svaki čeka da stanem
danima već krvarim u sobi
lokve ostavljam za sobom
pločnikom gde gazim.
Svaki čeka da vidi koliko ću još moći.

Ja mogu, Sunce
znaš da sam najjači koga si srela
znaš da prkosim medicini i psihologiji
znaš da sam čvrst
kao moja leđa, glava
cevanice, laktovi i koske.
Svaka me peče sada
odzvanja bolom
ceo skelet gori u besu.
Mišići mi se grče od besa
pa ne mogu da gutam hranu
gladan plamtim gradom
kako ne bih izjeo samog sebe.

Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
svi topli i svetli zagrljaji
sve reči koje su grejale
u hladnim danima
tokom samoće?

Sunce, laž nije
da sam ja dovoljno dugo bio blizu
sve vreme imajući na umu
da me možeš opeći.
Nije laž da mogu da osetim
svaku tvoju ranu dok mi pričaš
kad se smeješ
kad zagrliš.
Laž nije da poznajem tvoje zrake
koliko ne voliš jutro
ja takođe ne volim da pričam ujutru
ali to nikada nećeš saznati.
Nije bio san kada sam te probudio
buketom suncokreta
i kada si zatekla poštansko sanduče
puno žutog cveća
za svoj rođendan
za još jednu godinu
koju nežno greješ.
Nije laž ni da sam pio, Sunce
ali kroz toliko usamljenih zimâ
pod teškim oklopom
nalivao sam besnog, povređenog lava
da ne podivlja
da ne povredi
da ne riče
tako da je pijan
samo lizao svoje rane
u odsustvu Sunca.
Ova zima biće duga i surova
ovu zimu neću preživeti sâm

Zar si ponovo naivno nasela
na tuđe laži
na njihov lažni sjaj
koji će te iskoristiti jer obasjavaš i greješ?
Na njihove jeftine reči.
Zar je moguće da su te naružili?
Zar nisi razočarana
što one koji lažu
neće zanimati što nikada nisi
sasvim dobro naučila da gledaš na sat
što ni sa kim od njih nećeš putovati
do Istre
kako bi proputovala Dalmaciju
skroz do Dubrovnika
i Herceg Novog
vozom, autostopom?
Oni to ne mogu
prevelike su kukavice
niko od njih nema hrabrosti
Kako onda da se približi Suncu?

Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
da si ista ko i ostala sunca
koja su pržila, a potom nestajala?
Ona su ostavljala
iza sebe samo pustoš
poneki upaljač, gumicu za kosu
autobuske i karte za voz
žvake, minđuše, sitnice
a uzimale deo po deo mene.
Sva su sunca ostavljala mrak
samo si ti lagala
i ostavila beživotnost i opekotinu.
Ostavila si za sobom noć
znajući koliki mi je Mesec neprijatelj
koliko mi ne dozvoljava da sagorim
i u pepelu poraženo zaspim.

Prokleto bilo, Sunce
kada možeš tako mirno da spavaš
kada tako predivno lažeš.

Buđenje iz košmara

Ja sam lažov
i jako sam dobar u tome.
Svakodnevno uspem
da slažem sebe
da se za nešto posebno budim
da mi je za novi dan potrebno
više sati sna
zdrav, dobar obrok
čisto telo, kosa, odeća
osmeh i lepa reč poznanicima
komšijama
ponekad radoznalim prolaznicima.

- Smisao je tu negde -
svakodnevno kažem sebi
- iza ćoška. -
Tako sam obišao
sve pančevačke ćoškove
zagledao iza njih
proveo u tome noći
dok noći ne postanu jutra
dok sutra ne postane danas
i nalazio samo zimu
koja nije postajala leto.
Iza nje još jednu
pa još jednu
pa...

Slagao sam sebe
da ipak nije u mom gradu
ubedio sam sebe
da obiđem ćoškove
nekih drugih gradova.
Grad koji me je podigao
moj grad
nije više imao ljubavi za mene
u jednom trenutku.
Tako sam ja proveo godine
tražeći ljubav u drugim gradovima.

Završio sam pijan na šanku rupe
u svom gradu
mešajući vinjak i pivo
ne očekujući više ništa
u preživljavanju košmara
sećao se izgladnjivanja
beskrajnog pijanstva
svih ženskih ruku i usana
njihovih nogu i kose
koje su bile i prošle.
Tako sam ja proveo godine
tražeći ljubav
da bih završio sâm.
Dovoljno sam posmatrao
i slušao ljude iz mog grada
iz ostalih gradova
sad znam šta bi želeli da vide, čuju
to nije dobro.
Ja sam ipak lažov
i jako sam dobar u tome.
Odabrao sam ipak
nastaviću da lažem sebe
bez uvlačenja drugih u svoje laži
ali ostajem sâm zbog toga.

Posle noći provedene za šankom
sanjao sam
da mi je tu prišla jedna devojka
koja svojim izgledom, oblačenjem
i širokim, toplim osmehom
nema šta da traži
u ovakvoj rupi razbijenih čaša
razbijenih ljudi
njihovih razbijenih snova i zuba.
Razgovarali smo celo veče.

Izmiče mi jutro
prvi zraci tek rođenog Sunca
proviruju iza zgrada mog naselja.
Izmiče mi podne
ustajem u vreme ručka
ljudi su već došli kućama
sa svojih poslova.
Dugo nakon buđenja ležim
posmatram svoj stomak
noge, šake
koliko bih toga uradio
da je svet pogodno mesto za život.
Razmišljam o devojci koju sanjam
shvatam da sam se probudio sâm.

Izmiče mi pod
kada rešim da napustim krevet
propadam dugo kroz njega
postajem proziran
krećem se niz promaju
u bestežinskom sam stanju
sve ulice izgledaju mi
kao beskonačne stepenice
prolaznike više i ne primećujem.
Sve češće sanjam onu devojku
dugo šetamo i razgovaramo
o detinjstvu, smislu i ljubavi
njen glas je umilan
toliko da ga osećam
kako mi prolazi po kosi
dodirne me po licu.

Zaboravljam već koji je dan
u kalendaru sam prestao da ih brojim
ne gledam više na sat
zapao sam negde između kazaljki
ne obavljam nikakve poslove
ne unosim se ni u šta.
Nateram se da izađem sa devojkama
koje ne sanjam.
Prestao sam da obraćam pažnju
na fizički izgled
imam preko 110kg, debeo sam
zarastao sam u neurednu bradu
mnogo pijem
ponašam se gadno
imam rupe u sećanju ujutru.
Nastavio sam da sanjam onu devojku.
Razgovaramo o sitnicama
koje nas grade kao osobe
malim pobedama, propasti društva
zagrljaji su topli
i srazmerni kao savršena slagalica.
Mnogo se smejemo.

Prestao sam da izlazim i viđam se
sa devojkama koje ne sanjam
nisam znao kako da im kažem
da mislim samo o onoj koju sanjam.
Smislio sam da slažem i smrt.
Smršao sam dvadeset kilograma
i obrijao se.
Prodavac mi je tražio ličnu kartu
kad sam kupovao cigare
policajac me pitao šta tražim na ulici
u 4 ujutru
zatim tražio ličnu kartu
deca na terenu zovu me bata
umesto čika
određeni ljudi ne prepoznaju me
što je dobro
ionako ne bih želeo priču s njima.
Uspeo sam da slažem sve
osim smrti.
Zapamtila me je po podočnjacima.
Devojka koju sanjam negde ode
otputuje, posvećena je stvarima
koje mi navodi kao njene ciljeve
čekam je da se vrati.

Postajem otuđen
podnosim da budem u društvu
samo svojih ljudi
i devojke koju sanjam.
Ona i ja upoznajemo strahove
slabosti i osećanja jedno drugog
zagrljaji su sve čvršći
vreme koje provodim sa njom
postaje beskonačno
kad se zagledam u njene oči.
Jedva razdvajam snove od realnosti
kad se probudim
jedva čekam ponovo da zaspim
da bih mogao da je sanjam.
Jedino što mi je ostalo
jedino iskreno u mojim lažima.
Sa svakim jutrom poželim da postoji.

Bobi Blu Blend pevao je
ono veče za šankom:
nema ljubavi u srcu grada
tada sam mu poverovao
i lupio bih pesnicom u nos
onog ko bi mi rekao
da za šankom u srcu svog grada
danas možeš naći ljubav.
Od silne potrage
za smislom i ljubavlju
po drugim gradovima
pomešali su mi se san i realnost.
Zaspao sam u košmaru
iz kojeg se nikad nisam probudio.
Prestao sam da lažem sebe.

Sa devojkom koju sanjam
sedim na klupi
pitao sam je da li bi prisustvovala
mom najiskrenijem čitanju poezije
koje će biti samo za odabrane.

Odgovorila je da hoće
čim sam ja budan posle dugog košmara.
Odgovorila je da hoće
čim je ovo kraj pesme
a ona je pocrvenela prekoputa mene.
Sasvim stvarna.

Tu i tamo

Juri me oluja
iza mene dišu crni oblaci
munje kroz njih šaraju
iz njih reže gromovi
za petama mi je.
Mislio sam da će se dan
završiti lepo.

