Greška

Lepo od vas što ste svratile,
zdravo tebi, i tebi i tebi i tebi,
vidim da se smejete,
i da ste srećne.
Kako se osećam?
Trenutno se osećam pretežno na pivo,
jeftino vino i cigare.
Jesam, opet sam se natovio,
ne, neću se brijati do proleća,
hladno mi je na licu i vratu.
Da, živim svoje snove,
kockice se konačno slažu na svoje mesto,
čitanje, za čitanjem,
lokal za punim lokalom,
zbirka definitivno izlazi sledeće godine...

Mislim, nije baš prijatno znati ovo.
Većina mojih devojaka imale su burne živote,
neke su bile stvarno žive,
svoje, i vatrene, neke sjebane,
znaš, rasturene porodice,
loše društvo,
poroci, tajne, strahovi.
Varale su svoje momke sa mnom,
ili ih ostavljale zbog mene,
prekidale su pomisao na bilo kog muškarca,
kad sam blizu,
samo kad čuju sa kakvom strašću pričam,
o stvarima sa dušom, stvarima koje volim,
kada vide moj bezopasni osmeh,
žute oči ili moj hod.
Kad ih dodirnu moje ruke,
koje su rođene da pišu,
koje nisu uništene rmbanjem.

Ali ja sam greška društva,
pa sam bio i njihova greška,
posle mene bi se vratile svojim muškarcima,
nasmejane su i srećne sada,
pune života, bezbrižne.
Poslužio bih samo da spoznaju da sam greška,
ili da im napunim životne baterije,
samo bi se okretale, odlazile,
prestajale bi da pričaju sa mnom,
ali...
lepo je od vas što ste svratile,
samo... hahaha...
loš trenutak moje dame,
moram da nađem način kako da ustanem od stola,
devojka pored mene je dosadna,
ima mrtve, riblje oči,
i misli da me je pročitala hahaha.
Izvinite me,
samo da se oteturam do wc-a da ne bi dobila porciju,
iz mračnih dubina želuca,
po toj odvratnoj haljini.

Mladi Atlas

Svet i ljudi,
učinili su da se osećam kao Atlas,
sa šesnaest godina dobio sam veliki teret,
kao kaznu jer nisam odabrao,
njihovu stranu,
njihovu smrt.
Pritiskao me i ubijao polako,
bilo je teško,
kao hodanje kroz dubok sneg,
pored svoje težine teglio sam i njihovu.
Da sam verovao u ovaj svet,
verovatno bih izvršio samoubistvo,
i bio prosta hrana crvima,
već četiri godine.
Pio sam mnogo,
i to je pomoglo da stvorim svoju iluziju,
koja za razliku od realnog,
nije bolela,
i teturala se poput mene,
nasmejana i pijana.

Nije bilo dovoljno samo biti pijan,
a da ništa ne uradim od sebe.
Umreću jednom,
i niko neće znati da sam postojao,
to bi me uvek rastužilo,
kao i bol mojih roditelja,
koji su mi pružili krevet,
jelo i ljubav,
koja je počela da bledi,
kada nije bilo novca.
Teško je kad si klinac,
i svi voze lepe automobile,
i piju i jedu lepe stvari,
i imaju lepe, blistave devojke.
A tebi lepo kao da beži,
kao da nije namenjeno tebi,
sreća se čekala kao Godo,
ali su mi besmrtnici pomagali u tome.

Besmrtnici kao što su Džon Fante,
Čarls Bukovski i Selindžer,
učinili su da se osećam kao polubog,
svet nije bio više toliko težak,
noge i glava su ojačale.
Pesme koje pišem,
učinile su da se osećam kao Herkules,
donosile su nadu da ne moram da umrem,
da mogu da postanem besmrtan.
Svet i sada nije naivan teret,
ali počeo je da se plaši,
da drhti,
jer sam počeo da živim svoje snove,
a ako ostvariš i živiš svoje snove,
to znači da si pobedio.

U jedan san nisam zaista verovao,
kao što sam verovao u ostale,
a sanjao sam i sanjam ga najduže od svih.
Ostvarenje tog sna značilo bi kompletan trijumf,
sigurnu pobedu,
besmrtnost, beskonačnu sreću i moć.
Svet se toliko plaši tog sna,
da je činio sve samo da ne dođem do njega,
ali on je došao do mene.
Ona, tačnije.
Učinila je da se osećam kao bog.
Teret na mojim leđima nije postojao,
vreme nije postojalo,
moji otkucaji srca nisu postojali,
prosto je to učinila za jedno poslepodne.
I ja sam je imao,
u svom zagrljaju,
na svom ramenu,
u svojim očima.

Izgledalo je suviše dobro da bi bilo istinito,
ali to sam shvatio tek na autobuskoj stanici,
kad sam se vratio u svoj grad,
kad se teret obrušio na moja leđa,
kako nikada nije do sada,
umirao sam mesec dana,
gladovao,
smršao i bio bled,
previše pijan.
Podsetio me je da imam još mnogo,
da hodam kroz sneg...

Da, da, da!!!

- Dobro si čitao, bilo je nezaboravno - rekla mi je,
- ali mnogo psuješ celo veče. -
- Znam, jebiga. - kažem joj posle čitanja.
Sve mi je postalo čudno sada,
prosto ne znam šta se događa.
I ovaj lokal bio je prepun,
ljudi su samo ulazili,
smejali se i pili,
neki su sedeli i na podu.
Mikrofon nije radio,
ali nije mi bio potreban,
urlao sam, bio sam lud,
i pijan i smejao se,
i ljudi su se smejali.
Nije li divno smejati se?

Šetam gradom pripit,
priđe mi nepoznati lik i kaže:
- Stefane! Čitao sam tvoje pesme, moćne su! -
Hvala, kažem, drago mi je.
Njegov ortak valja se u svojoj povraćki na stolu,
ali taj lik kaže da ide unutra da mi kupi pivo,
hvala, kažem.
Ulazim pijan u lokal gde ću čitati za koji dan,
sedam u separe kod dve devojke.
- Popij pivo Stefane - smeše se,
- voleo bih, ali švorc sam,
seo sam samo da iskuliram - kažem.
- Mi ćemo da ti platimo - kažu
- volimo tvoje pesme! - i naručuju mi dva piva.
Jako čudno.
Stiže mi ovih dana pivo, vino,
pa gurmanska pljeskavica,
pivo, pivo, pa rakija,
vinjak...
Ljudi su čudni i prijatni i smeju se.
Prija mi ali je čudno.

Za to vreme tražim santu leda,
bila je tu pre par godina.
Udarao sam glavom u nju,
rukama i nogama,
pa opet glavom,
lomio komad po komad,
okretao se od nje,
odustajao, proučavao je,
proučavao sebe,
opet udarao glavom,
i opet odustajao pa se vraćao.

Novac je suviše jeftina cena da bi se ovo platilo,
dao sam više,
dao sam sve,
dao sam sebe.
Prodao sam dušu ovome,
a znam koliko je požudno đavo želi.
Zapalio sam cigaru i seo u mračni park staračkog doma.
- Zdravo, Stefane.
Zdravo i tebi Stefane. - rekao sam
- Nisi dugo svraćao, šta te muči? Svet ponovo?
 Ne, svet je neverovatno lak i ljubazan ovih dana. - kažem.
- Plašio si se da dođeš? Da ne misliš na nju..znaš?
Ne, nije zato, bio sam zauzet. Ne mislim više često na nju. - snuždio sam se
- Ne čujete se više? Ne želiš da znaš kako je, i šta radi?
Ne, ne čujemo se više, možda je tako bolje,
ne želim da joj budem teret.
Voleo bih da znam kako je i šta radi, naravno. - priznao sam
- Šta je u pitanju onda?
Sve je postalo čudno. Ljudi su nasmejani,
i časte me, hvale ono što radim,
lokali u kojima čitam su uvek prepuni. - ustao sam i češem se.
- Aha. Pobeđuješ.
Stvarno? Kako to? - pravim upitnu facu.
- Vraća se, isplaćuje se,
polako se pokreće, izgleda da ćeš uspeti.
Dobro je. Nego, gde je ona ogromna santa leda? - pitam
- To je sada ovaj tanak led. Polomio si ga,
i ostaje još da ga probiješ.
Pogledaj šta se dešava. Ljudi te slušaju i čitaju,
tvoji su, sve je tvoje.
Da! - razvedrio sam se
- Udari još nekoliko puta, još samo par puta,
i sve će biti tvoje, svaka reč koju si napisao se vraća,
svako dno flaše, svaka dogorela cigara,
svaka birtija, svaki prolaznik,
svaki dinar koji nisi imao,
bušne patike i cipele koje nosiš,
godine lutanja, taj pakao,
sve je tvoje.
Da, da! - vičem
- Udari još samo par puta, probij proziran led,
kroz koji si gledao uspeh,
nikad nije bio bliži,
osetićeš se kao Herkules,
živećeš svoje snove,
puniš lokale ljudima,
oni su tvoji,
imao si devojku koju sanjaš godinama,
bila je tvoja, smej se,
izdaćeš zbirku, pobedićeš, na korak si od besmrtnosti,
Pobedićeš!
Da, da, da!!!

Lišće

Svo to divno, mrtvo,
opalo lišće.
Šareno,
žuto, zeleno, braon,
narandžasto,
stoji tu.
Ne čiste ga,
i ne bi trebali.

One gaze po njemu,
devojke,
dugih, lepih nogu,
devojke,
lepih, čistih lica,
starije i mlađe,
mrtvih, ribljih očiju bez sjaja.
Mirišu lepo,
a mirišu na smrt,
dok se okreću za zvukom kočnica i motora,
mercedesa i bmw-a,
likova koji mi se smeju na pešačkom,
jer nosim punu kesu flaša.
Ostavljaju za sobom samo parfeme,
jednostavno su lepe i ništa više.
Oni su krivi,
svi oni su krivi jer nisam imao samopouzdanja,
kad nisam imao novca,
kola i novu odeću.

Radnici „higijene” čiste lišće,
ostavite to lišče,
napravio sam joj stazu da po njoj dođe,
možda,
sa svojim prljavo-belim patikama,
kojima je hodala po plaži sa mnom.
Zbog nje sve njih više ne primećujem,
oni su kao mrtvo lišće,
koje usamljeno gazim,
otkad sam zajedno s njom,
očistio patike od peska.

Svet izbušen do jezgra

Mračni deo parka staračkog doma,
u naselju je prazan,
isto kao i ja,
u periodu kasnih sati,
i ne mogu da pomognem sebi,
ako ne zaspim pre ponoći,
svašta mi se tad vraća i dolazi.
Vetar koji ovuda prolazi,
svira kompoziciju,
koju je napisao Hans Zimmer, This land,
ja sedim i buljim u zvezde,
a jelke se klate i plešu.

Napisao je tu kompoziciju za crtani film,
Kralj Lavova,
i mene to uvek vraća u bezbrižne dane,
kad sam tu kasetu puštao par puta dnevno,
i jedino o čemu sam brinuo je,
da video rekorder ne pojede kasetu.
Ćale se više smejao,
i majka,
ja sam samo to i radio,
ostao mi je taj refleks danas,
kad me svet pritisne na ramenima.

Kao što iz njenih slika u kasnim satima,
izađe samuraj,
koji me katanom preseče na pola,
u visini grudi,
i ja se sa kezom razdvajam od tela,
tako i Hans Zimmer ima pomagače,
nevidljiva bića,
koja izlaze iz njegovih kompozicija,
i seku glavice luka,
da bi ljudima suzile oči.
I ja ne plačem,
već suze same idu,
kanu na beton,
progore ga,
i Zemljinu koru,
sve do jezgra.

Puštam snimak njenog glasa,
gde kaže da je malo promukla,
i šaljivo kaže da smo mi muškarci generalno đubrad,
da smo smešni kad postavljamo patetične pesme,
i ja se smejem i pitam je zašto,
ali ona ponavlja isto,
jer ja puštam jedini snimak,
i ispričamo se tako,
nema veze što mi ona govori isto,
mogu da je slušam.

Ta ona,
i taj Hans,
vraćam se u stan,
sad je malo lakše,
nosim svet izbušen do jezgra.

Ulice su ostale iste

Noć ima sposobnost vraćanja filma,
kao dugme na daljinskom,
koje smo braća, sestra i ja pritiskali,
kao klinci, da bismo se iznova smejali,
hrvatskim sinhronizacijama crtanih filmova.
Neki sadržaj me nasmeje,
neki oraspoloži,
lepe uspomene nosim,
u šupljim džepovima farmerki,
za kasnije,
kad naiđu oblaci.

Ulice su ostale iste,
samo su se lica ljudi naborala,
i posivela,
zatvorile su se knjižare,
i dobra mesta za svirke,
otvorila su se neka loša,
ali ulice su ostale iste.
Po njima sam se teturao pijan,
ili sam besno hodao,
sa suzama u uglu oka,
kad bih na stolu svaki dan video,
supu iz kesice,
ili džombu mlevenog mesa za nas četvoro,
punu hrskavica i sranja,
koja mi svaki put zamalo odvale zub.
I kad bi me profesori poslali kući,
jer sam pijan dolazio na časove,
a kad bih se vratio zatekao bih majku u fotelji,
kako traži posao, lista oglase i pita me kako je u školi.

Obećanja koja sam izrekao pamte,
možda par tužnih vrba na keju,
kod one kocke, u mraku pored Tamiša,
i klupe u parku staračkog doma,
možda i neki prolaznik koga sam pijan sreo,
i otkrio mu svoje planove,
ali se samo smejao jer sam mumlao,
i mislio je da sam lud,
ali obećanja,
pamte ih te ulice.

Na nekima je čak i moja krv.
Ovekovečena tu, na pločniku ispred muzeja,
tu gde deca igraju fudbal,
ja vidim taj trag.
Kao trag na kamenu u Jerusalimu,
o koji je Isus udario glavom dok je nosio krst,
koji hodočasnici vide.
Pričaj deci sutra,
tu sam i ja igrao fudbal nekada.
Ali nikog ne zanima.
Oni ne znaju ko sam ja,
ma, oni ne znaju ni ko su.
Govore mi da nisam onakav kakvim se predstavljam,
ali ja znam ko sam.
Roditelji mi govore da učim,
da ne budem kao oni,
da budem neko,
na fakultetu mi govore da učim,
ali da ću biti niko,
likovi mi govore da sam ružan,
ali njihove devojke mi govore da sam divan.

Pijan govorim ortaku:
- Svi ti prolaznici,
niko od njih ne zna ko sam,
ni šta ću da postanem,
a prolaze svakodnevno kraj mene,
a ja sam obećao. -
On me vuče da nastavim da hodam,
i govori mi da prestanem da serem.
A mene zabole šta mi svi oni govore,
i što mi ne veruju.
Treba samo da sednu na kocku u mraku, pored Tamiša,
kad je noć, i kad duva vetar,
vrbe će im onda otkriti obećanje,
ili da sednu na klupu u parku staračkog doma,
i podignu glavu ka vedrom, zvezdanom nebu,
ili samo prođu tim ulicama.
Kad bi prislonili uvo na njih možda bi čuli,
govor kroz zube, kroz suze, inat i bes,
obećanje.
Ulice su ipak ostale iste.

Zima se bliži

Postaje hladno,
kroz noć posmatram,
gde se završava dim cigare,
a gde počinje moj topli dah.
Zima se bliži,
a to znači,
da moram brzo da izađem iz depresije,
i prestanem da budem sjeban,
a opet sam počeo da pijem,
i vraćam se u uspomene,
a to nije dobro.

Poslednje dve zime jedva sam preživeo.
Ne podnosim zimu,
mrzim da gacam po bljuzgi,
u kojoj su pomešani blato i sneg,
a nisam imao čizme,
pre dve godine,
pa sam išao u bušnim patikama,
i ledili su mi se prsti na mokrim nogama.
Mrzim zimu,
jer sve je jednobojno,
mrtvo i hladno.
Utiče na moje raspoloženje,
depresivan sam,
razmišljam o smrti,
i imam suicidne misli.

Kad oblačim svoj kaput,
setim se kako je postava unutra,
bila krvava pre dve godine,
od padanja,
i smrdela je na neku brlju.
Sedeli bismo u kolima,
ili u garaži i pili celu noć.
Četiri noći za redom bežali smo od policije,
i četiri dana za redom nisam video Sunce,
onda sam se uplašio.
U potezu od Svetog Nikole,
pa do početka februara,
imao sam četiri nepovezana, trezna dana,
i bilo je mučno,
mislio sam da sam prošao najgore vreme svog života.
Već sledeće zime,
trošio sam novac namenjen za plaćanje računa,
po kafanama,
i ponovo svakodnevno pio kod garaže,
odvojio bih se malo sa strane da pušim,
i slušam Frenka Sinatru,
dok su oni u garaži slušali Sinana, Tomu i ostale.
Pre nego što bi nam isključili struju,
nalazio bih novac kako znam i umem.
Kada pogledam kako sam se pre tih zima osećao,
i zbog čega sam patio,
deluje mi kao šala,
kao mačiji kašalj,
za ono kako se osećam i patim sada.

Ne mogu da se ofrkestim,
od njenih reči i dodira,
od njenog hoda i priče,
a moram da idem dalje,
i sve one kažu da sam poseban i zanimljiv,
pozitivan i da im prijam,
i samo se od toga pretvorim,
u jedan jadni oblik života,
patetičnog usamljenika,
i postanem odvratan i njima i sebi.
Ali nesvesno odbijam svaku,
jer je tražim u njima,
a nikada je tako neću naći.
Takođe, ćale mi je rekao da zbog svoje bolesti,
možda neće više raditi,
i živećemo samo od majčine skresane plate.

I dok palim novu cigaru upaljačem,
koji je jedino što mi je ostalo od nje,
pored uspomena,
svestan sam da će ova zima biti najhladnija,
i najgora do sad,
i da mi je ostalo jako malo vremena,
da se izvučem iz svega ovoga,
i uspem.

Kopiraš Bukovskog!!!

Da li je put našao  mene,
ili sam ja onda našao put,
ne znam.
Znam samo da sam zahvalan ovome,
i ceo sam u ovome.
Sve što proživim,
sve što osetim,
svako koga upoznam, pogledam,
naći će se ovde jednom.
Svi ti vozovi i gradovi,
po kojima sam se vucarao,
sve devojke zbog kojih sam patio,
pokretale su ovaj točak.

Posmatram sve,
i sve pamtim,
pa koliko god da sam pijan,
koža će početi da svrbi,
negde ispod,
i moje misli će jurnuti ka sastavljanju ovoga.
Bes, inat i bunt,
postali su snaga,
ove patike kroz koje osetim vetar i prašinu,
ćaletove blede košulje koje nosim,
sve je to postalo snaga.

Patnja mojih roditelja,
koje poštujem i volim,
i čiju bol osećam,
postala je inspiracija i snaga,
ali da se ne bih roknuo,
nešto je moralo da pomogne.
Ti pisci bili su jako dobri prijatelji,
besmrtnici su mi spašavali život.
Ja imam neko svoje ludilo,
tuđe mi ne treba,
i gradio sam ga,
koristeći se njihovim pojedinim stvarima,
koje sam smatrao za prave.
Dve godine sam se vucarao pijan,
u periodu od 2011 - 2013. godine,
kad nisam pokušavao da se posvetim pisanju,
i ništa nisam čitao.
Onda su me spasili Fante, Bukovski,
i Selindžer.

Došao sam i do samostalnih književnih večeri,
i adrenalin me ne radi toliko zbog treme,
koliko znanje da me stvari koje ću čitati bole,
jer su iskrene i snažne i sve ulažem u njih.

Pijan sam ušetao u wc te alternativne rupe,
čekao sam da se kabina oslobodi,
a ta riba je buljila u mene.
- Izvoli? - neprijatno sam se nasmejao.
- Znam ja tebe, aha! - bila je pijanija od mene.
U wc-u su bila još dva lika i posmatrala situaciju.
- Ti pišeš one pesme, čitala sam! -
drala se i lupila me po ruci.
Okrenula se ka onoj dvojici.
- Vi morate da pročitate to ljudi, ej! -
- U redu je momci, samo zanemarite,
ništa vi ne morate. - klimnuli su glavama i smejali se.
- Ali provalila sam te hahaha! -
- A jel? -
- Ti kopiraš Bukovskog! Ti se ponašaš kao on,
i želiš da ličiš na njega hahaha! -
Nasmejao sam se.
- Ti meni ličiš na jednu devojku, zapravo. -
napravila je upitnu facu.
- Da, da! Ličiš mi na jednu divnu i zgodnu devojku -
iskezila se od uva do uva.
- kojoj sam u ovoj kabini prošli vikend,
ova dva prsta zabio u... -
dobio sam šamarčinu i izašla je.

Ne prija a?

Ne teraj me da povratim

Uglavnom kasnim svuda,
satovi i vreme nekako me umaraju,
osećam se kao robot,
programiran da budem tačan.
Kasnim sa rokovima i datumima,
ne pamtim ih,
zaboravljam koji je dan,
i nemam predstavu o vremenu.
Ništa ne forsiram,
kao da mi je parola:
„lako ćemo”,
poznat kao „sve u zadnji minut”,
i „5 do 12”.

Ne forsiram ništa,
ne forsiram život,
ni ovo što pišem,
i radim,
uvek sam u nekoj senci,
onaj lik što na uskom trotoaru,
ide iza dvojice,
zaostaje i preskače ivičnjake,
dok oni hodaju ispred.
Onaj što ćuti u pozadini,
gleda u patike,
ili se samo smeška.
Marginalac,
koga su počeli da slušaju skoro,
i obratili pažnju da postoji,
pa postane dobrodušni galamdžija kad je pijan,
u kome se toliko toga nakupilo,
od mlađih godina,
pa traži nekoga da mu kaže toliko stvari.
Zaljubljive prirode,
zarad malo osećanja, dodira i lepih reči.

Ponekad mi fali samopouzdanja,
plaši me današnjica i društvo,
plašim se neuspeha,
ali budi uveren da se ne plašim da pokušam.
Ponekad nisam siguran u sebe,
i toliko razmišljam o stvarima,
i šta bi se moglo desiti,
ali opet ništa ne radim u napred.
Rešavam kada se dogodi.
I ova pesma je od centra do stana,
sigurno promenila ime i redosled minimum deset puta,
zbirke u pripremi menjale su imena,
pesme koje su svrstane u njih,
mnogo promena se desilo.
Razmišljao sam da prekinem sa ovim,
ali ne znam ništa drugo da radim,
i predaleko sam odmakao već.
Razmišljao sam da promenim stil i način,
ali to ne bih bio ja.
Mnogo pitanja postavljam sebi.

I onda pogledam okolinu:
koliko je samo moj grad bogat, jao!
Toliko PISACA i PESNIKA,
i NESHVAĆENIH UMETIKA,
uz to su i SLIKARI,
i VOLONTERI,
MUZIČARI,
i BORCI ZA LJUDSKA PRAVA,
ma KREM,
MINISTRI KULTURE,
povratiću...
Toliko su samouvereni i sigurni,
da rade dobru stvar,
nijednom se nisu zapitali,
i sumnjali u svoj rad.
Oni su precizni i tačni,
i oni su objavljeni u zbornicima,
oni pobeđuju na konkursima,
a konkursi su najveće sranje ikada.
I jednog dana,
kada naiđu na zid,
bilo da su to kritičari,
ili publika,
samo će prestati time da se bave i eksponiraju,
i radiće nešto drugo.