Danas sam ušao u nove patike
posle dve godine
nekad mi je to
najviše sreće donosilo
kupovina novih patika
hodanje u novim patikama
kupovina igračaka
zaljubljenost.
Dečaci samo žele da su zaljubljeni
ustvari.

Bele patike
pomislio sam
nema ništa lepše
od mlade devojke
i prljanja novih, belih patika
hodanjem kroz Margitu
do centra.

Oluja me gotovo stigla
ušao sam u kuću svog prijatelja
shvatio da se ne osećam nikako
kada mi je postavio to pitanje
naglasio mu to uzdahom
i ispruženim dlanom
koji sam klimao
pokazivajući time
da mi je za sada svejedno
tu i tamo, rekao sam.
Krvario sam zbog previše ljudi
stvari
sada bih mogao da odmorim
da dignem noge uvis neko vreme.

To ću i uraditi
izuo sam se
podigao noge na kauč
nismo imali više cigara
kafe
zarobljeni smo tu i tamo
počela je kiša
tada sam pogledao u svoje noge.

Nove patike
raskrvarile su mi prste.

Fosili

Ne mogu izmišljati više
mogu samo zamišljati
sanjati tokom dana
vučem se kroz javu
to je tako sporo
razvlačim se kao topljeni sir
dani se slepili jedan za drugi
ne znam koliko ima sati
ni koji je datum
znam samo koje je godišnje doba
jer prži Sunce
mnogo se znojim
sve je zrelo i živo
miriše ljubav okolo pretpostavljam
zapušen mi je nos
davim se u bujici obaveza i moranja
pa držim dah.

Stekao sam utisak
da su svi kao mali
znali šta će biti kad odrastu
ja nisam želeo da odrastem
nisam želeo da pronalazim sebi posao
nisam želeo da postanem policajac
ni vojnik ni vatrogasac
ni sportista ni radnik
želeo sam da pronalazim dinosauruse
antičke gradove
obilazim lokalitete
slagali su me
rekli ti si samo dete
sve što je postojalo već je neko iskopao
nađi hobi
skupljaj magnete.
Dok su nastavnici
po tabli pisali kredom
želeo sam da se zanimam
jurom i kredom
dobio sam batine od roditelja
kad sam četkicama za vodene boje
i za zube
kopao kravlje kosti na livadi
misleći da je to biće iz reda
sauropoda.

Stekao sam utisak
da su svi srećni
na fotografijama se smeju
slagali su me
rekli mi
baš sam srećan
baš sam srećna
ti se stalno žališ
budi srećan, nasmej se
putuj
nikad bliži nam nisu bili Pariz
Lisabon, Moskva.
Stekao sam utisak
da su putovanja besplatna
glavom mi je onda
zvonio glas mog ćaleta
ništa na ovom svetu nije besplatno.
Nikad nisam potpuno odrastao
skoro sam dva metra porastao
nikad nisam leteo
plašim se visine
nikad nisam plovio
plašim se otvorenog mora, dubine
duža putovanja ne mogu da presedim
ukoče mi se noge.
Ne umem da se smejem
fotoaparatima, kamerama
telefonima
to su neživi objekti.
Umem da se smejem sa ljudima.

Nisam ja više dečak
samo sam često neodgovoran
ponekad nezreo
ostali su mi
poneki praistorijski strahovi.
Ljubav i sreća mi se fosilizovali
ostali u kamenju
koje sam bacao u zelenu reku
sa drugovima
u zamkama koje smo pravili
oko kolibe u šumici mog naselja.
Ostali izgovoreni u rupu, u snegu
kada smo se jedna devojčica i ja
prvi put poljubili
onda tu tajnu zakopali.

Kad svi odlete
otplove, otputuju
doneće mi magnete
fotografije sa dalekih mora
iz šuma, sa planina, reka
kao da ovde nema toga
kao da ovde ne možeš da se smeješ
budeš srećan
da osetiš ljubav
kao miris iz pekare u zoru
pa moraš da je tražiš tako daleko.

Jednog dana desiće se smak sveta
kada mi se komšija u zgradi javi
i upita me kako sam
ili mi kaže kako je njegovoj deci
u zemljama sveta
reći ću mu da dan uopšte nije dobar
većina dana nije
onda ih prespavam
ili ih propustim ćutanjem u sobi.
Reći ću mu da nikada neću videti
Persepolj, Kartaginu, Mikenu
svi će me ostaviti samog
kao i do sada
ja ću da im mašem.
Kad odu u svoje izmišljotine
ja ću ostati ovde
da iskopavam fosile.

Kao dečak

Ležim na kauču
izvrnut naglavačke
noge podigao na naslon
visoko
pomeram ih napred-nazad
to sam radio kao dečak
zamišljam da šetam po plafonu.
Gledam dugo u prozor
ne vidim ništa kroz njega
osećam se ko prazna pinjata
ispucao po šavovima
od udaranja
ništa slatko i šareno ne izlazi
iz mene.
Ležim nekoliko sati tako.

Kao dečak
nisam mogao da odlepim
Ronaldovu sličicu od papirića
danas ne mogu da odlepim
san od realnosti
kad se probudim.
Znam da imam novac za cigare
u novčaniku
da imam samopouzdanja
da imam miris na neku devojku.
Nemam, nemam i nemam.

Rekao sam jednoj starijoj devojci
volim te
kao dečak
nasmejala se
ti si takav dečak, rekla je.
Mislio sam da sam pogodio
ljubila me u usta, po vratu, kapcima
držala me čvrsto za ruku
mahala tako napred-nazad
sa svojom rukom u mojoj
dok smo hodali
šaputala mi lepe stvari.
Lepo je lagala
pustila mi ruku
kad sam ja bio iskren.
Bio sam ljut i prazan
nikad više prema devojkama
nisam bio dečak.

Mislio sam da sve ide u paru
kao dečak.
Čarape, četkice, olovke, papiri
zvučnici, ptice, hleb za sendvič
mačke, psi, puževi
muško i žensko.
Muško i ležanje satima na kauču
muško i gledanje u prozor
muško i niko.
Dugo sâm
dugo nisam šetao sâm
ne pričam sa nepoznatim ljudima
izbegavam.
Vidim puža izlazi iz trave
drugi je na sred staze
stavljam drugog na prvog
volite se malo, mislim.
Kad padne kiša vidim kišne gliste
ćušnem nogom prvu blizu druge
usamljen je, kažem prvoj.

Noću ležim u krevetu
kao dečak
sećam se svog dede, Pere
imao je dubok i nežno-hrapav glas
mirisao na pivo i cigare.
Trgni ga malo dok ne gledaju
govorio je
nagnem pivo, podrignem
on se hrapavo smeje
kao da želi da se nakašlje
usitne mu se plave oči
vide mu se žuti zubi
rupa umesto levog gornjeg očnjaka.
Nema ga više
nema više ljudi uz koje sam odrastao.
Neki mrtvi, ostali umiru na poslu
mladi su izgubljeni, mlade su trudne
imam još 8 godina do tridesete
imam još 20 ispita do diplomiranja
imam dve ogromne bore na čelu
tri velike strije na stomaku, ostale
jednom sam bio previše debeo
dva velika ožiljka na glavi
napio se bezbroj puta.

Život nema smisla
konačno izgovaram
zvao si nas?
prilaze suicidne misli i pitaju.
Da sam dečak
plakao bih zbog izubijanog kolena
Ronaldove noge
Zidanovog crvenog kartona
Trezegeove prečke
četvorke iz fizike
keca iz matematike
kad povisim glas na roditelje.

Nikada nisam plakao zbog života.
Mislim,
kao dečak nisam.

Tražeći način

Dani su teški
jedini preživeli upaljač ne pali.
Neizdrživo mi je živeti
u ambalaži koka-kole
ženskih uložaka
šaržeru švercovanog oružja
i hd/3d/smart/led/flat televizoru
kao što je ovaj naš svet.
Pored svega što moram biti
najgore mi je što dugujem novac.
Toliko da me pretvara u fašistu
pa poželim da se ovde
dogodi katastrofa, rat, sukob, pošast
kako bi promenili svest idiota
o tome da novac
ni automobili, ni stanovi
ni trend, ni religija
nisu važni koliko je život.
Tada bi konzerva tune
isteklog roka
vredela više od salonskog rolsrojsa
a vest da je meni nepoznatoj starleti
puko silikon u guzici
manje od flašice vode.

Šetam noću
s apokalipsom u glavi
dok patroliraju policijska kola
osećam
moj kraj miriše na pokošenu travu
i jabuke.
Svaki put kad se probudim
ležim neko vreme u krevetu
zamišljam devojku
koja bi ležala tu ujutru
u zgužvanoj posteljini
isprepletenih nogu sa mojima
naga
ne bi bilo razloga da odem ujutru
bez pozdrava na autobus
dok ljudi kreću na pijacu
a prvi autobusi počinju da voze.
Ne bi bilo razloga za svađom
kada izlazim iz stana
bez rasprave
i tražim u tuđem gradu
kod koga bih prenoćio.

Suicidne misli
periodično mi se ponavljaju
kada sve gubi smisao
kao moj kraj
svoje boje i mirise zimi.
Čovečanstvo mi sve više deluje
kao kazna
kao dug koji plaćam
jer sam nekada davno u Vavilonu izgubio opkladu sa đavolom.
Nisam otkrio šta sam to
toliko želeo
da bih rizikovao
da se nađem
u septičkoj jami kao što je ova.

Nikada mi nisu otkrili
da ne mogu svi
biti pobednici
da postoje i luzeri
otpadnici, odmetnici
propalice, varalice
sve njih morao sam da pronađem
pitam ih šta me zanima
i ne dozvolim da utiču na mene.
Nisu mi rekli da su umetnici
često varalice
koje koriste umetnost
kao izgovor za svoj neuspeh
i svoj odvratni lik.

Nikada mi nisu rekli
da ne pronađu svi ljubav
da postoje i kurve
makroi, psihopate, bolesni
falični, usamljeni, uplašeni
sa kojih se sklanjaju pogledi
onda ih proguta mrak
i samo u mraku ostaju.

Nikada mi nisu pokazali
na one koji su odustali
nisam znao da to mogu biti
i oni koji šetaju naokolo
radnici, klošari, pijanci, samoubice
kojih se društvo stidi.

Prećutali su mi
da socijalni radnici
ne pomažu stvarno
deci bez roditelja
i onima kojima je to potrebno
njihove slučajeve prihvataju
samo za platu, ugled u stranci
i reči hvale baba na pijaci.

U vremenu
kada sve funkcioniše na dodir
meni fale dodiri
da me otupela čula
izdvoje sa trake za proizvodnju.
U vremenu kada se previše priča
mene spasava priča sa prijateljima
u stanu za koji bi organima reda
trebalo vremena da pronađu
da je u toku militarna mobilizacija.
Na raskrsnici periferije
na čijim semaforima se zaustavljaju
kamiondžije, taksisti
kroz koju prolete crna kola
zatamnjenih prozora
čiji su putnici možda ubili dužnika
koji pomisle da smo narkomani
ili dileri
češće nego da smo pesnici
dok tražim
ne razlog
već način da (pre)živim.

Dok o tome
čitanjima poezije
knjigama, pravim ljubavima
pijačnom duvanu
budućnosti, italijanskoj školi fudbala
i litvanskoj školi košarke
uz to kako da budemo siti
prijatelj i ja razmišljamo
šutirajući kamenčiće na asfalt
upaljač mi iznenada proradi
pa će svet još večeras
biti miran
u svojim prividima slobode.
Ja ću popušiti svoju cigaru
neću se ubiti
a sutra ću već tražiti novi način
da to ne uradim.

Odrana dečja kolena

Video sam jednom
kao dečak
druga Necu kako kopa
štapom u zemlji
ispod zelenog luka penjalice
prvo čuli sirene
a onda
videli crveno nebo.
Njegova baba nas je poterala
nazad u stanove.
Između zgrada
na terasi video sam
svoju majku
kako mi viče da se popnem.

Video sam jednom
masu ljudi
kako stoji ispred ulaza
u redovima zgrada
gleda kako iznose leš
čoveka koji je pucao sebi u glavu.
Stoje prašnjavi klinci sa loptom
došli sa terena
Lane, Neca i ja
odranih kolena
rukava zelenih od trave
prilazi klinac iz kraja
kaže ajmo gore
da vidimo
koliko je metaka uspeo da ispali.
Oderemo ga od batina.
Plakao je
rekao je tati za to.
Učlanio se u stranku sad
kad smo napunili 20
taj mali.

Deo sam ove prašine, trave
blata i asfalta
zarastao za grad
ulice i mesta lokala
koja generacijski traju
ili umiru.
Izgrebana kolena
i ožiljci po telu
svedoče da sam dovde živeo.

Sahranite me na deponiji
mog grada
bez pomena
sahranite me pored zelene reke
vrbe će me naklonom ispratiti
sahranite me u nogama devojaka
u kovrdžama
u letnjim suknjama
nek me nose kao nakit.

Spalite me ako żelite
ceo život sam goreo
sve što sam ikada želeo da ostavim
je vatra.

Prospite moj pepeo
po terenu
koji je uvek prašnjav
na kom sam umesto ordenja
nosio masnice
ogrebotine na kolenima.
Na ulice
koje sam bojio svojom krvlju
gazio čitav vek
čije sam devojke zasmejavao
razočarao
podetinjio.
U reku
koja je upijala moje poglede
nosivši ih kao klade
u Dunav i neka daleka mora
nekom drugom Titanu
kojeg je borba sa bogovima
dovela do gledanja u vodu
da bi video moj odraz.

Prospite moj pepeo
po terenu
koji je uvek prašnjav
na kom sam umesto ordenja
nosio masnice
ogrebotine na kolenima
nekim drugim klincima
da i oni isto budu prašnjavi
i na njemu zarade
ogrebano koleno.

Loš momak

Subotu sam počeo
povraćanjem u wc šolju
sa crnim rupama u sećanju
od petka.
Došao je sveštenik
da osveti kuću pred slavu
i dok su moji roditelji i on
vodili uobičajene političke razgovore
mene je glava bolela
pokušavajući da se setim
onako bled
gde sam sinoć bio
gde mi je nestala torba, upaljač
i zdrava pamet.

Pre sedam godina
počeo sam da pijem
nisam mogao da izdržim sebe
druge ljude, vreme, situaciju
u kojoj sam se našao
bez bilo čijeg pitanja i obrazloženja.
Početkom ove godine
prestao sam da pijem
nisam mogao da izdržim sebe
nesposobnog i bezvoljnog.
Trezan nisam mogao da verujem
da sam ja ista osoba
od prethodne večeri.
Pio bih i mešao mnogo pića
glasno bih se smejao
ponekad bio nepristojan i grub
onda bih počeo da mumlam
setio se da sam usamljen
potražio neku devojku
raspoloženu za razgovor
bio bih davež
još gore po nju ako bi se nasmejala
na neku moju glupu šalu
i ja primetim to
ili kako joj oči sijaju.
Brzo bi se to završilo
napravio bih neku glupost
setio se da sam čudan i dosadan
počeo bih da cvilim.

Sve se to dogodilo i sinoć
mislio sam
samo mi je potrebno žensko društvo.
Tako pijan noćima kroz mrak
tražio sam neke usne
pomerao se do zida
na svom krevetu
da vidim kako bi izgledalo
da neka leži baš tu
da joj napravim mesta.
Pričao bih svom odrazu u ogledalu
u prozorima i nekom izlogu
zamišljao da pričam nekoj od njih.
Dešavalo se da sam bio naporan
ali znao sam duboko u sebi
da nikad nisam bio loš momak.

Znao sam tipove
koji su lomili ženska srca
koji su mogli čak i da ih udare
to mi je uvek izgledalo odvratno.
Slušao sam toliko o prljavim igrama
koje se dešavaju
između momaka i devojaka
i uvek bih pomislio koji kurac
zašto bih se uzdržavao
da je pozovem, poljubim
kažem joj šta želim.
Zašto bih pravio sranje i sa njom
kada mi se sranje svejedno događa
na svakom polju.

Desilo se prethodnih godina
kad se nađem sam
razmišljam o toliko stvari
pod stresom sam
izgrizao sam svoje usne
roditelji možda opet izgube posao
ali ja skidam svoju jaknu
kapu i rukavice u Novembru mesecu
dajem ih njoj
i ostajem u košulji.
Popustio sam na fakultetu
nisam platio ratu za mesec
ne mogu da prijavim ispite
pao sam sve prethodne
učio kao konj
lupam po stolu
vičem i psujem
ali ja uštedim nešto novca
i usput svratim u cvećaru
kupim joj cvet
šapućem i tih sam.
Moj prijatelj je poginuo
kada je sve procvetalo
bled sam danima
ništa me još nije stiglo
znam da će se obrušiti
ali ja sedim pored reke
posle svirke benda
tako je htela
slušam o njenom fakultetu
žali mi se na profesore
kažem samo, biće to dobro
pametna si ti.
Nervozan sam u masi
tresu mi se ruke
znoje mi se dlanovi
ali ja je držim za ruku
dok hodamo
provlačim joj prste kroz kosu
sve je u redu sa mnom.
Htela je da prespavam kod nje
cimerka joj nije tu
drhti mi u rukama
dok je svlačim
a ja sam zaljubljen u drugu
pizda
ne mogu da je pogledam u oči
a kamoli nešto više.
Sedi pored mene
kaže svakom se desi
do mene je sigurna sam.
Nije, kažem
mnogo pijem u poslednje vreme.
A ja sam zaljubljen u drugu
pizda
svejedno ležim pored nje celo veče
mazim je
iskupljujem se što sam pizda
govorim kako volim da ćutim.
Ne volim mnogo da pričam
a volim da ležim sa devojkom u krevetu
i ćutim, kažem.

Šetam po lepoj toploj večeri
dobro poznatim ulicama
nerviram se što nemam novca
cigara, usamljen sam
prisećam se tih prethodnih godina
pitam se da li sam loš momak.
Ispred ulaza u zgradu
vidim odvratnu veliku crnu bubu
izvrnutu na leđima
panično pokušava da se vrati na noge
razmišljam da je zgazim
međutim okrećem je na noge.
Počinje kiša
i ja odlazim gore u stan
da legnem u krevet.
Sam.