Piši za sebe,
svoju mamu i svog tatu,
nek te pohvale drugarice,
i ortaci,
vodi dnevnik kad dobiješ menstruaciju,
nemoj da se kuneš u to onda,
i napravi mesta pravima,
jer su sjebani i ludi,
i jebeš ih uporno time što se lažno eksponiraš.
Nije tebi stalo do ovoga,
ne bi ti  umeo bez novca da voliš,
ili pišeš ili živiš.
Ne bi ti gladovao zbog ovoga,
ti si zlatan,
nemaš poroke,
i umetnik si.

Svratili ste na moje veče poezije,
haha, sve ja vidim čak i mrtav pijan,
kad pomešam rakiju, pivo i vino,
i imali ste te kisele face, zgađene,
a ja sam vas pljuvao pred svima,
i usro vam se u laži,
a posle ste me sreli kako se teturam,
sa flašom,
izlazim iz žbunja,
i pohvalili ste mi nastup, nasmejani,
nazvali me kolegom,
a ja sam se ludački nakezio,
i pošao u žbunje,
da ponovo povratim,
zahvaljujući vama,
KOLEGE.

Ima li kapetana na brodu?

- Mornarski dnevnik:
14.09.2015.

„Prošlo je 20 godina,
kako sam isplovio iz luke,
u ovo nemirno more.
Brod je bio veliki,
i dobio sam ga na poklon,
neko ga je do tada uređivao umesto mene,
ali me umaralo što posade kasnije nije bilo,
a bilo je tu mnogo posla.
Oterao sam štetočine sa broda,
pacove i ostalu gamad,
održavao sam brod,
i tražio sam ljude za posadu.
Pristupali su,
sve im je bilo pruženo,
ali bi odustajali,
ili me prevarili,
ukrali bi mi nešto sa plovila,
okrenuli suprotan kurs,
ili bi rasparčali neke delove.
Plovim sam već neko vreme.
Voleo bih da popričam sa kapetanom broda,
ali ne znam kako da dođem do njega.

Bilo je naporno i teško,
kada bi zalutao u česte oluje,
i nemirno, divlje more,
sada već zagađeno od strane ostalih moreplovaca.
Nisam još umeo sa kompasom tada,
a nisam imao kormilo,
jedra je oživljavao vetar,
na koji nisam mogao da utičem,
i dve godine me je bacao u vode,
gde sam se kršio,
i kroz koje sam bezuspešno veslao.
Bio sam prestravljen,
i mislio da sam zauvek izgubljen,
u ovim mračnim i maglovitim dubinama.
Alkohol koji sam prolanazio,
izgledao je kao najbolja solucija,
a da odustanem od plovidbe,
obešen o jarbol,
završim glave prosvirane zrnom,
ili skočim u nemirno more,
nisam mogao,
jer sam voleo da plovim i želeo još.
Pitam se ima li kapetana na brodu?

Počeo sam da vodim ovaj dnevnik,
i pronalazio neke knjige,
a to mi je davalo snagu i neku motivaciju,
pa na kraju i pomoglo.
Uzeo sam stvar u svoje ruke,
okrenuo jedra,
i pronašao kurs na kompasu,
da bih se iskobeljao iz čeljusti uzburkanog plavetnila.
Nailazio sam na mnoge olupine,
i lađe koje tonu,
neke koje se sudaraju jedna o drugu,
i nisam želeo tako da završim.
Izvukao sam se,
i Sunce nikad lepše nije sijalo,
kada se oluja umirila,
a oblaci razišli.
Nabavio sam kormilo,
i od tada sam određujem pravac,
kad kapetana već nema.

Pokupio bih neke devojke usput,
jer tokom putovanja bio sam usamljen.
Neke bi ostajale samo kratko,
neke malo duže,
uglavnom bi uzele neki deo mene ili broda,
i to je bolelo,
ali nisam mogao da budem sam.
A prijalo bi mi kada bih našao neku,
za dužu plovidbu sa mnom,
da brod i mene dovede u red,
i da bih pronašao mir.
Usnio bih san o njoj,
i mrzeo što je samo to bio,
kada bih se probudio da opet sam plovim.
Ali nedavno sam čuo pevanje,
kada me je Sunce ponovo ogrejalo,
a more bilo mirno.
I tu je bila,
vatrena, sitna, vitka,
duge, smeđe kose,
i očaravajućeg glasa i osmeha.
tako blizu, a tako daleko od mene,
ali približili smo se,
i pesma me je očarala.
Nisam razmišljao,
ta pesma smirila je moje uzburkano srce,
milovala dušu,
dok je ljubila moje lice, oči, vrat i usne.
Ona se udaljila,
i nijedan kompas,
neće mi pomoći da je pridobijem ponovo.
Ja sam bio izgubljen,
a brod je počeo da tone,
ali meni je nedostajao njen glas,
i osmeh i poljupci...
Vir je gutao brod,
komadao ga,
dok sam ja bio pijan,
držao se za neko uže,
i istovremeno se davio u vodi.
Kad sam se osvestio,
i video šta je ostalo od broda,
shvatio sam da je to bila pesma sirene.
Ostavio sam flaše,
istrgao se iz vira,
i rešio da nastavim da plovim.

Ostalo mi je malo plovilo,
kao splav,
ali kompas imam,
pravac znam,
živ sam,
i ja određujem pravac,
kao novoproglašeni kapetan broda.
Zapravo, to sam sve vreme i bio. ”

- Kapetan broda „Život”,
Stefan Stanojević.

Šetnja

Ranije nisam voleo da šetam sam,
uvek sam želeo da imam društvo,
ali već neko vreme,
volim samoću.
Tokom šetnje se isključim,
sanjarim,
ili razmišljam o stvarima.

U poslednje vreme često razmišljam,
kako moj grad umire,
i ljudi u njemu umiru.
Pesme su tu da mi pomognu,
one mi uvek i jedino ostaju,
kada me sve ostalo napusti,
ali postane nepodnošljivo,
i tesno posle nekog vremena.
Ne mogu u pesme da pobegnem tako dobro,
kao što mogu sa devojkom.
Ali većina u mom gradu,
su jako siromašne,
sve što imaju da ponude su izgled,
tela,
i ništa više.

Onda ja tražim,
i tražim,
i nađem u nekom drugom gradu,
nađem ih kilometrima od sebe,
i to me polako žulja,
kad se vratim.
Uvek ih neko drugi nađe pre mene,
a ja sam im Vegas,
za noć,
za dan,
sa mnom se desi i ćuti se o tome.
Ja sam interesantan i zanimljiv za trenutak,
ali zaista „ništa posebno”,
nikada ne razmišljam,
nego se vodim emocijama,
glupan,
pa patim i sebi škodim.

Šetam ulicama,
i razmišljam,
kako bih mogao da ti pokažem svoj grad,
šta bi ti rekla o njegovim ulicama,
mračnom keju,
gde sam brojao zvezde padalice,
i za svaku zamislio istu želju,
očigledno je koju.
Šta bi rekla za park staračkog doma,
kada bi sedela na istoj klupi,
gde razmišljam o tebi,
dok pušim cigaru,
razgovaram sa tabletomanima,
navijačima huliganima, klošarima,
manijacima,
i ludacima,
uključujući i mene.

Grad je mali,
svuda se peške stigne lako i brzo,
ne bismo morali da čekamo prvi jutarnji autobus,
na hladnoći,
ali sačekao bih jutro sa tobom,
dok bi jutarnji autobusi vozili.
Pričali bismo tiho,
a za one tvoje poljupce,
po mom licu,
očima, vratu i usnama,
prodaću ti dušu,
ako je želiš.
Meni u ovom slučaju ne treba,
da sama šeta,
i da me žulja unutar kože,
ovako usamljena,
i još uvek gladna.

Ništa posebno

Ležao je sa rukama iza glave,
posmatrao plafon,
i razmišljao.
Bio je pesnik,
ili je bar želeo da bude.
To ga je dovelo do nje,
stvari koje svima prećuti,
ostavlja svojim pesmama,
i to je on,
i ona zna ko je on.

Pokušavao je da ne razmišlja o njoj,
ne želi da joj bude teret,
ne želi sebi da bude teret,
ne želi da se ona oseća loše,
ali sve podseća na nju.
Noć podseća na nju,
vino, kej, autobusi,
mesec i zvezde,
snovi podsećaju.

Pokušavao je da ne razmišlja o pesmi,
uz koju ga je poljubila,
ali to je ćaletova omiljena pesma,
tako mu zvoni telefon,
i trgne se na ulici kad čuje,
da neko doziva njeno ime,
i očekuje njene sitne korake,
razigrane poput vatre,
i njen osmeh,
ali razočara se,
jer nijedna nije ona.
Ni približno.

Ona je snoviđenje,
dokaz je da snovi mogu biti ostvareni,
i da devojke iz snova postoje.
On je njoj bio „ništa posebno”.
Često je bio „ništa posebno”.
Vraćaju se te slike njene kose,
slatki zvuk njenog strasnog disanja,
ukus i miris njenih usana sa vinom.
Sada je hladno,
kao te noći pored reke,
i na autobuskoj stanici,
i nema njenog zagrljaja koji bi ga ugrejao.
Ova zima će biti najteža,
mislio je.

O njemu razmišlja, voli ga,
i sanja,
neka druga.
I sada,
položila je svoju glavu na njegove grudi,
i priča mu nešto,
on misli - ne sada -
dok razmišlja o svom snu,
njoj.
Druga mu govori da ga voli,
govori mu da postoji zid,
oko njega,
i da on ne želi da je pusti da dođe do njega.
On ćuti i razmišlja o svom snu.
- Šta te muči? - pita ga
- Ništa posebno. - odgovara.

Samo košmar, nadam se

Košmare imam već godinama,
ne znam šta me toliko proganja.
Zato uglavnom spavam preko dana.
Ali čak i noću,
posle gledanja u plafon,
sa mrljama ubijenih komaraca,
ili zeleni zid,
posle sat ili dva,
razmišljanja,
usnim lepe snove.
Negde u sred noći,
me spopadnu košmari,
i trgnem se,
znojav i zadihan,
preplašen.

Preko dana se mučim na javi,
i ne sviđa mi se svet,
kakav su ljudi napravili, uopšte,
i mislim da nije fer,
da mi i snovi i mir tokom noći,
budu oduzeti i zamenjeni košmarima.
Ali „fer” ne postoji ovde.

Posmatram ljude koji me okružuju,
svoje prijatelje,
i divim im se,
jako sam srećan zbog njih,
jer svi studiraju ono što žele,
i što ih zanima,
i uspešno im ide.
Pored toga stižu da se druže sa ostalima,
izađu, piju i ostalo.
Znam da će svi do jednog pobediti.
Usput, svi imaju devojke,
u dužim su vezama,
i to im ide dobro.
Svi izgledaju dobro,
zdravi su i uvek pozitivni,
i spremni za šalu,
ali i razumevanje kada nekome ne ide.
Tu uvek trpe mene, reklo bi se.

Ja studiram ono što volim,
ali mi ne ide.
Ja radim ono što volim,
i konačno je krenulo,
polako, ali je krenulo.
Ali kod mene, izgleda,
mogu samo jednu stvar da radim i da mi ide.
Nekako znam, da kada bih imao tebe,
kraj sebe,
verovatno bih bacio svet pod noge.
Ali svet se postarao za to, zar ne?

Moram da pišem o svemu ovome,
jer me nešto pritiska i guši,
bude mi malo lakše,
ali ostaje mi ono što ne mogu da napišem,
ili kažem rečima,
ono što će razumeti samo jedna osoba,
a to si ti,
ali dok te ne vidim,
to malo što ostane nedorečeno,
boli najužasnije.