Mi smo samo pili svoje pivo

Šetam ponovo sam
kroz Kotež 2 svoje naselje
svestan da ću ponovo
zaspati sam
probuditi se sam
i jedino čega sam se setio:
svog greha iz detinjstva
kada sam kod kumova
u Lukićevu
selu kod Zrenjanina
u koje sam često išao
kao mali
velikim kamenom
osakatio kokošku u dvorištu
pa je baba morala da je zakolje
a mi deca
ćutali smo
ne znajući šta bismo drugo.

Na promociji knjige
vidim lepe devojke
koje su se sredile i došle tu
imajući sluha i za poeziju.
Oni koji bi trebalo to da vide
gomila onih samouverenih varalica
nije došla
a hemoroide su dobili
pokušavajući da budu pesnici i pisci.
Njima je sve vino
ostrvo i Holivud
ili maštanje o pesničkom životu
životu sa mačkom
dok *nažalost* žive u Ruzveltovoj
u Beogradu.
Mi smo samo pili svoje pivo
rekli su mi da mnogo psujem
i da neću moći tako još dugo.
Trebalo bi da se držim lirskog
u poeziji, rekli su.
Mi smo rekli ono što živimo i mislimo
nasmejali pun prostor
par lepih lica
izmamili koje žensko rumenilo
onda uzeli gomilu opreme
i stvari
i vukli ih nazad u kola.

Poezija često nije vino
ostrvo i Holivud
više je gostovanje na radiju
sa arogantnim pederima
koji plešu i putuju po Evropi
a ti si putovao do Lukićeva
po brdima Crne Gore i Bosne
slušaš sranja o Berlinu Beču
i Moskvi
pa na predavanje
o južnoslovenskoj književnosti
na kom čitam Hemingveja
a zatim isto veče
završiti u prostoru 3 sa 3
koji služi ortacima za probe benda
sa albancem iz Nemačke
gde pitanje Kosova
ostavljamo političarima
i samo se smejemo
dok imitiram Marlon Branda
kao Kuma
sa dve maramice u obrazima
ortak je tu upravo našao
čoveka koji jeftino prodaje jaja
na pijaci.

Mi smo samo pili svoje pivo
a onda šetali ulicama svog grada
do njegovog kraja
gde prolaze vozovi
i jak vetar
u stan sa mačorom
dok pričamo o jedenju kupusa
i pasulja po nedelju dana
delimo malo paštete
koja je ostala
da se ponovo smejemo
ovaj put punih usta.
- dobar savet su mi dali -
rekao sam.
- Al' nek se jebu. Lirski. -

Mi smo samo pili svoje pivo
a opet sam završio
u 4 ujutru šetajući
kroz Kotež 2 svoje naselje
izmoren i težak
a gazdi se nije svidelo
što smo popili deset
ipak je teška srca odustao od slučaja.
Samo deset
a nekima su već popucali
hemoroidi.
Onako lirski.

Ja (ni)sam pesnik

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati
kako sam ujutru raščupan
i bunovan od sna
naduven
poluotvorenih očiju
uspeo da se oteturam
u kupatilo
usput češući guzicu
spustio dasku od wc šolje
i šta sam na njoj radio.
To je animalni poriv
koji se trudim
da obavljam što brže
bez pridavanja pažnje.

Ja nisam pesnik
koji će vam reći
proste stvari
izgovorene devojkama
koje bi to tražile da čuju
na krevetu
u sobici
negde u suterenu
bučnog centra Beograda
ili mrtve suve periferije
sa naglaskom
dok sede na meni gole.

Ja nisam pesnik
koji će mirno gledati
svoj grad kako trune
i pisati o proleću.
To je kao kada bi tražili
čoveku iz Hirošime
da se smeje dok sluša Enolu Gej
iznad sebe
kako nosi Malog dečaka.

Ja nisam pesnik
koji je rano ili na vreme sazreo
znao sam jedino
da neću rmbati
bez dileme i logično
delovalo je ubistveno naporno i tada.
Znao sam da se neću zavući
u malenu kancelariju
dok se znojim pred ekranom
i besvesno mehanički
udaram po tasterima.

Ja nisam pesnik
koji će se svuda
otvoreno izjašnjavati
kao pesnik.
Čak se i stidim
kada neko to pita
a osetim se prijatno
kada neko to hvali
ali istovremeno neprijatno.

Ja nisam pesnik
koji će ostati isti
u svakoj situaciji
koji će biti snob
ako je pijan
ili u sličnom stanju.

Ja nisam pesnik
koji ima veliki nos
da ga podiže visoko
ni zbog čega
ja nikoga nisam nagradio
titulom neprijatelja
taman posla da postoji neko
ko je to zaslužio.
Ne zavidim
niko nema to što ja tražim
to je samo moje
i niko neće znati za to
sem mene.
Nisam ljubomoran
niko ne može uzeti
i imati nešto što je moje.
Nešto što je moje
ne može da bude tuđe
kada jednom bude moje.
Ja se brinem o svom
neće želeti da ode od mene.

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati.
Vama ne.
Ja (ni)sam pesnik.
Ja (ne) pišem reči.
Sebi spasavam život.

Izbor(i)

Odrastao sam u malom stanu
uz ljubav desetostruko veću
nego njegov broj kvadratnih metara.
Putovao sam dosta
uz roditelje koji su se trudili
da mi pruže sve za lagodan život
uz to i vaspitanje
na kakvom se i danas
dvadeset dve godine kasnije
zasnivam kao osoba.
Majka kao religiozna žena
vaspitala me hrišćanski
da budem skroman, praštam i volim.
Tada još nije radila u svojoj struci
kao vaspitačica
ali sam znao da bi bila najbolja.
Pevala mi je pred spavanje
i kad bih se probudio
i objašnjavala mi slikovnice.
Ćale se više držao
grešnika, smrtnika i ovozemaljskog.
Uz takvu kombinaciju
lako sam pronašao sopstveni balans.
Oboje su me učili bontonu
moj ćale najveći je kavaljer kog poznajem.
Zbog njega se i danas
svakome pomeram na ulici
pridržavam vrata i ustupam mesto.
Pogotovo ženama
- ali tata, to je baba - rekao bih mu
on bi odvratio da su sve žene dame
da treba da im ukažemo poštovanje
bez obzira na godine.
Nisam učen mržnji i omalovažavanju.
Ćale mi je kasnije pričao
kako je izbegao rat devedesetih
govorio mi je da ne budem ovca
da ne sledim nekog ovna
ni njegovu priču, politiku, filozofiju.
Da ne budem među ovcama
da ne budem prvi ni poslednji.
Učen da knjige i znanje vrede
da ne tražim utehu
u verskom fanatizmu, nacionalizmu
bilo kakvom -izmu
koji bi me poništio kao pojedinca.
Učen da je politika igra za imućne
da ostanem neutralan
da se nikada ne okrećem
bilo kakvom pokretu.
Crni su ubijali mog pradedu
crveni su ubijali mog dedu
žuti su ubijali moje roditelje
neki šareni će ubiti mene.
Učen da pomažem ljudima
i budem dobri duh
neprimetan, tih i iskren.

Danas, obični dani su
isti stari krevet
moj, najudobniji na svetu
ista dečja soba
odavno bez dece u njoj
isti doručak, namaz za hleb, isti hleb.
Isti podočnjaci u ogledalu
isti Dule dere se sa šestog
istim putem na autobus za Beograd
istim autobusima na isti fakultet.
Svaki je dan samo drugi datum
svaki sam dan drugi ja.
Često nezadovoljan
izazim iz istog stana
postao je premali
za četvoro odraslih ljudi
za četvoro različitih svetova.

Svaki dan pravim izbore:
1. cigarete ili karta do Beograda
2. kafa ili cigarete
3. kafa ili karta do Beograda
4. jedna devojka pozvala me na kafu
mogao bih par dana bez cigareta
ili bez kafa ili bez karte za Beograd
pa kad izađemo da ja platim račun.
Slično sam razmišljao pre par godina
dok sam bio u srednjoj
dobijao 50 do 100 dinara za užinu
i nisam jeo par dana
da bih mogao da platim račun
kad se vidim sa nekom devojkom
posle škole.
Takođe odem u parfimeriju u centru
i naparfemišem se test-parfemom
da se ne bih osećao na isparenja
od lemljenja, kalaja
i one užasne tinol paste za lem
zbog koje sam jednom povraćao.

Svako jutro probudim se
i biram da se ne ubijem.
Čini mi se da sam umoran
od ovih godina lutanja
od onih godina života
kada su roditelji izgubili poslove
toliko mi je teško
da pronađem motivaciju i smisao
na ovoj potrošačkoj pokretnoj traci
u koju se svet pretvorio.
Da nađem sebi mesto i svrhu
da ne budem teret svojim ljudima
jedino oni su mi bitni.
Vaspitan sam za svet koji je iščezao
dok sam odrastao
u kom izumiru pravda, moral i ljubav
babe su babe
dame su izumrla vrsta
a žene me gaze
namučile me ovako vaspitanog
osobe bez samopoštovanja
a većina ni ne zaslužuje moje.
Izabrao sam da budem ono što jesam
crna ovca familije i društva
da se bavim ovim pesmama
i budem već izumrla vrsta.
Budem nostalgičan i tužan
za prošlim vremenima
u knjigama koje čitam
u njima su ljudi zarađivali od pisanja.
Biram da se ne ubijem
vaspitan da je to smrtni greh
ili možda samo
jer bih svojim ljudima slomio srce
a ponajviše zbog svog prijatelja
koji je prošle godine poginuo
bez ikakvog izbora
a bio je mlađi od mene
i željan života.
Ko je njega pitao za izbor?