I znaš šta je najgori košmar ikad?
Nisu to neke kreature i demoni,
smrt bliskih osoba, sopstvena prolaznost, ne.
Snivam o onome što se zapravo desilo:
jutro i ti, čupava,
stojiš kraj stepenica,
i ja prilazim jer ne mogu da odolim,
i uzimam te u zagrljaj,
stojimo,
ljubimo se,
a ti me opominješ da budem tih,
i ne cokćem dok se ljubim,
da nas ne bi čuli,
meni je smešno,
i opet me opominješ.
Onda se penjem uz stepenice,
i idem da spavam,
poželim ti „laku noć”
i uzvraćaš mi,
još malo te gledam,
a mogao bih zauvek.

A onda mi kažeš da ne možemo da se vidimo,
nikad više,
i odlaziš negde gde ne mogu da te nađem,
i zaboli me nešto,
onda se trgnem iz sna,
znojav i zadihan,
i molim se da je samo još jedan košmar.

Nastavi da pričaš sa mnom

Sve mi to sada izgleda kao san,
ali znam da se desilo,
i nije moglo lepše da se desi,
kad si me pijanog jedne noći pozvala,
i rekla mi da dođem,
kako znam i umem sutra.

Bio sam jako srećan,
kako skoro nisam bio,
jer sam nekako znao da si to ti,
devojka koju sanjam,
između svojih košmara.
I koju maštam i zamišljam za sebe,
dok se vucaram pijan,
i sjeban nazad u stan,
bez dinara u džepu,
isto kako sam i izašao.
I bežim pored tebe u svojoj glavi,
dalje od ovih prolaznika,
koji su sjebani od spida,
i alkohola,
i od kretena u džipovima,
koji voze otvorenih prozora,
i smeju mi se na pešačkom,
jer misle da pričam sam sa sobom.
Nastavi da pričaš sa mnom...

Kad si me pozvala,
veče nisu mogli da mi pokvare,
ni pijani navijači Partizana iz kraja,
koji su me startovali,
dok sam nasmejan išao ka stanu,
i pitali da li sam cigan.
Toliko sam sijao od sreće iznutra,
da su uspeli da me zgotive,
i pored toga što sam mnogo mlađi od njih,
i što sam priznao da podržavam Crvenu Zvezdu,
zbog ćaleta,
i ponudili su me limenkom Nikšićkog,
paklom pljuga,
i ako želim, da pušim šit sa njima,
u parku staračkog doma.
Nosio sam crnu košulju sa belim notama,
i rekli su da nikad bolju nisu videli,
istu onu što sam nosio to veče,
kad si me poljubila,
i što je mirisala na tebe,
danima posle.
I uvek kažem da je važno kakav si čovek,
i da me zato nisu demolirali od batina,
nego mi obećali,
da će da jebu kevu bilo kome,
ko me samo mrko pogleda na Kotežu 2,
a ti si mi rekla,
da nosim nešto divno i posebno u sebi,
i da se to odmah primeti.

Ali bila si tu,
pored mene,
to se desilo,
siguran sam.
Imam kartu,
i mirisnu košulju kao dokaz.
I drago mi je da je ovo postala uspomena,
najdivnija koju imam do sada,
nego da je ostala samo san,
dok se vraćam u stan,
i pitam se da li ću te opet videti,
a svima pričam o tebi,
čak i liku koji je izvadio nož na mene,
i hteo da me opljačka.

Znam da moje pesme,
možda nisu tako dobre,
kao one koje si dobijala i čitala mi,
ali su moje,
i iskrene su,
i jedino mi one ostaju,
da me slušaju kako sam jadan,
ovako pijan,
i moraću da prestanem da pišem sada,
na ovom plakatu koji sam našao u džepu,
jer jedan lik me pitao za upaljač,
rekao sam da imam,
on je meni rekao da je tabletoman,
da pije teške lekove,
i da kad ode kući,
nastavlja da priča sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...
Nastavi da pričaš sa mnom...

Ne prekidaj me dok razmišljam o njoj i slušam Bobi „Blu” Blenda

Bilo je oko pola 4 ujutru,
kad sam seo na klupu,
u svom psihološkom savetovalištu,
u mračnom delu parka staračkog doma.
Bio sam poprilično pijan,
pušio sam cigaru,
i gledao sam u zvezdano nebo.
Razmišljao sam o tebi,
i kako možda takođe gledaš u isto nebo,
i bilo je isto hladnjikavo,
kao ono veče kad smo zagrljeni slušali,
kako sviraju onu pesmu Atomskog Skloništa.

Inače, slušao sam Bobi Blu Blenda,
i mir su mi pokvarili glasni koraci,
i pogrbljena silueta koja ide ka meni.
Stao je ispred mene,
sedeo sam na naslonu klupe,
jer je to veče padala kiša,
i nisam želeo da mi dupe bude mokro.

- Šta ti treba? - zamumlao sam.
Sečivo je sevnulo u njegovoj ruci,
poprilično dugačko.
- Sk-skini to lanče oko vrata i daj! - brecao se.
E jebem ti, zaboravio sam da pokrijem vrat košuljom.
- Mislim da neće moći, drugar. - sasvim opušteno sam mu rekao,
- ovo ima sentimentalnu vrednost, vidiš,
ostavio mi ga je pokojni deda,
ima inicijale imena moje babe, tetke i ćaleta, znaš. - pokazao sam mu.
- Šta bre?! Ne zanima me, prekini da sereš! - drao se,
- daj sat! - pokazao je nožem ka njemu.
- Gle, ne bih rekao... - i dalje sam bio opušten,
- poklonio mi ga je kum,
a i ovako ne radi, zvekno sam ga negde...
što me podseti, jebaće mi mater,
kad mu opet budem nosio na popravku, jer ja, znaš... -
- Ma prestani da sereš, ne zanima me, samo prestani! - prekinuo me je.
- Slušaj ti, mogu da te rasporim kao svinju! - mlatio je nožem,
i sad sam već postao nervozan.
- Ej, slušaj, ti ništa time nećeš dobiti.
Ja ove stvari nisam kupio, ja nemam kinte,
novčanik mi je prazan, pogledaj. - pokazao sam mu.
- Jebiga, ove stvari ne mogu da ti dam,
prestani da vitlaš nožem,
radi nešto drugo,
napadni nekog drugog,
u istom smo kurcu,
ja sam lud i pričao sam sam sa sobom,
a ti si, jebiga, došao ovde,
prekinuo mi mir i Bobi Blu Blenda,
i to moju omiljenu stvar:
„Nema ljubavi u srcu grada”
i još potežeš nož na mene,
nisi fer,
razmišljam ovde o jednoj divnoj devojci,
i...znaš ti kako se ona ljubi, jebote!
Ja nikad u životu nisam doživeo nešto tako!
I njena kosa, i osmeh, i oči,
te oči koje su me tooolikooo prodorno gledale...
- JA NE MOGU VIŠE! PRESTANI DA ME SMARAŠ,
PREKINI, IDEM, JA NE MOGU VIŠE, JEBI SE KRETENU! - urlao je,
i otrčao negde.

Izgleda da sam baš sve ljude udavio,
pričama o tebi...
Osetio sam da me cigara peče po prstima,
izgorela je.
Zapalio sam drugu,
i pustio svoju omiljenu pesmu Bobi Blu Blenda.
Ponovo.

Pokretanje zarđalog mehanizma

Nemoj da se ljutiš na mene,
što si ovako delovala na mene,
kako bi ti reagovala,
da sretneš svoj san?

Kad tvoja neuredna punđa,
koju na brzinu svežeš,
izgleda lepše,
nego nečiji sati sređivanja,
a najeo sam se knedli,
svaki put kad si otkrila vrat,
verovatno zato sada nemam apetit,
i ništa ne jedem danima.
Rekla si da se nećemo videti više,
a ja te i dalje vidim,
možda ne kako bih želeo,
ali vidim.
Bar mogu da ti zahvalim,
što nemam vremena da obraćam pažnju na svet,
ne zanimaju me prolaznici,
ni ovaj grad,
ni da li imam novca za bilo šta.
Ne bih smeo da pijem,
uradiću nešto glupo...

Možda se smeješ sad,
ili odmahuješ glavom,
ili prosto preskačeš ovo,
obeleženo kao još jedna greška.
Valjda mi je suđeno da budem greška,
njihova,
tvoja,
i sama si rekla da imam ruke nekoga ko samo piše,
kad si stavila svoju šaku u moju.
I kako voliš kad opsujem i kažem - jebote -
I niko mi nije tako lepo govorio,
prijalo mi da čujem i osetim to,
i mehanizam unutra se aktivirao na sve to,
iako sam mislio da je zarđao.
Ako se izvučem,
verovatno ću se i ja smejati,
ili mahati glavom,
ili prosto preskočiti ovo.

Nisam dozvolio majci,
da opere jednu od košulja,
koja i dalje miriše na tebe,
znam da ovo zvuči jadno i patetično,
ali trenutno sam jadan i patetičan,
kako nikad nisam bio.
Verovatno sam dosadio prijateljima,
želeo sam da ih upoznaš,
oni tebe već jesu,
znaju kako se smeješ,
i kako izgledaš kad se ljubiš,
i kako si mi sklupčana u zagrljaju,
na hladnoći autobuske stanice,
produžila život.
Da mi je znati gde se prodaje duša,
za još jednu ovakvu vožnju?
Vredi,
jebote.

Odlaze

Ponovo su me opkolila četiri zida,
i sve uspomene.
Slab sam,
ne jedem pristojno danima,
nemam apetit.
Pijem i dišem,
boli me stomak,
glava, udovi i grudi.
Srce svakim otkucajem,
preti da će konci pući,
očerupano,
rastrgnuto,
uvek im ponuđeno na tanjiru.

Odlaze,
ostavljaju me sa uspomenama,
a uspomene bole najgore,
i njihove slike.
Postaju devojke iz mojih pesama,
postaju besmrtne,
jer ih je neko drugi našao pre mene,
ili jednostavno odlaze.
Moram sve da ih ubijem,
sve da ih udavim u alkoholu,
i besanim noćima.
Uvek odlaze.

Nose mi svoje kose iz šaka,
prolaze mi između prstiju,
i nestaju.
Tragovi mojih dodira,
po njihovim nogama,
otisci zuba na vratovima,
sve nestaje,
i odlazi sa njima.

Ostaju mi samo i jedino,
ove pesme koje pišem,
ostajem usamljen sa njima,
u kasne sate,
jauci ranjenog lava u papiru.

Pročešljavam uspomene,
lutam kroz njih,
silazim u njihov podzemni svet,
ove reči krote Kerbera,
Haron je usidrio čamac,
Sizif je seo na kamen,
Tantal ne oseća glad ni žeđ.

I kada mi je dozvoljeno,
da izvedem svoju uspomenu,
ja se za njom nasmejano,
i nestrpljivo okrenem,
kao Orfej za Euridikom,
ona nestaje,
odlazi.

Vatra

- Poštovani putnici,
voz je pod video nadzorom;
podsećamo Vas da je pušenje zabranjeno -
čuo se glas iz zvučnika,
u zadnjem vagonu,
ka Beogradu.
Košulja je mirisala,
na nju,
ruke,
šake su mirisale.
I  na cigarete, takođe.
Osećao sam se čudno,
i sve čudnije dok se voz udaljavao.

Nije ni nalik ostalim devojkama do sada,
ona je prirodna,
opuštena,
i svoja.
Ona je vatra.
Njena duga, smeđa kosa je vatra,
i pržila je moje prste,
i lice,
njene oči su vatra,
i progorele su moje,
i ruke, osmeh,
usne i taj vrat.

Nikad se nisam poljubio sa takvom devojkom,
ona se nije ljubila samo usnama,
to nisu bili samo pokreti usnama,
i jezikom,
poljubila me je dušom.
Poljubila me je vatra.

Vratila mi je krila,
koja su razne, male devojke očerupale,
vratila ih je,
ali vratio sam se u svoj grad.
Sedeo sam na stanici,
i nisam osećao ništa.
Gledao sam u prazno,
i glasno se upitao:
- Što sam se ja vratio? -

Poljubio sam svoj san,
devojku koju godinama sanjam,
i priželjkujem sebično.
Približio sam se Suncu,
previše blizu,
i kao Ikaru,
vatra mi je spržila krila,
i poginuo sam.

Želiš li da budeš besmrtan?

U predškolskom sam bio najveći kreativac,
pričao sam ostaloj deci priče,
izmišljao sam ih,
na osnovu onih koje mi je majka čitala,
kad je bilo vreme spavanja.

U osnovnoj školi bio sam niko,
debeli, razmaženi klinja,
kojeg je ćale vozio u školu,
iz škole na trening,
sa treninga kući.
Bilo mi je dosadno,
jer je moj najbolji ortak Neca,
bio stariji godinu dana,
pa smo išli u suprotne smene.
Ostali su bili face,
i dobri, perspektivni sportisti,
imali su drugarice i devojke,
i izgled.
Ja sam učio i bio sa strane,
posmatrao sam,
znao sam sve,
o svakome,
a najmanje o sebi.

Prošle godine bili smo kod ortakinje na vikendici,
svi su bili naduvani ili pijani,
i svi su slušali mene u 6 sati ujutru,
pričao sam razne gluposti,
o SVAKOME iz moje generacije u osnovnoj,
i svi su me pitali,
kako sam SVE te stvari zapamtio.

Išao sam na takmičenja u osnovnoj,
iz istorije, geografije, srpskog,
a ćale me je ipak naterao da upišem elektrotehničku srednju školu,
jer moj mlađi stric završavao je fakultet za to,
i dobio posao i ima veliku platu.
Na početku moje srednje škole,
moji roditelji bili su prinuđeni da zatvore svoj skupi butik,
i ostali su bez poslova,
i dve godine ćale je radio kod kuma u restoranu,
za šačicu jada, i slične male poslove.
Nije više vozio kola, jer nije imao novca da ih održava,
i nije imao za benzin,
pešačio sam svuda,
i upoznao svaki ćošak i zapišani prolaz svog grada.
Nisam navikao da živimo bez novca,
i nisam više bio razmažen,
bio sam tužan jer ostali imaju novca,
i izlaze na razna mesta,
a ja nosim stvari iz osnovne škole,
ili ćaletove stare stvari,
i dobijam 200 dinara da izađem,
ako i toliko.
Počeo sam da pijem,
jeftine brlje od rakija, i pivo,
u rupama i bifeima na pijacama,
i periferiji grada.
Valjao sam se ulicom,
padao u sneg, klizao se po ledu,
i dolazio takav u stan.
Bio sam tužan što ostali idu na letovanja,
imaju novu odeću i stvari,
što moram da slušam o neplaćenim računima,
i troškovima svojih roditelja.
Izgubio sam volju za sve,
i trening i školu i život.

Do polovine srednje škole bio sam debil.
Najveći debil u razredu.
Gluperda i zajebant.
I dalje nisam pričao sa devojkama,
nisam imao drugarice,
pio sam više nego ikad,
i provlačio se kroz školu koju sam mrzeo,
ljude koje sam mrzeo,
kroz grad koji sam mrzeo,
državu koju sam mrzeo,
i svet koji sam mrzeo.
Nije me bilo briga šta sam,
šta ću da postanem,
da li ću da radim,
i da li ću da živim.
I onda, niotkuda i odjednom,
prekretnica i bum.

Shvatio sam da velika većina ne zna ko je,
niti ih je bilo briga,
i da velika većina ne zna šta će postati,
i to da svi oni liče jedni na druge,
i ne žive uopšte.
- Mrzim ih, pa ja ne želim da budem kao oni! -
mislio sam.
Da bih se razlikovao,
počeo sam da upoznajem sebe,
prihvatio sam svoj talenat i počeo da pišem.
Izgledalo je lako kao moje disanje,
reč po reč,
stranica za stranicom.
Biblioteka je prepuna dobrih knjiga,
i krenula je knjiga za knjigom.
Pa to sam bio ja!
Počeo sam da se sviđam sebi!
Sve manje sam mrzeo,
samo nisam želeo da sam isti,
a šta će svet, država, grad i oni biti,
mene ne zanima,
sve dok spašavam sebe.
I dalje sam pio,
ali počeo sam da komuniciram sa devojkama,
i dalje sam jako tužan,
ponekad usamljen,
ali znam da živim.

One su mene volele,
ja nisam umeo,
bio sam zaljubljen u druge,
njima sam pisao pesme,
njih sam sanjao,
i o njima razmišljao.
Razmišljao sam kako samo želim da pišem,
preživeću nekako.
Majka me nije razumela nikako,
predložila je da popričam sa psihologom, ili nekim.
Psihijatri i psiholozi su ONI,
pa neće mi oni pomoći,
bolje taj novac da uložim u sebe,
da platim knjigu,
ili ga popijem.
Ne treba mi psiholog i psihijatar,
kad imam najboljeg,
u parku staračkog doma u naselju,
oko 3 ili 4 ujutru kad je sve pusto.
- Šta te muči Stefane?
Svet me muči Stefane.
- Ta velika stvar koja se rotira oko Sunca?
Ne, Stefane, muče me budućnost,
i ljudi, novac, ove bermude iz sedmog razreda osnovne,
pucketavi zvuk kad ćale trese tablete u ruku,
i kad meri pritisak pored mene u sobi,
dok čitam knjigu,
i to što sve devojke koje bih mogao da zavolim odu,
a one što me vole ostaju,
a ja ne mogu da ih volim jer je to previše lako,
i muči me što moraš da završiš fakultet ovde,
i opet da ne radiš,
i muči me što moraš da radiš,
i što moraš da umreš.
- Vidim, Stefane. Popij malo tog vina,
sutra pročitaj knjigu,
i večeras napiši 2 snažne i 20 loših pesama,
ako želiš da budeš besmrtan.
- Želiš li?
ŽELIM!

Superheroji su izgubili svoje moći

Na ovom svetu,
bilo je mnogo superheroja,
i ti sigurno poznaješ neke.
Ali ovaj svet im oduzima moći,
i ubija ih,
ostavljajući neke od nas,
nezaštićenima.

Bili su svemogući,
sa svojim moćima,
gledali smo u njih,
naviše, u te oči.
Bili su,
besmrtni.

Imali su obavezu prema svetu,
da spasu svet,
za nas,
i služe mu,
i uz to pruže ljubav,
zagrljaj i osmeh.

Osećali smo se tako srećno,
voljeno i zaštićeno.
Stvorila se iluzija,
koju je svet odlučio da prekine,
i razočara nas.
Svet pokreće novac,
a superheroji su izgubili svoje moći,
i novac je pobedio.

Superheroji su izgubili svoje poslove,
nisu mogli da pomognu,
čak su se i razboleli,
i krenuli da stare.
Oni gutaju tablete i lekove,
oni se plaše.
Postali su smrtnici,
koji pokušavaju da nas zaštite,
i pomognu nam,
ali svet ih je otpisao,
i neće im vratiti moći.

Zato ostani odmetnik,
koji odbija da služi svetu,
odbija da veruje u njega,
tako ćeš sigurno zadržati svoje moći,
i postaćeš besmrtan.

Ulični psi

Pratio me je Mesec,
kao i neka loša sećanja,
od sinoć,
dok su boce zveckale u kesi.
Majke su išle sa decom,
meni u susret,
i povredilo me to,
što su ih sklanjale dalje od mene,
kao da sam,
ubica,
ili da sam bolestan.
Glupi ljudi,
sa svojim predrasudama.

Moj čopor sedeo je,
u mraku,
podvijenh repova,
bili su tihi,
dok su slušali kako im pijan,
mumlam,
ili pričam sam sa sobom,
Mrzim kad zadobijem,
gotovo plačljiv ton,
boli me dok pričam,
o tim stvarima.

Onda se polako razilaze,
odlaze kućama,
pozdravljaju me,
i govore mi da previše pijem.
Onda ponovo ostajemo Mesec i ja,
nikoga više nema na ulicama,
i dok tromo i pijano,
hodam kroz naselje,
nailazim na ulične pse,
koji inače laju na sve prolaznike,
ali samo podignu glavu,
pogledaju me u oči,
i nastavljaju svojim putem,
prepoznavši jednog,

od svojih.

Prži

Napolju je bilo pusto,
po tropskoj temperaturi,
ljutitog Sunca,
čarape su mi bile prašnjave,
u šupljim patikama,
dok sam se vraćao iz biblioteke,
i čuo se samo zvuk,
klima uređaja,
i uključenih,
očepljenih televizora,
između redova zgrada.
Tuširam se hladnom vodom,
i kao gušter ležim na krevetu,
i ne pomeram se,
dok čitam genijalnog Krakova,
a televizori viču okolo.

Dolaze sa glupih poslova,
umorni, beživotni,
onda uključuju televizore,
nerviraju se,
dok slušaju laži,
ili samo slepo,
veruju u njih,
dok Sunce prži tlo,
a televizori,
ono što je ostalo,
od njihovih mozgova.

Prometej

Često razmišljam kada sam tačno,
izabrao ovu patnju,
ovakav život.
Da se pitam sada,
nikada ovo ne bih izabrao.

Zadužujem se ljudima za cigarete,
bombu piva ili bocu vina,
jer nemam novca.
Ponekad me je stvarno sramota,
što dugujem tim ljudima,
i grebem im se.
Nosim većinu bušnih čarapa,
koje moja majka ušiva.
Delim stvari sa mlađim bratom i ćaletom,
a jedne zime nisam imao čizme,
i čekao sam ćaleta da se vrati sa posla,
kako bih obuo njegove,
da bih mogao da izađem napolje.
Sve patike su mi bušne,
a poslednje sam kupio pre dve godine.
Majka mi često govori,
da sam se često smejao kao mali,
i da se ne smejem toliko često sada.
A bio sam tako divno razmažen kao dete,
jer sam imao sve neophodno,
i mislio sam da ću uvek imati sve neophodno,
ali superheroji su izgubili svoje moći,
novac koji vlada svetom ih je porazio,
više ga nije bilo.

Sećam se kako sam se kao mali,
igrao Lego kockama,
koje su bile skupa igračka,
odbijao sam da pratim šeme,
i pravio sam šta sam ja želeo.
Majka je govorila kako će me poslati u Rusiju,
u školu za klovnove,
jer sam se stalno smejao, glupirao,
glumio, izmišljao i imitirao zvuke.
U zabavištu,
kada su nam rekli da spavamo,
nisam spavao.
Tražio sam saučesnika za priču,
i onda bih upadao u nevolju.
Postavljali bi stolicu,
gde bih sedeo ispred svih kreveta,
i onda sam pokušavao da razgovaram,
sa dečakom koga uopšte nisam voleo,
on je bio najbliži mojoj stolici.
Udaljili bi me još više,
i onda bih počeo da pričam sam sa sobom.
Izmotavao bih se,
i na osnovu bajki i priča,
koje mi je majka pričala pred spavanje,
pravio sam sopstvene.
Ostali bi se nalaktili i slušali me,
kidali su se od smeha,
jer je vuk pojeo i baku i crvenkapu,
zlatokosu su ošišali na ćelavo,
prasići su se okretali na ražnju,
jer je vuk dovezao bager, itd.
Shvatili su da decu ovo stvarno zanima,
pa sam im uvek pričao svoje priče.

Sa šest godina,
zabavište je išlo na jednodnevnu ekskurziju,
do Subotice, na Palićko jezero.
Padala je kiša,
a pun autobus šestogodišnjaka,
nikako nije dobra stvar onda.
Svi su povraćali,
gađali se hranom i skakali po sedištima.
Ja sam samo hteo da pišam.
Pitao sam vozača,
a on se izdrao na mene,
i poslao me na moje mesto.
Otišao sam na zadnje sedište,
gde sam sedeo,
izvadio svoju malu alatku,
i ispišao se po podu.
Izvolite, za vašu ljubaznost.