Svako jutro probudim se
i protestujem.
Protiv ovakvog sveta, društva, vremena
protiv smrti.
Protestujem svojom pojavom
svojim ponašanjem
svojim poklonjenim vremenom
pažnjom i materijalnim stvarima
ljudima kojima je to potrebno.
Niko nikada nije čuo ni video
koliko sam novca, odeće i cigareta
dao ljudima kojima je to potrebno
niti će videti i čuti
koliko ljudi sam odgovorio od samoubistva
(pa i sebe)
koliko umetnika sam ohrabrio da stvaraju dalje
koliko svaki dan svakim gestom
i pričom
protestujem protiv nekulture
gluposti i beživotnosti.
Sve to iz senke
bez megafona
bez sledbenika.

Moji vršnjaci glasni su i sigurni
u masi
na protestima određenog datuma
i vremena
s nejasnim ciljem
jednako me ubijaju kao bilo koja boja vlasti.
Tako nešto moram odbiti
iz poštovanja prema damama
svom pokojnom prijatelju
svojim ljudima.
Moj cilj je jasan:
ostati živ u svakom smislu.
Vazduh miriše na kišu
bolje da pođem u stan
sutra i svaki dan do kraja
čeka me protest.
Tako sam izabrao.

Kad otopli

Kraj je marta
otoplilo je
sve ponovo diše i kreće se
sem izgleda
mog grada napaćenog
s kojim sam navikao
da ostajem nasamo noću
sa psima lutalicama
taksistima i policijom
s kojima
desi se
i popričam
svi se požale na vlast pa na vreme
zapale cigarete
i oćute do kraja.

Otoplilo je
a grad mi je pust
dok zvoni crkveno zvono
kao da se priprema neki dvoboj
a iza ćoška nailaze ulični čistači
naoružani kantama, metlama
i malo poznatom
narodnom melodijom
koju žvižde ili pevuše.

Radni svet već je zaspao
uz molitvu, psovanje posla i života
ili samo uz umor.
Ja već po ko zna koji put
koračam istim ulicama
naučenim napamet
znam gde je koja rupa i pukotina
vidim ih jasno
kao što vidim svoje korake, vene
bilo koje oči.

Kad otopli šetam
svuda šetam
i snimam jedan film
koji niko neće gledati na platnu
gde svi mogu biti glumci
poneki se i živ čovek nađe
Sunce se naslonilo
u osunčanom bulevaru
među obodima sivih zgrada
čeka me na kraju
dok autobusi pored
voze ljude koji to Sunce
možda i ne vide.

Pored toliko stvari
pitam se baš
kada je to neko nazvan pesnikom
i gde su sada
oni umetnici i pesnici
što nešto kobajagi žive
i o nečemu pišu.
Mora da sad spavaju
pa sve to sanjaju.

Gde su sad
jebem li im mamicu
kad je na ulicama otoplilo?

Ispraćaj

Ja više nisam tip
koji bi seo u voz zbog tebe
tek tako otišao jedno jutro
s tuđim novcem
samo sa torbom u kojoj su
par gaća, čarape, košulje i knjige.
Po tropskom avgustovskom jutru
tada sam pešačio do periferije grada
do Đoleta na Misi
da bih pozajmio deset evra od njega
zatim do Coffee shop-a u centru
da bih pozajmio još hiljadu dinara
od Polića, šankera
opet do svog stana na Kotežu 2
i tek onda na autobus za Beograd.

U vozu iz Beograda
pričao sam sa negovateljem iz Sirije
preživeo je bombardovanje bolnice.
- Glavni doktor dvoumio se
da li da povede kolegu ili mene
u drugo krilo bolnice gde su ranjeni -
rekao mi je na engleskom
- doktor je ipak otišao sa kolegom
i tada je granata raznela to krilo. -
Ta priča me je pogodila
ali me još više ohrabrila
da se prepustim tebi.

Sutradan je ćaletu bio rođendan
ušao sam u stan pun gostiju
koji su me pritiskali pitanjima
o putu, o tebi, o tom gradu
kao da već nisam bio pod pritiskom
što sam se vratio u Pančevo
među ljude koji nisu ti
jer si ostala tamo i otići ćeš odatle
još dalje od mene
zajedno sa lepim rečima o meni
zagrljajima, poljupcima, punđom.
Tek što sam prvi put naišao
na obostranu privlačnost.

U danima, mesecima i godini posle
nisam želeo nikoga da pogledam.
Nijedna devojka nije me interesovala
nisam mogao da spavam sa njima
ni pored njih
nisam hteo da vidim zagrljene parove
nisam imao apetit pa nisam jeo
nisam imao tebe pa sam samo pio
nisam imao motivaciju za nova jutra
nisam imao čemu da se posvetim
nisam imao gde da eksplodiram.
Tada sam zaplakao.

Sad kad je prošlo par godina
shvatam da te nikada nisam voleo
nikada nisam bio zaljubljen u tebe
nikada nisam plakao zbog tebe
nikada nismo imali obostranu privlačnost.
Shvatam da sam te prošao ono jutro
sa mamurlukom
da sam plakao jedino zbog ljubavi koju nemam
da sam zaljubljen jedino u devojku koju sanjam
da sam voleo jedino svoj san.

Tip koji sam bio
greškom ti je posvetio sve ljubavne pesme u mojoj knjizi.
Tip koji sam sad
ispraća te ovom pesmom
sa strahom da ću prvu devojku
pored koje budem legao
previše jako zagrliti.
Kiša napolju ispraća Čak Berija.

Samodestrukcija

Budim se sa jutarnjim kašljem
odlučniji da ostavim proklete cigarete.
Da budem još mrzovoljniji
oblaci su sakrili Sunce
i napolju je bezbojno.
Ne vidim da li je bilo kiše
a onda čujem zvuk
mokrih automobilskih guma
opsujem
jer imam samo jedan par obuće
koji je ceo.
Sad mogu da nosim jedino te
obične, crne, gumene, jeftine patike.

Nikada nisam pisao ujutru
sledeće je što mi prolazi
kroz glavu
obično ne mislim ni o čemu ujutru
samo primećujem i sporo reagujem.
U okvir prozora
uleteo je jedan helikopter
pa sam ga čvrgom poslao na drugi.
Mi, deca devedesetih
nesvesno i pomno pratimo zvuke
objekata iznad nas
iz navike.
Uglavnom kada čujem avione
zamislim kako sipaju bombe.
Nasmejan zamišljam
onda se setim da nije lepo
da se smejem tome
uozbiljim se i nastavim dalje.

TV je uključen gde god se okrenem
naslovi iz novina
bilbordi
reklame na internetu
u sred jutarnje muzike.
Na pitanje kako vidim budućnost
odgovaram da vidim jednu sobu
sa dvadesetčetvoročasovnim svetlećim reklamama
TV kanalima
i konvertor smeća u brzu hranu
u uglu sobe.

Na putu do teretane razmišljao sam
kako Geza Čat dobro analizira žene
u svom dnevniku
a onda kao da se čuo zvuk Dnevnika
neki tip pitao me za koga ću glasati.
Zapalio sam cigaretu
i na nebu tražio nosač bojeve glave.

Slepi iza svojih naočara za sunce

Poslednji dan februara 2017.
blagosloven je Suncem
a ja sam pun energije
ustao u 8 ujutru
da ga dočekam
šarenom košuljom
farmerkama na pola dupeta
i muzikom u glavi
maltene igrajući po ulicama
lagano šetajući bilo gde.
Iza naočara
oči prate devojke koje šetaju
svoje divne mršave duge noge
i zategnute guzice
koje idu uz muziku u mojoj glavi
kose, koja im se presijava na Suncu.
Svakoj bih rekao
da je volim
baš takvu kakva je
da skine zabrinut ili namršten pogled
da nabaci osmeh
da namigne onom razočaranom dečku na Trgu
i popravi mu dan
jer sad je pao ispit možda
ili ga muči nešto jako teško
možda joj baš on pruži ljubav
jer neće nikada više biti mlada.
Neće nam guzice i lica i noge
ostati večno zategnuti
a osmesi će trajati
i sećanje na taj namig će trajati
u večnosti okupani suncem.

Neće više biti mnogo pesnika
koji će poeziju videti na ulicama
u kosama, u autobusima
svuda, bilo gde
zastati i zahvaliti Suncu, bogovima
što su prekinuli hladnoću i mrak.
Što su izveli lepe devojke na ulicu.

Neće više nikada biti
sunčanog 28. februara 2017.
a devojke šetaju kao da ih baš briga.

Sizif je seo na kamen

U toku sam fizičke i psihičke
transformacije
koja traje već mesec dana.
Shvatio sam
da mi je potrebno samo malo
da se posvetim sebi.
Svom biću,
nakon emotivnog i psihičkog iscrpljenja u prethodnom periodu.
Ne želim da umrem mlad i prazan
ne želim nigde dalje odavde uskoro
i zato sam usporio bioritam.

Osećam se lako posle mesec dana
ljudi su mi nekako prozirni
iako i dalje mogu da registrujem
njihovo ponašanje u svom okruženju.
Pre neko veče napio sam se posle duže vremena
celo veče držeći šank pod laktovima
podsećajući se
da sam u jednom trenutku došao dotle
da pijem da ne bih naudio sebi, drugima
da izdržim kombinovanje bivstvovanja i sopstvene ličnosti
ali sada sam ukočio i prešao na samom kraju na vodu.

U kontaktu sa devojkama
pristupam povučeno
hladnokrvno iznutra
na distanci
znam da bi se njih tri
upustilo sa mnom u deljenje kreveta
na veče, na dan
na nedelju, na dve, par puta
u ovom trenutku
i znam da bih se nagonski priključio
ali ne i emotivno i psihički.
Za sada ne.
Dovoljno sam pružao
stojeći kao svetionik
šetajući kasno, praznim ulicama
provodeći dane bez apetita
u krevetu pokriven do vrata
u četiri zida
dalje od ljudi
dalje od svetla
od obaveza, života, moranja...
A kada dođe noć...
Kada nastupi noć, čitaoče,
bolje bi ti bilo da si jak
veruj mi
da si dovoljno jak
da bi izdržao haotične misli
nostalgiju, prošlost, sadašnjost, budućnost
ljubav, seks, detinjstvo
SMRT.
Misli o njoj crne kao noć
njihovo prirodno okruženje.
Smrt, ubistvo, samoubistvo
teror, greh
postojanje, svrha, smisao.
Na sve to dodaj depresiju
zbog usamljenosti koja melje kosti
neuzvraćene ljubavi, empatije, simpatije
zbog okruženja, vremena, ljudi
nepravde, bola, truda, neuspeha.
Na kraju
ipak na kraju svega toga
moraš da se probudiš ujutru
i budeš funkcionalan
produktivan
oni zahtevaju od tebe da se školuješ
zahtevaju da uzmeš diplomu
posle toga da radiš
zahtevaju da imaš novac
zaradi drugima novac
uskoro će biti:
- nemoj nju, istetovirana je
treba ta sutra decu da rađa! -
Demotivacija je povratna informacija.
Težak je svet na slabim, mladim ramenima.
A onda ramena porastu, ojačaju
zacele od ožiljaka
od masnica, od prljavštine
od prašine nebitnih
emocije se umire
ali ništa od njih ne umire
i usmere na cilj i san
mozak obrađuje korisne misli
ne više destruktivne
već planske i korisne.

Tako će ostati neko vreme.
Onda posle svega ovoga zaključiš:
Koliko pritiska zbog obaveza, razmišljanja, osećanja, informacija
sadržiš u sebi,
a tokom svega toga treba
na kraju krajeva
Ostati Živ.

Čista glava

Stvari su se malo izmenile
tj. ja ih menjam.
Nisam mogao da zaspim
dva meseca pre 5 ujutru
biti budan celu noć
gore je od svake kazne.
Sada treniram svaki dan
u teretani dižem i pumpam
svaki drugi treniram dva puta dnevno
ne pijem više kao pre
ne pijem skoro uopšte
obrijao sam svoju veliku bradu
smršao sam
jedem mnogo potrebnih proteina
malo masti
počistim sve na stolu kao Goku
doveo sam ishranu u red
konačno i san.
Fizički se osećam odlično
zdravo i umorno
glava mi je čista
mogu da se posvetim razmišljanju
o bitnim stvarima.
Od toliko energije sam prepaljen
pošto sam duže vreme sam.
Iznad teretane nalaze se dve vreće
na kojima trošim tu energiju.
Međutim
ne mogu često tako da se praznim
jer ruke moraju da mi zacele
cepam ih na vrećama
budu krvave
kasnije zarastu u kraste i ožiljke.

Ne razgovara mi se sa ljudima
koji mi nisu prijatelji
u autobusu do Beograda
razmišljam kako bi bilo
da nekoliko dana ćutim i ne pričam.
Odustao sam od te ideje
jer već za pola sata
naići će neki bosanac da me pita
za neku ulicu u Beogradu
ili matorac za striptiz bar
kolege sa fakulteta o ispitima itd.
Ne razgovara mi se sa devojkama
ustvari sada ne umem
dok pričaju posmatram im usne
vrat, noge, struk
ta priča me neće odvesti nigde
samo ću obuzdavati sebe
da ih ne uhvatim za kosu i slično.

Dok hodam ulicom
posmatram pločnike
tražim nešto na njima
šutiram lišće i prazne paklice cigara
razmišljam kako bih se pobio
iako se gnušam nasilja
tražio bih u glavi povod za tučom
sa običnim prolaznikom
razlog bi morao da bude baš dobar.

Ne osećam nikakve pripadnosti
potrebu za pričom
otišao sam do gradske biblioteke
uzeo osam knjiga poezije
tri romana i jedan dnevnik
pročitam knjigu za dan
nisam dugo čitao van fakulteta
ponovo spoznajem stari osećaj
kada sam knjigama bežao od ljudi
kada u trenutku
postojimo samo knjiga i ja
glasno se smejem ako je smešno
kažem jebote ako je takva situacija
genijalno koliko je jednostavno.

Sve više vršnjaka, poznanika
u braku su i imaju decu
ostali završavaju fakultete uskoro
ili imaju dobre poslove
ili ih vidim kako se drže za ruke
prođu pored, javim se.
Uskoro će novi izbori za predsednika
nove patnje za nas
ljude sa mozgom i dušom
nemam novca ponovo
ne znam kako mi napreduje
distribucija sopstvene knjige
prepaljen sam.

Vratio sam se u Pančevo
otišao u teretanu
nosim uvek svoj kasetofon u torbi
radio u teretani ima dve stanice
na jednoj ceo dan čitaju
misli nebitnih idiota
na drugoj puštaju savremene hitove
ja pustim Rage against the machine
Rammstein ili ACDC
odem posle treninga do vreće
udaram u nju bez rukavica
otvorim sve rane na rukama
isflekam vreću krvlju
dođem u stan
tuširam se hladnom vodom
i prespavam ostatak dana

Prazno

Na glave prolaznika
spustila se magla
ulepšala mi ulice
i noćnu šetnju.
Volim maglu
kroz nju vidim samo obrise
ljudskih silueta
na bezbednoj udaljenosti
takve su bezopasne.

Lepe devojke prolaze pored mene
prolaze pored utvare
koja odavno nije prisutna
među ovim stanovnicima
koja bi umela da im pokaže
pravu lepotu ovih ulica
koja oseća njihov parfem
oči pokušavaju da uhvate njihove
dobijaju istu prazninu
koja je zagrlila ovaj grad
i ne pušta ga.
Kroz maglu
ove ruke pošle bi
za njihovom kosom
moji koraci pratili bi njihove
prsti su ovi stvoreni
da prolaze po njenim mekim leđima
i glatkim butinama
kažnjavani da pišu ova slova
u noćnim satima
kada one bezbrižno spavaju.
Hladnoća ih čini grubim
stavljam ih u džepove
topli su kao držanje za ruku
kao detinjstvo
kao ljubav
koja, zaboravio sam već koliko
nije prisutna
u zidovima mojih grudi
koje se podižu i spuštaju
kao aparati za disanje
prazne kao ulice
pune beskorisnog kiseonika.

Ne znam šta me čini živim
trenutno
zbog čega se to budim svako jutro
da kažnjavan budem svako veče
posmatrajući prazne šake
prazne ulice
prazne oči
ruke bi ove toliko stvari učinile
umesto toga samo hvataju maglu

Mali Atlas

Danas
na Trgu republike
dok sam pušio svoju cigaru
i čekao autobus 37
prišao mi je život
u svom najsurovijem obliku.
- Druže - rekao je
- jel ide ovaj autobus do Dunava?
Idem za Pančevo. -
- Idem i ja, odvratio sam mu
uđi sa mnom u sledeći. -
Učtivo se zahvalio
muški mangupski pljunuo u dalj
izvadio paklu crvenog west-a
i ponudio me.

Tek što je zapalio
37. je naišla
a on je rukavicom odvojio žar
sačuvao cigaretu i ušao.
- Šta radiš u Beogradu? -
pitao sam
rekao mi je da peva na ulici
kada sam ga pitao ide li mu
zavukao je ruku u džep
i izvadio debeli štos novčanica.
Glasno sam se nasmejao
bilo mi je drago.
Izgledao je pristojno
u sivoj trenerci
i zimskoj jakni
povremeno bi opsovao
tamo gde se očekivalo
pričao je ozbiljno
o klincima koji su rasli
u domu za nezbrinutu decu
o đacima specijalne škole
"Mara Mandić" u Pančevu
i društvu koje može da te povuče
u zemlju ako dozvoliš to.

Na putu za Pančevo
ćutali smo neko vreme
onda je gledajući kroz prozor rekao
- kako bih voleo
da vratim par godina unazad -
pitao sam zašto
rekao je da su mu otrovali brata
i da je od toga umro
sa 24 godine
uradili su to iz lične zabave
niko nije odgovarao za to.
- Jebem ti ovakvu zemlju, buraz
ovde možeš da ga izvadiš i pišaš
ajde to uradi u Nemačkoj. -
rekao je i odmahnuo glavom.
Ništa pametno nisam znao
da mu kažem.