Bio sam kreativno i prkosno malo spadalo,
ali definitivno nisam voleo,
da pišem sastave i čitam knjige u školi.
Majka je valjda mislila,
da ću biti inteligentniji,
ako počnem da čitam rano,
zato ja danas valjda mrzim klasike.
Bljuvotinu od Šekspira, Tolstoja, Puškina,
Selimovića i ostale.
Prva knjiga koju sam samostalno kupio i pročitao,
bila je 20 000 milja pod morem, Žil Verna.
Svideo mi se Tven, Artur Konan Dojl,
kao i neponovljivi Egziperijev Mali Princ.
Sve o dinosaurusima i Grčku mitologiju znam napamet,
i uvek su mi se sviđala ta veličanstvena bića,
koja su hodala Zemljom pre 65 miliona godina,
kao i heroji poput Herkulesa, Ahila, Odiseja,
i Titani, Atlas i Prometej, koji su se protivili bogovima.
Uglavnom, majka mi je pisala sastave,
a kada me je terala da ja to radim,
dernjao sam se kao da mi deru kožu,
govorio kako mrzim pisanje i knjige.
Mislim da se ne bih svideo dečaku koji sam bio.

I posle silnog razmišljanja,
shvatim da je put nekako izabrao mene, ustvari.
Neko ili nešto kao da je pokazalo prstom na mene,
izvuklo me iz stada ovaca,
i dalo mi da biram:
hoću li protraćiti svoju dušu i talenat,
i misliti da sam slobodan,
dok hodam mrtav među ostalim ovcama,
ili ću zgrabiti knjigu, olovku i papir,
i pokazati svoju magiju.
Kako je meni avantura uvek bila bliska,
valjda sam izabrao zanimljiviji i drugačiji put.
Sada vidim i da je teži.
Prvi napisani redovi bili su prosti i laki.
Rešio sam da ću pisati za druge i uzmeti novac,
ali shvatao sam polako,
da mi njihov novac ne treba,
a ne trebaju mi ni oni, haha!
Kamijevim Strancem,
počela je lavina knjiga koje sam čitao.
Preporukama ili samostalno,
dolazio sam do najvećih - Džona Fantea,
zatim Bukovskog, Selina, Hesea, Hamsuna, Vijona,
Bodlera, Selina, Ficdžeralda, Hemingveja,
Lua, Velikog Crnjanskog,
misterioznog i malo poznatog - Stanislava Krakova,
Miljkovića i ostalih.
Postao sam zavistan od stranica,
prestao sam potpuno da gledam televiziju,
a opet se informisao o svemu,
i bio u toku sa stvarima oko sebe,
okrenuo sam se sebi,
svideo sam se sebi.
Okrenuo sam se protiv sveta,
ne pronalazim se u njemu,
u njima,
u novcu, kolima i lakim devojkama.

Često se svađam sa ćaletom oko svog pogleda,
on misli da filozofiram,
ponavlja mi iste stvari, neprekidno,
ne veruje u ono što radim,
i ono što pričam.
Ja svog oca volim,
ali volim i sebe,
i ne sviđa mi se,
kako se odnosi prema onome što pričam i radim.
Kad pijan dođem u stan,
zatekne me i dere se,
preti da će zvati policiju i ućutkuje me,
a ja se glasno smejem,
i govorim mu kako ću uspeti,
kako ću pisati,
i jednog dana moći bar da plaćam račune pisanjem.
To je ono što sam postao,
drugo ne znam da radim.
Moj otac ne zna bez novca,
govori mi kako mora da se jede,
i kako računi moraju da se plate,
kako moram da ustajem i legnem na vreme.
Radi posao koji ne voli,
i zbog njega sada pije lekove protiv povišenog pritiska.

Izabrao sam da živim i radim ono što volim,
ono što jesam.
Od malena ne pratim šeme,
i pravim šta ja želim,
ne slušam šta mi drugi narede,
tvrdoglav sam, uporan i prkosan,
uz to kreativan, nasmejan i pozitivan.
Svet me zbog toga kažnjava.
Ljudi koji su stvorili današnji svet,
misle da ih novac čini bogovima,
ja sam se usprotivio bogovima,
i sada sam kažnjen kao Atlas.
Nosim njihov svet na ramenima,
njihov svet me pritiska,
jer sam ukrao vatru koja mi pripada,
koja nije namenjena ljudima,
jer su osuđeni na smrt,
a ja pokušavam drugima da dam svoju vatru,
kao Prometej.
Ali oslobodiću se svojih lanaca,
i njih koji me kljucaju,
zbaciću svet sa svojih ramena,
pod svoja kolena.

 Osvojiću svet.
То,
sam sebi,
i svom ocu,
pijan obećao.

Frojdovim pacovima i Darvinovim majmunima

Teže dišem ako ne pišem dugo,
ne pročitam bar dve knjige,
za nedelju dana,
ili mi se ne desi nešto lepo.
Ne vidim sebe,
u nekom drugom poslu,
a ježim se kad čujem ono:
- Književnost?! Šta će ti to kenjanje u prazno,
idi na neki zanat. -
To bi bilo u redu,
od strane brkatog, pijanog rođaka,
da i dalje postoji,
njegovo veštačko govno od Jugoslavije.
Ne mogu da radim nešto što ne volim.
Nazovite me lenčugom,
zabole me šta mislite.

VI ste ovo i napravili,
VI ste sve ovo i smislili,
evo vam VAŠ svet onda.
VI ste izmislili novac,
vreme, poslove,
klasifikovali ste ljude,
kao vredne i lenje,
bogate, srednju klasu i siromašne.
VI ste uperili prst u pijanog,
i prozvali ga alkosem,
krstili ste beskućnike u klošare.
Izmislili ste,

umiranje.

Ja ne kažem da sam bolji,
i iznad svih,
kažem samo da nemam pojma,
kog đavola tražim ovde.
Ne, neću se ubiti,
i ne pokušavam,
i nisam slabić.
I prestanite da tražite pažnju!
Ubij se ako nameravaš,
koga je briga?
NJIH sigurno nije.
Prekinite da cmizdrite,
psiholozima i psihijatrima.
Ja nisam jebeni laboratorijski pacov,
nisam jedan od NJIHOVIH eksperimenata!
Ne može da me objasni Frojd,
i gomila kretena,
koji me nisu ni upoznali.
Ne može da me objasni definicija na papiru,
ili glupi Darvin.
Verujte da ste nastali od majmuna,
majmuni.
Jedete, dišete, kenjate, pišate,
jebete se,
baš kao i majmuni.

Uslovljen sam ovim telom,
moram da teglim stotinu kilograma,
kostiju, sala, organa, kože i sranja,
da jedem i pijem, da.
Ali duboko unutra,
ja sam ono što VI niste.
Ono što ste odbili da budete.
Unutra imam iskru besmrtnosti,
koju podižem sve više na površinu,
svime što radim.
Duša je ono što jesam.
Odbaciću jednom ovo potrošno telo,
ovim pesmama i knjigama,
i ljubavlju prema životu.
Nazovite me zelenim,
ismevajte me,
i isprosite pažnju.
Frojdovi pacovi,
i Darvinovi majmuni,
zabole me šta mislite,
samo ćete nahraniti crve.

Sada lakše dišem.

Čovek od reči

Možeš da mi veruješ,
ja neću zloupotrebiti tvoje poverenje.
Osećaj se sigurno,
jer imaš dušu,
i ja imam dušu,
i sve žive stvari je imaju.
Sve dobre stvari.

Možeš da mi veruješ,
jer ja nisam jedan od onih milion,
ja sam jedan u onih milion,
i ti možeš biti,
svako sa dušom može biti.
Ne zameri mi ako ti nešto prećutim,
čuvam to za svoje pesme.

Ove reči koje pišem oblikujem u čoveka,
kakav želim da budem.
Pročitaj ih,
i možeš da mi veruješ,
jer sam čovek od reči.

Ove reči,
koje pišem su,

ja.

Prvo

Upoznao sam svoje naselje,
igralište i ljuljaške koje škripe,
redove zgrada,
prašnjavi košarkaški teren,
prodavnicu nameštaja,
iza koje sam pijan sedeo i treznio se,
park staračkog doma,
gde često razgovaram sam sa sobom.
Upoznao sam svoj grad,
svaki ćošak,
zapišane prolaze i prečice,
mračni i tihi kej,
kraj prljavog, smaragdnog Tamiša,
gde ćutim sa zvezdama.
I grad je upoznao mene.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
i pločnici ovog grada su u mojoj krvi.

I onda neka druga naselja,
i neke druge gradove.

Upoznao sam divne, žive ljude, umetnike.
Muzičare,
slikare, fotografe, pesnike,
pisce, vajare, crtače grafita,
skejtere bajkere,
nasmejane i srećne,
tužne i plave.
Ljude sa dušom.
Klošare, pijance,
beskućnike i siromašne.
I ostale,
bankare, policajce, lekare, vatrogasce,
sveštenike, crkvenjake,
sportiste, reprezentativce i rekreativce,
svetske i evropske šampione i druge nagrađivane.
Divne, zanimljive devojke,
sa osećanjima i emocijama,
koje volim, ili sam voleo,
koje su privlačne i svojim izgledom, energijom i dušom.

Upoznao sam beživotna ljudska bića,
navijače, huligane, stranačke aktiviste,
ljude iz klubova i sa splavova,
pevaljke i kurve,
bogatu, bahatu i razmaženu maminu i tatinu decu,
narkomane, lakše i teže.

Put kojim idem nisam birao,
on je izabrao mene.
Izabrao sam da veličam dušu i život,
i budem živ,
da mi život ne prođe u osnovnim funkcijama.
Svako od nas diše, jede, izlučava i može imati seks,
ali neki ostanu samo na tome.

Upoznao sam svoje naselje,
svoj grad,
i onda neka druga naselja,
i neke druge gradove,
divne, žive ljude sa dušom,
i one beživotne, koji čekaju da umru i drugi put,
ali ne bih mogao sve da upoznam,
da nisam prvo ćutao, bio stidljiv i povučen,
da nisam čitao knjige i pisao.
Ne bih mogao sve da upoznam,
da nisam prvo upoznao,

sebe.

O nekim stvarima se ne govori

Nikako ne mogu,
da ostvarim komunikaciju sa bilo kim.
Ne vidim potrebu,
da komuniciramo u prazno.
Kako da ti odgovorim šta ima novo u mom životu,
i zašto me nema u centru grada,
ako mi nisi prijatelj,
i pitaš me to tek tako na ulici?
Šta želiš da ti kažem?
I šta ti znači to:
- Samo piješ, he, he! -
Moronu.

I to izjavljivanje ljubavi.
Volite se, jer se volite,
ili da drugi znaju da se volite?
A ne razumem zašto bi vas zanimalo šta drugi znaju?
Ili misle, ili govore.
Drugi, drugi, drugi.
Oni, oni, oni.
Glupa ljudska bića.

Volim svakog čoveka koga smatram prijateljem,
sa kojim razgovaram,
pijem,
a pogotovo ako me stalno nasmeje.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
jer sam želeo da pomognem prijatelju u nevolji,
i ne plašim se,
i uvek ću to činiti.
Svom debelom, najboljem ortaku, Neci,
koga znam bukvalno ceo život, 20 godina,
nikada nisam rekao da ga volim.
Pre ću da ga udarim,
potapšem po ramenu,
i opsujem mu majku.
On će isto uraditi.

Devojkama ću da poklonim svet,
ali onaj koji krijem od spoljnog,
ako zaslužuju.
Pokloniću im vreme,
i srce, nek se igraju.
I neću im reći da ih volim.
A želeće to da čuju,
pokušaće da mi kleštima izvuku osećanja,
kao da ne primećuju sve što činim,
i ja se tada povlačim.