Imena smo saznali
tek na ulazu u grad
obojica se složili da nam je drago
što smo vodili razgovor
rekoh mu da izlazim pre njega
poručio mu da se čuva
i klimnuli smo glavama.

Danas
na Trgu republike
dok sam pušio svoju cigaru
i čekao autobus 37
prišao mi je život
u svom najsurovijem obliku.
Taj tip ga je nosio
kao svoju kratku crnu kosu i oči
koje su gledale direktno u moje
dok je pričao bez mucanja
bez suza, o patnji i smrti
svetlucave, iskrene oči.

Danas mi je prišao život
u svom najsurovijem obliku.
Nosio ga je dečak
od dvanaest godina.

Ništa više

Nisu mi jasni ljudi
koji ne znaju da budu sami
koji imaju potrebu
da se kreću u čoporu
ili im je očajno potreban neko.
Uspaniče se dok sami čekaju
ne šetaju sami po Suncu
po tami, ulicama
po prolazima.
Ne pruže sebi zadovoljstvo
da sami odu na svirku
na pivo, na jutarnju kafu
ne umeju da ćute
a iznutra budu glasni.
Ljudi koji planiraju korake
dane, vikend, nedelje, život
koji ne znaju za slučajnosti
koji se pozivaju na sudbinu
koja ne postoji
kao što ni oni ubrzo neće.
Život je prelepa slučajnost
ništa više.

Čistilište ne postoji
ljudi su već isplanirali
da svoje prljave obraze
za vreme svojih prljavih života
očiste i okaju
međutim dok su ovde
gaze svojim prljavim đonovima
po sebi i drugima.
Toliko lepih devojaka
koje su samo lepe
ništa više.
Ne postoji gora kazna
nego biti ništa sem telo.
Čeka ih smrt
nastupiće dok uveliko hodaju
ništa više.

Dok čekam ili se nađem u Beogradu
obiđem knjižare
ulične svirače i slikare
priđem grupi kineskih turista
u Knezu
koji stoje između devojčice
koja svira violinu
i starca koji crta portrete za život
a fotografišu uličnu rasvetu i zgrade
rekavši mi kako je divan Beograd.
- Well my friends,
those fancy new buildings
street lights, souvenirs
and bunch of other crap
aren't this city god damn.
I know that
and I'm not even living here. -
- How do you mean? - pitaju me.
- Look around, these people
make this city alive for centuries
and you come into it
and all you're doing
is taking pictures of its streets. -
Gledaju se međusobno
ja nastavljam nasmejan dalje
neplanirano uživam u danu
prodam i potpiśem par knjiga
sretnem par živih ljudi
znajući u svakom trenutku
da mi je potrebno to
potrebno da vidim
nekog ko se još bori
tihe ratnike
potrebno mi je da volim dane
svoje ljude, smeh i život
da me mrtvi ostave na miru
da me trka za novcem pusti
jednog dana
ništa više.

Planirao sam samo da kupim cigare
- Hoćete žvake možda, upaljač? -
Hoću život koji je moguć.
- Ništa više. -

Ženske ruke i san spasiće svet

Ne prija mi više noćna tišina.
Razmišljam i to me povređuje
osećam se usamljeno godinama
ali noću me udari kao pesnica.

Noćnu tišinu pokvario bih
urlikom.
Urlao bih dok mi ne otekne grlo.
Dok ne pocrvenim.
Dok ne promuknem.
Dok sve ne probudim.
Dok ne pozovu policiju.
Dok policija ne dođe.
Dok ne pomisle da sam poludeo.
Dok mi ne daju život koji je moguć.
Dok mi ljubav ne bude uzvraćena.
Dok mi patnja ne bude isplaćena.
Dok mi pažnja ne bude uzvraćena.
Dok mi sloboda ne bude uskraćena.
Dok mi noćni san ne bude vraćen.

Urlao bih
od usamljenosti
jer nemam s kojom da pričam.
Nemam s kojom da ćutim.
Nemam s kojom da zaspim.
Nemam s kojom da se budim.
Nemam s kojom da šetam.
Nemam zbog koje da žalim.
Nemam zbog koje da plačem.
Nemam zbog koje da se smejem.
Nemam kojoj bih provlačio prste kroz kosu.
Nemam s kojom bih vodio ljubav.
Nemam koja da mi uzvrati ljubav.
Nemam koju bih upoznao s mojima.
Nemam koja da kaže da sam somina.
Nemam kojoj ne bih nahranio ego.
Nemam s kojom da gledam u nebo.
Nemam koju da usrećim.
Nemam koju da iznenadim.
Nemam onu u koju mogu samo gledati.
Nemam onu zbog koje ću se sjebati.

Da urlam od strahova.
Strah od previše laži.
Strah od previše posla.
Strah da ne izgubim život.
Strah da ću ostati sam.
Strah da ću umreti sam.
Strah da ću razočarati.
Strah da neću videti.
Strah od impotencije.
Strah od starosti.
Strah da niko više neće čitati knjige.
Strah da jednog dana više neću moći da pišem.
Strah koji Karver ima u "Strahu."

San ne dolazi od toliko
nemanja i strahova.
Posmatram pogašena svetla
u redovima zgrada
i zapitam se da li sve te ljude muče ove stvari.
Vidim sećanja jasno
kao da ponovo imam šest, deset, dvanaest
ili sedamnaest godina.
Na igralištu sam sa Necom
svojim najboljim prijateljem
penjemo se po drvetu
čujemo sirene
osetimo potres
idemo kućama
silazimo u podrum
gde mnogo odraslih ljudi zabrinuto priča.
Polja suncokreta, njive
vojvođansku ravnicu
planine na jugozapadu, zelene livade
plavo more
osećam ukus soli
na ustima posle plivanja
posmatram senku ćaletovog automobila
sa dugačkim gepekom
kako lebdi pored puta uz ivičnjake
rode koje nisko lete
i prave gnezda od pruća na banderama.

Osećam toliko mnogo ljubavi
koja me više ne prati često od onda
i ovi veliki tamni podočnjaci
ispratili bi toliko suza
za svim tim ljudima
koji ne osećaju ništa
i dečija usta od soli
gomili ljudi pričala bi o bolu
o nemanju i strahovima
ali nemaju snage za to
a ljudi nemaju sluha za to.
Ljubavi više nema
ima samo igre
takmičenja
ko će kome prvi srušiti ego
ko će koga prvi obgrliti nogama
deca odrastaju prerano iz ličnog hira
devojčice na štiklama stavljaju ruke na muškarce
dečaci sa noževima izbijaju momku oko
svi oni rođeni pre sirena i potresa
svi oni živeli lepo
i niko od njih ne zna kako je kada ne odabereš sve to
kada si osuđen na sve to
i onda je svaka pesma Arsena Dedića tvoja
svaka reč Miladina Šobića je tvoja
sva tužna poezija je tvoja
spokojan si kada gledaš crtane filmove,
kada imaš dug san
kada se glasno smeješ sa ljudima
nesrećan si kada vidiš zagrljene parove
ljudsku glupost
a umetnici samo lažu i zabrinuto pričaju
kao ljudi u podrumu
i njihove reči niko nikada neće zapamtiti.
Svet pamti bol, strahove, ljubav, nemanje
svet je dete prerano odraslo.
Sada površan, bez ljubavi.

Ova usta slana bi danas bila od suza
zbog ljubavi prema životu
večitog optimizma i entuzijazma
samo da ti ljudi kojima je lako da ne žive
znaju koliko je teško živeti
šta sve treba proći i uraditi da bi živeli
zbog toga kakav svet su napravili
koliko je to ustvari jednostavno
a koliko ga čine nemogućim.
Koliko puta je sve izgledalo besmisleno
i koliko puta sam razmišljao o odustajanju
svaki novi pokušaj boleo bi jače od prethodnog
a svi oni sada spokojno spavaju
ili su zagrljeni ili su bezosećajni
umetnici će danju reći kako stvaraju umetnost i pišu poeziju
a moj urlik sprečavaju oči koje se sklapaju.
Ženskih ruku još nema
san je još jednom spasao svet.

Ne gledaj dole

Dani ove godine
vazduh i ja
smo teški.
Ne spavam noću već par meseci
ništa produktivno ne radim
a dani teku brzo.
Ne znam kako se osećam
a nema ništa gore
od toga da budeš bezbojan.
Napuštanje kreveta
izgleda kao olimpijska disciplina
suočavanje sa ljudima
i povratak u kolosek
iz kolotečine samoprezira
neuspeha, konstantne sete
čini se nemoguće.
Deluju kao da nikada nisu bili sluđeni
da nikada nisu razmišljali
o zločinu, pljački
samoubistvu ili ubistvu
verovatno ne gledaju
na pamćenje mesta
na koja bi odlazili
da nekad završe kao beskućnici
kao mogući hobi.
Deluju kao da nikada nisu bili polomljeni usamljenošću
a ja se pitam
da li sam nekad
to prestao da budem.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole.
Ne budi tužan, budi srećan -
i poželim da sa tom filozofijom
pokušaju da provedu jedan dan
kao izistinski tužni ljudi.

Poslednje nedelje decembra
šetao sam u Beogradu
od Hrama do Trga
dan je bio obojen Suncem
i vratio mi energiju.
Treneri za sreću
stalno govore:
- Ne gledaj dole -
ali tog dana
beskućnik ispred mene
naviknut da gleda dole
primetio je novčanicu
od 20 evra kako sija na suncu.
Dok je izbezumljen od sreće
podigao novčanicu i gledao
na koju će stranu prvo poći
sitne oči pune sunca
zaustavile su se na meni
i bez da sam primetio
na licu sam ostatak dana
nosio osmeh.

Novogodišnja čestitka

Ovakvom kezu i danu težim
zato pišam krv, dajem dušu
i skupe skupe godine
koje niko neće platiti ni vratiti.
Niko me neće nagraditi
niko sem života.
On će to uraditi ožiljcima
polomljenim zubima i borama.
Ne volim Novu godinu
nisam je voleo neko vreme tačnije
zgadila mi je ukrašavanje stana
kićenje jelke, poklone
detinjastu toplu euforiju
zgadiila mi je sneg
tople zagrljaje
kape i rukavice
probušila mi je svu obuću
pocepala odeću
kroz džepove i rupe strujao je život
prvi put kada osetiš njegovo pravo lice
tamno lice.
Tad sam obećao jednom klincu
koji je bio smrznutih slina
pijan
šetao oko kafića
nanovo i nanovo
krug za krugom
besciljno bez odredišta
i smera.
Obećao sam mu da će živeti snove
jedan po jedan
da magija ipak postoji
i da ne pada sa neba
nego je sam stvaraš
Ne dolazi božjim prstom
umetnost nije bitna
bitan je život
duša je bitna
i treba je zadržati tu gde je
prvo se spasava život
pa se stvara umetnost.

Opisivao sam mu kako će da se smeje
potrebno je dosta
pišaće krv, davaće dušu
i skupe skupe godine.
Mislim da nisam morao
dalje da ga ubeđujem.
Želeo je ipak samo da se smeje.
Sa sigurnošću znam da to radi sad.
Srećna Nova godina.

U odsustvu sna (O usamljenosti)

Samo disanje
moj kašalj
i misli
narušavaju mir noći.
Na zamrznutim ulicama
nema nikoga
na šta sam navikao
tek poneka osoba
koja pri susretu
razmišlja isto što i ja:
zašto je ovaj jadni stvor napolju
po ovoj hladnoći
sam.

Smeh za šankom od malopre
zamenile su oštre misli
koje seku svoj put
čak do tamo gde počinje sećanje.
Vraćaju svaki događaj
svaku osobu
svako osećanje
povređuju.
Ne ide mi se nazad u stan
kod kuće me čeka isti stari krevet
krevet za jednu osobu
neuredan.
San čeka iza gomile misli
one ga odlažu
noć prolazi brzo
ja ostajem umoran.

Zimske noći donose mi
samodestruktivne
suicidne misli
zato preko dana spavam
da ne bih mislio
osećao to
osećao glad i žeđ
kako nikome ne bih smetao
kako ne bih bio povređen
kako ne bih povredio
kako ne bih bio svedok
ili potreban
ili odgovorna odrasla osoba.

Svi Titani prestali bi da ruše Olimp
kada bi im žena zagrejala ruke.
Sizif ne bi osetio kamen
da ga žena potapše po ramenu
Tantal ne bi osetio glad ni žeđ
da ima ženu koja bi mu rekla:
sve će biti dobro.

Zima ne bi postojala
da žena nije bila potrebna
sebičnom gospodaru podzemnog sveta
koji noću nije mogao da zaspi
od usamljenosti.

Izneverili smo te, Sergio

Već trideset godina
pretvaramo cveće u pepeo.
Posle smrti najvećeg mrava
pobila se njegova marva
rasparčali su lažnu humku
bratstva i jedinstva u mravinjake.
U vremenu leta na Mars
ipak verujemo u horoskop
mentalna higijena
nikada nije bila zapuštenija
dok poslednji let boinga
završava u svetskom trgovinskom centru.

Izneverili smo te, Sergio
bio si u pravu
oni koji došli su za tobom
zaista sklapaju prijateljstva
preko kućnog kompjutera
a nikada nisu bili dalji
i više strani jedni drugima.
Slušaju poj metalnih ptica
poj metkova, zvižduk bombi.
Postavljamo isto pitanje:
nećemo valjda biti mi
ta nesrećna generacija
nad kojom će se izvršiti
velika poslednja racija?

Izneverili smo te, Sergio
odustali smo od atomske
neutronske i hidrogenske bombe
ali nismo našli lek
već smo napravili nuklearnu bombu.
Pakleni vozači su avionski nosači
koji čekaju znak po zalivima.
Mutna reka spira krv sa ruku
i nosi je do okeana
do pomoraca, olujnih mornara
iznad čijih brodova lete crni galebovi
ali nije san, već java.

Izneverili smo te, Sergio
bio si u pravu
ipak je usledio infarkt
zaboravljen je miris cveća
zaboravljene su dobre knjige
a roditelji preneli na decu mržnju.
Jučerašnje sutra traje traje traje
dok bogovima nabijaju rogove
i u njihovo ime dižu se u vazduh.
Za ljubav treba imat' dušu
ali ovde je nema
kinematografi naših detinjstava
rade na porno filmovima
kvalitetnih visokih rezolucija
da se njeno telo što bolje vidi.

Već trideset godina si besmrtan
Sergio
nadam se da ovo ne možeš da vidiš.
Ja, kao i ti nekad
bez sreće pevam o ljudima
lud od vina
tražeći devojku br. 8
za razgledanje vrta
i put do obala Goe
nadajući se da ispod pepela
na proplanku ipak čeka cvet.

Izabrao bih taksiste

Na božićnih -15 stepeni
na ulici u centru
posle zadimljene partije bilijara
nije bilo ni mrtvog psa.
Samo ja i taksi vozila koja kruziraju
niz te okićene kolovoze.
Neko ko voli poeziju zapitao bi se
gde je tu poezija uopšte dođavola
i zaśto sam ja na sibirskoj ulici
koja grči stopala
dere kožu sa ruku
i vodi moj topli dah u nebo.
Ali rekao bih da je i to bolje
nego da slušam razgovor dvojice
koja služe vojni rok
i dobili su vikend
za tekilu, pivo
i razgovor o debelim devojkama.
Ništa ne fali meksičkoj vatri
barskom nektaru
i povećim damama
nego priči o dvadeset prljavih kita
u jako malom prostoru
o njihovih četrdeset nogu
koje su marširale
na nečiju zapoved
kao ovce dok se uteruju u tor
i onda mi u receptorima vonjaju
prosto na samu pomisao.
Disciplina, rutina i odgovornost, kažu
to mi fali
mozak, duša i muda, momci, kažem
to vam fali.
Nisi muškarac ako nisi služio vojsku
sve je što uvek imaju da kažu.

Malo ljudi zna da se razumem
u košarku, fudbal, još par sportova
alkohol,
umem da promenim sijalično grlo
šteker, gumu
obijem alarmni i nadzorni sistem
ugradim interfonski i telefonski sistem
imam dva metra, bradu
veliku glavu i raspon ruku, široke grudi
između nogu imam
(sagni se pa vidi sam, kažem)
poprilično sam muškarac po njihovom ustavu Darvinove republike.
Šta ćemo sad?
Ali ja ipak pišem pesme.

Pesnik, kažu podrugljivo
ne znam ko je ovim idiotima usadio sliku
malog, ljigavog, nesposobnog lika
koji piše ljubavne sonete u rimi
i umire sam, gladan i prljav.
Ja ih čak izbegavam podjednako
kao ove muškarčine šumskih šara.
Šumske šare nisu problem
njima treba ustajanje zorom uz zvuk trube
klot pasulj i još dvadeset smrdljivih likova
da dele svojih dvadeset kvadrata s njima.
Pesnici, umetnici su problem
njima treba da meni govore
da sam drzak, egoista, da se ložim
iskorišćavam poeziju
ne znam da komuniciram
glumim Bukovskog.
Na prste jedne šake
mogu da izbrojim
nekoliko koji ne lažu.
Mogu, jer sam upoznao njih
njihove snove, emocije
devojke, sećanja, mačke
gradove, srodnike, kafane, živote.

Pouzdano znam da su negde
napolju sa mnom
da se klone umetnika, vojnika i smrti
koji oko nas samo paradiraju
iz nekog razloga.
Govore da nam fali disciplina, rutina i odgovornost
da smo drski, egoisti, da se ložimo
iskorišćavamo poeziju
ne znamo da komuniciramo
glumimo Bukovskog
kao da je on izmislio sirove emocije
poeziju, slobodni stil, psovke, alkohol.

Da mi daju da biram između umetnika i vojnika
(ni jedne ni druge nisam video
na -15 božićnih stepeni na ulici)
izabrao bih onih nekoliko pesnika.
Za njih imam snage.
I taksiste, mada ništa od toga.
Za njih nemam 250 dinara
do Koteža 2.