- Nisam siguran u ovo, brate. -
čuo sam glas na trotoaru u sred noći,
pored zatvorene pekare u naselju.
- Veruj mi, biće dobro. -
rekao je drugi lik prvom.
Uleteli su u pekaru,
izleteli za dve sekunde,
i trčali niz ulicu dok ih više nisam video.
Ujutru sam tuda prolazio mamuran,
i čuo vlasnika pekare kako se dere na radnika:
- Kako 30.000 dinara može da nestane tokom noći?! -
Sinoć su uleteli u sporedni ulaz pekare,
i ukrali radniku novac koji je ujutru trebao da preda.
Znam ko su,
i odakle su.

Ali o nekim stvarima se ne govori.

A ja sam se smejao

Dokaz sam da izgled vara.
Konstantno iznenađujem ljude i devojke,
svojim ponašanjem i onim što zapravo jesam.
Niko ne bi pomislio,
da visoki, krupni lik,
zarastao u neurednu, svetlu bradu,
modrih, krupnih podočnjaka,
može da voli,
i da mu emocije budu tako krhke,
kao jesenji, suvi list.
Ne veruju mi da pišem svoje pesme,
ali one su zaslužile moju iskrenost,
i potpuni cunami emocija,
za razliku od većine ljudi.

Neću traćiti vreme,
izražavanjem onoga što se unutra dešava,
ako mi nisi prijatelj,
a uslov je da imaš dušu,
i brineš o njoj.
A u zavisnosti od njihove pojave, priče i emocija,
unutra se dešavaju nezamislive stvari.
Divni ljudi u meni aktiviraju stari vulkan,
i erupciju pozitivnih stvari,
kad moja duša treperi i penje se iz mraka,
dok većina ostalih, mrtvih,
izazivaju zimu i umiranje svega dobrog.
Razočaraju me i rastuže,
povrede ili uvrede,

a ja sam se smejao.

Ali ovaj put nisam birao,
i da sam se onda pitao,
nikada i ne bih.
On je izabrao mene.
Tužan sam jer onda nisam imao novu odeću,
nisam jeo kako treba,
počeo sam da pijem sa 16,
umesto da samo treniram,
i učim u školi.
Nemam radne navike osim pisanja i čitanja,
nisam nikada naišao na devojku,
koja bi mi pružila iste emocije kao ja njoj.
Moje veze su kratke,
jer obično one zavole mene,
a ja ne mogu da se prilagodim tako brzo novoj,
još svežih rana od prethodnih.
Ali trudim se,
ma šta one mislile.
Umoran pokušavam,
uvek dolazim nasmejan i naparfemisan,
i one vole kako mirišem i pričam,
vole moje pesme,
vole moju opuštenost i detinjarije.
I povrede me,
ili odbiju, na kraju.
Misle da ih ne shvatam ozbiljno,
i to me rastuži,
jer nemaju pojma šta čine.
Misle da sve podnosim lako,
ali toliko vremena provodim da nađem mir u sebi,
zbog besparice i silnih problema,
i ja sam se pred njima smejao.
Toliko dana moram da provedem i uštedim novac,
da bih izašao sa njima,
i toliko moram da lažem u svakoj parfimeriji,
da bih isprobao parfem,
i došao mirisan pred njih.

Pitala me je zašto toliko pijem,
a ja sam se onda,
smejao, smejao, smejao.

Frula smrti

Lagani vetar prolazi mi kroz kosu,
dok Sunce zagreva potiljke,
nas, smrtnika.
Vetar donosi smrad govana,
sa beogradskih ulica,
a možda to samo ovi ljudi,
isparavaju na Suncu?
Oni igraju uz tuđu muziku,
poslušni su i plaše se.
Imaju strah od kartice za:
banku,
gradski prevoz,
parking mesto,
identifikaciju,
prodavnicu,
radno mesto,
toalet.

I gde svi trče?
Šta se to dešava u gradu,
gde idu?
Trče kroz crveno svetlo,
zamalo izbegavaju automobile,
trče u autobus,
trče iz tog autobusa,
u drugi autobus,
trče jedni preko drugih.
Trče kao zec iz Zemlje Čuda:
O NE, KASNIM, KASNIM!
Svi imaju isti izraz lica,
bljutav, siv,
zabrinut ili preplašen.
Ružni su,
i prazni.
Ne primećuju divne, iskrene prosjake,
i klošare u Studentskom parku,
u ostalim parkovima.
Ne bi pomogli trudnicama,
ne bi izdvojili siću i podržali uličnog umetnika,
i čuli njegovu magiju, njegovu MUZIKU.
Ne bi se smejali i uživali,
ne bi prošetali.

U ranim jutarnjim časovima,
počinje ta zbrka.
Frula je zasvirala,
i ne čuju život.
Trči, trči, trči.
Gde?
U smrt!
I da ih pitaš šta čuju,
rekli bi:
KASNIM, KASNIM!
FRULA, ČUJEŠ LI?!
KAKO NE ČUJEŠ?!
HAJDE, POŽURI!

Teraj se, rekao bih,
ipak ću da hodam.
Sviraću sopstvenu muziku,
svoju, lepu muziku.
I dan je lep,
Sunce je lepo,
cigareta prija,
a mamuran sam,
kasnim na fakultet,
autobus mi je pobegao,
ali nastaviću da hodam,

dok pacovi trče, uz zvuk frule,
u propast.

(Ne) vredi

Voleo bih da jednom dođem do mnogo novca,
čisto da vidim da li si onda srećan,
iako sumnjam u to.
Rat obmanutih - zbog nekoliko imaginarnih nula,
smrt nevinih - zbog papira,
prodaja duše - zbog materijalnog...
A svakodnevno brišemo dupe,
bliskim rođakom novca.
Smešni, mali ljudi,
koji misle da su toliko veliki i besmrtni,
a za vreme postojanja,
iza sebe ostave samo sadržaj creva i bešika,
po koje vanbračno kopile,
i nekoliko sopstvenih smrti.

Pokvarili bi sve,
prokleta ljudska bića,
i ljubav i dušu, jedine stvari koje nisu sa ovog sveta.
Prave jednu veliku igru od ljubavi,
igru varanja i poteza,
kao da su figure na tabli,
gde niko ništa ne oseća.
Ako joj kaže određene reči -
uvući će joj se u gaćice,
ako kaže pogrešne -
neće, ali ide do druge, jer mu se možda posreći.
Ako ona oseća nešto,
neće to reći ni pokazati, jer to tako ne treba.
OSTALE ne rade tako.
Jebeni ljudski šabloni.

Uvek sam bio trougao,
među kockama,
pa se nisam uklapao u njihov šablon,
nisam prolazio.
Govorim to što mislim,
radim to što govorim,
i mislim to što radim.
Jedna devojka me je pitala:
' Šta misliš, za šta si rođen? '
Odgovorio sam da sam rođen da volim,
i budem voljen.

Zapitam se onda šta radim ovde.
Da li danas vredi biti čovek,
moren glađu,
zavejan snegom u pocepanoj jakni i patikama,
ili odranih đonova na vrelom betonu?
Da li je pogrešno ako te vaspitaju knjige i ulica,
umestno tabloida, televizije, rijalitija i štampe,
i truju te jeftine cigare, vino, pivo,
i bljutava rakija,
umesto muzike i razgolićenih devojaka bez smisla i duše?
I jel pogrešno da onaj nasmejani, visoki tip,
završi okrnjenih zuba i ušivene glave,
zbog drugog čoveka koga smatra prijateljem u nevolji,
koga su podigli prašnjavi košarkaški teren,
mračni kej i zapišani prolazi?
Da li on više vredi od zlatnog sata, moćnog i skupog automobila,
i kože u dnevnoj sobi kuće od 1000 kvadrata?

Izumrla vrsta

Ti i ja se ne poznajemo.
Nismo se upoznali još,
ali moram da ti kažem:
izvini.
Ja nemam ni punih dvadeset godina,
ali nažalost mogu da te razočaram,
i kažem ti da sam razočaran.
U svet, kakav su ljudi stvorili,
ili bolje reći, uništili,
i razočaran u same ljude.
Izvini za loše stvari koje ćeš da vidiš,
i mnogo onih dobrih koje više nećeš moći da vidiš.
I sve to zbog ljudi.
Ljudi su prokleti,
ljudi su idioti,
oni se plaše stvari kojih ne bi trebalo.
Plaše se da budu svoji i da budu kreativni,
plaše se rizika i plaše se puta do uspeha.
Plaše se ljubavi i emocija,
plaše se smrti,
i gledaju da je izbegnu,
iako nekoliko puta umiru pre nje.
Više života ima u amebama i beskičmenjacima,
nego u nekim ljudskim bićima koje ćeš svakodnevno gledati.

Ali da se razumemo,
ja nisam ljut,
ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
ja sam sada prosto razočaran.
Bio sam ljut.
Ljut na novac i svakog ko isti poseduje,
ljut na vlast u državi,
državi, koja nije banana,
nego frape od banane...
I na debelog komšiju koji ne zadrži vrata lifta za sobom,
na mačke kraj ulaza,
kišu koja rominja,
i na sve što diše.
Ali više nisam.
Shvatio sam da je tako moralo biti,
da bih ja našao svoj put,
i da bih našao sebe.
Ništa što sada živim nisam forsirao,
kao ni ovo što ti pišem.
Sve je nekako nalazilo mene,
prosto šetam ulicom i slučajno pogledam u stranu,
i vidim tu i tu knjigu,
vidim te i te ljude.
Reči i emocije same kreću da mi se nižu ispred očiju,
u grudima i u mozgu,
i ja se isključim i zablenem negde,
ali tu lokaciju ne smem nikome da otkrijem,
pa ni tebi,
netaknuta je,
i neka tako ostane da bih ja ostao živ, i u životu.
Nego,
ja se ne plašim da umrem za ono što jesam,
i ne plašim se emocija i ljubavi,
jer čovek i jeste duša, emocija i ljubav.
I možeš biti ponosan/na na mene,
jer moja vrsta verovatno je izumrla sa pticom dodo i mamutima.
To je ona vrsta koja voli, i traži da bude voljena,
ne može da se pronađe među ovakvim ljudima,
ali ih ne mrzi i uvek im ponovo daje šansu,
koliko god je puta povredili.
Ona vrsta koja ne traži od drugih da budu isti kao ona,
ne moraju da joj uzvrate na isti način,
uostalom, sve što činimo je zbog nas samih,
i ako naudimo drugima,
ustvari smo naudili sebi.

Ja sam pripadnik vrste koja stoji kao bedem iza svojih reči,
i koja živi svoje reči,
i brani ih delima.
Za svakog dobrog čoveka,
i svakog koga smatram svojim prijateljem,
spreman sam da završim otvorene glave,
ispomeranih i okrnjenih zuba,
i da se pritom, iskreno smejem dok mi krv curi iz nosa, usta i glave.
Spreman sam da se odreknem devojaka i povučem se,
spreman sam da gladujem,
budem budan i ne spavam,
spreman sam možda i da poginem zbog prijatelja,
to me malo plaši.
Plaši me s obzirom na to da onaj koga smatraš prijateljem,
može da te razočara i ne uradi slično za tebe.
I onda ti misliš da nemaš ništa od svega ovoga.
Ali imaš!
Nemoj to da te zabrine i odbija.
Izvini, ali ljudi su takvi.
Razočaraju me svakodnevno,
onda se ja napijem da ne znam za sebe,
i pišem pesme,
kako bih popravio njihovu grešku.
Ali drugo je kad te razočaraju TVOJI ljudi.
Ne želim ti taj gadan osećaj u duši,
jer stvarno nema reči u jeziku,
kojima bi taj osećaj mogao da se opiše.
Izvini, ako ti se to desi,
moraš pažljivo da biraš svoje ljude.
I nastaviću da budem ovakav,
i trudiću se da me upoznaš ovakvog,
zbog sebe i zbog tebe.
Mnogi su pripadali mojoj vrsti i radili isto,
ali nisu bili dovoljno jaki ili nisu želeli da podnose bol,
kad ih ljudi razočaraju opet i opet,
pa su odustali i postali drugačiji,
hladni, oprezni,
skrivaju svoj špil karata,
i stavljaju različite maske,
dok ja idem ulicom sa špilom okrenutim tako da ga svi vide,
i nemam masku,
ali imam poneku kartu u rukavu koju krijem za posebne, meni drage ljude.
To je i poenta,
da budeš istrajan/na i jak/a u tome da ostaneš pripadnik/ca vrste čoveka,
zadržiš dušu i nađeš slične ljude,
u svetu gde je tako lako odustati,
i izabrati da budeš beživotan/na i glup/a.
To čak i ne moraš da izabereš,
samo diši, hodaj, jedi, izlučavaj, napravi potomstvo,
i umri po ko zna koji put,
onako mehanički.
To može svako, zar ne?
Da prokocka dušu, ne misliš tako?

Nemoj da te zavara ovo,
ja nisam svetac, izvini.
Nisam ni superheroj,
i naravno da imam gomilu mana,
kojih sam svestan i pokušavam svakodnevno da ih popravim.
Neke stvari ćeš jednostavno morati sam/a da uvidiš i proživiš,
kakva je svrha života ako ćeš sve iz ovoga da izvučeš?
Onda izvini, jer je tehnologija tako glupo i brzo napredovala,
i nećeš moći da slušaš ploče,
(čak ih i ja slabo slušam,
nikako da mi drugar donese deo,
koji mi je potreban da popravim ćaletov gramofon...)
i kasete, koje više volim nego muziku na internetu.
Izvini, ako budeš osetio/la samo miris vrelog betona na kiši,
a ne osetiš miris pokošene trave,
i rose na livadi,
izvini, ako ti okruženje bude urbano.
Izvini, jer nećeš moći da vidiš crnog i belog nosoroga u Zoo vrtu,
ili u divljini, jer su ih ljudi potpuno istrebili,
i danas su proglašeni izumrlom vrstom.
Kao i mnoga druga, divna stvorenja.
Izvini, ako ikada proživiš rat,
i ljude kako ispadaju neljudi,
ja sam to doživeo 1999. za vreme bombardovanja,
i sećam se svega čak i ako sam imao samo pet godina.
Izvini, ako vidiš ubistvo,
ako vidiš nasilje jednog ljudskog bića prema drugom.

Još nisam upoznao ni tvoju majku,
ali znam da ću je voleti,
kao i tebe, sigurno,
imaćeš u startu dvoje ljudi,
ili više, koji će te voleti.
Imaj na umu da si ti duša,
rođena iz velike ljubavi dve duše,
a duša je jako važna stvar da bi živeo/la.
Ona nema veze sa bilo kojom religijom,
ona je iznad svih ljudskih shvatanja,
i pripada drugom, lepšem svetu,
iako sam ja pravoslavne veroispovesti,
jer sam tako vaspitan,
a verovatno ću i tebe isto vaspitati,
ne znam, ovo je druga tema već,
biće vremena da pričamo o njoj.

Traži dobro u svemu,
pa i u ljudima.
Sve u svemu, izvini, ponovo,
što ću te uvesti u ovaj svet,
svet patnje, bola i borbe,
svet ljudi.
Čovečanstvo propada,
a najgora stvar koja se čovečanstvu desila je...
pa, upravo ljudsko biće...
Izvini,
jer dok ti dođeš na ovaj svet,
čovek će među ljudima već biti ugrožena,
a možda i izumrla vrsta.

Još jedan dan za neuspeh

Bilo je 10 sati,
Strahinja se probudio mamuran,
i češao je muda,
kao svaki muškarac izjutra.
Pre par dana sreo je direktora i glavnog urednika novina,
za koje je pisao od leta.
Zimus je prekinuo,
ali ga je direktor pozvao na proslavu 146. godina od osnivanja lista.
Zahvalio se i razmišljao tih dana,
o 146. godina dugoj tradiciji da spadneš na list koji živi od čitulja i oglasa.
Pripremio je kafu,
obukao crnu majicu kratkih rukava, sa kragnom,
i farmerke, sa zašivenom rupom kod muda,
za koje ga vezuje uspomena kako je i dobio posao u novinama.
Obuo je svoje stare, crne patike,
i susreo se, nažalost pogledom sa stvorom iz ogledala.
- Odvratan si - rekao je Strahinja svom odrazu,
stavio naočare za sunce i izašao iz stana.

Bilo je toplo,
i znojio se kao krmak dok je pešačio do centra.
U stanu je imao jednu punu paklu plavog Kamela i jednu skoro praznu,
psovao je ulicom, jer se uhvatio za pogrešnu,
kao i za većinu stvari u životu kad je imao izbor.
Stigao je u foaje centra za kulturu,
ušao unutra i rukovao se sa rukovodiocima redakcije.
Bilo je mnogo starijih ljudi od njega, u odelima,
a okolo su prolazili konobari i nosili piće.
Zgrabio je pivo, progurao se između ljudi i seo sa strane.
Našao je pepeljaru i zapalio cigaru.
Primetio je dve spisateljice, jednog pisca,
par slikara, fotografa, sportskog analitičara i jednu slobodnu umetnicu,
iz tog grada.
Trpali su roštilj sa švedskog stola u svoje tanjire, ždrali i kenjali o stvarima.
- Zdravo! - čuo je glas iznad sebe.
Bile su to devojke koje su radile s njim letos.
- Zdravo i vama. - rekao je i zabio nos u svoje pivo.
- Samo mi smo tu od naših? - pitala je jedna.
- Naših? Valjda, nemam pojma. - mislila je verovatno na ostale, iritantne, mlade stvorove,
koje je morao da viđa na sastancima u redakciji svakog petka.
Gde je taj jebeni konobar? Mislio je kad je popio treće pivo.
Sad mora da ustane i pronađe ga.
Primetio je zamenicu direktora lista,
zgodnu i lepuškastu plavušu od možda 40 godina,
u uskoj, krem suknji.
Nasmejali su se jedno drugom i on je prošao do šanka.
Našao je konobara, možda mlađeg momka od njega,
kratka plava kosa i tupavi pogled.
- Pivo se greje. - reče Strahinja.
Konobar je pričao sa nekim klinkama i pogledao ga bez reči.
- Ta informacija treba da te zabrine, kao mene. -
nastavio je Strahinja i uzeo svoje pivo.
Teško je prolazio između ljudi,
jer bio je krupan, visok momak od nekih 20 godina.

Sav onaj krem gradske kulturne skupine,
nije prestajao da ždere,
pa čak i kad je Strahinja razmišljao da pojede govno,
i priđe onom piscu, nije mogao,
jer pisac je samo žvakao.
Sve to išlo mu je na kurac,
ti komentari, teme, kritike o hrani,
a ponajviše grupa vegetarijanaca,
koja je uzimala samo neke salate od patlidžana sa gomilom biljaka,
koji su bili između roštilja.
Zar to nije kršenje njihovih pravila? smejao se Strahinja za sebe.
Prišao mu je direktor i urednik lista,
seo pored njega i kucnuli su se čašama.
Pušio je svoju cigaru i smrdeo je na kajsiju.
Duplu.
- Šta mislite o toj privatizaciji? - pitao je Strahinja.
- Šta da mislim, koji kurac, - počeo je urednik,
- biće to neko iz stranke, neki mali, žvalavi Pera Perić,
koji je verovatno izduvao za kandidaturu gradonačelnika negde u Jagodini, -
nasmejao se i povukao dugačak dim svoje cigare,
- koji će da pljune pare i da ga boli dupe. - nategao je svoju rakiju.
- Iskoristićete ih. Izvući ćete se. - smejao se Strahinja i cugao pivo.
- Sigurno. - potapšao ga je urednik po ramenu.
Urednik je verovao Strahinji.
Mogao je da mu ispriča neke stvari koje su mu išle na kurac kod bilo koga,
Strahinja nikada nije širio šta mu ljudi govore.
Svejedno će sve to da zapiše u svojim pesmama,
jedinoj stvari kojoj se iskreno i potpuno posvećuje.

Devojke s kojima je radio postaju sve iritantnije,
i zovu urednika po imenu.
Mora da ih kreše, gad matori, pomislio je Strahinja,
dok je gledao kako mu onaj mladi konobar prilazi, grabi pivo i daje mu.
- Izvoli. - nasmejao se.
- Hvala, hvala. Počinješ da mi se sviđaš. -
- Ha, ha. -
- Ne na način na koji si mislio. Sedeću ovde, neka to pivo stiže. - rekao je Strahinja.
- Svakako. - smejao se klinac.
Posle tog desetog piva i mamurluka koji nije ni prošao,
Strahinji je zamenica direktora lista, Danijela,
postajala sve privlačnija i morao je da je startuje.
- Izvinjavam se. - zaplitao je jezikom.
- Reci, Strahinja? - nasmeši se Danijela.
- Moram da primetim da zaista predivno izgledate. -
spustio joj je ruku na rame, bilo je mekano.
- Jaoo, šašavi jedan, prestani. Hvala ti. - udarila ga je slabašno po ramenu,
a sportski urednik se smejao dok je stajao pored,
i pokazivao Strahinji rukom da ode dok ne napravi skandal.

Bilo je dosta, alkohol ga je nagazio,
pa se pozdravio sa članovima redakcije i izašao odatle.
146. godina lista, ovi ostali mora da pola veka žderu roštilj na ovaj dan.
Nije ni dinara uzeo od tih novina,
napolju je bilo toplo,
i izgledao je kao još jedan dan za neuspeh.

Nešto nije bilo u redu s njim

Srđan je sedeo u kuhinji,
s punom kriglom piva, mokrih patika i nogavica.
U toj nedođiji, u doduše finom stanu i društvu,
razmišljao je kako bi arhitekte ovih ulica,
narod trebao da razapne na krst ili bar obesi na Trgu republike.
Pušio je tuđe cigare,
jer u svojoj pakli imao je dve preostale i naguran kurton,
kod kuće je razmišljao,
da iskoristi neku devojku večeras.
Nešto nije bilo u redu s njim.
Ali u stanu je bilo njih četvorica i dve devojke.
Jovana je bila namenjena Dejanu,
to su svi izvalili na početku,
a Milica je poludela zbog lošeg vremena,
duge vožnje autobusom čak dovde,
i jer je sa Srđanom čekala Milana,
koji je kasnio.
- Gde si ti koji kurac?! Znaš koliko te čekamo?! -
Na stanici se smrzavala, vrištala i pizdela,
na nesrećne, pokisle prolaznike,
koji su uplašeno prelazili ulicu, što dalje od nje.
- Milane - izustio je Srđan kad je ovaj došao - Ti si retard. -
i otišao je na dugo pišanje pored drveta.

Ali sada je sve bilo u redu.
Dejanu se javio drugar koji bi doneo paket trave,
i Srđan je bio vedriji.
Milicu je smirilo pola litre đus-votke,
očekivano,
pa je počela da divlja sa Jovanom uz muziku.
Jovana je bila dobra, sa crnom kosom,
i šiškama, koje su joj padale preko čela,
zategnutom guzicom i dobrim sisama.
Milica je bila lepuškasta,
krupne smeđe oči, duga smeđa kosa,
mali nos i usta,
vitko telo, dobro dupe u sivim helankama,
i metar šezdeset čistog ludila.
Srđana je to palilo,
bio je krupan, visok lik,
od skoro dva metra,
žute kose, brade i očiju.
Imao je umorne, mutne oči pijanca,
sa velikim, modrim podočnjacima ispod njih.
Pored Srđana i Milana,
u Dejanovom stanu bio je i Marko.
Urnebesan lik, imao je devojku,
koja nije htela da dođe,
jadničak.

Pijano društvo igralo je neku igru,
i zvali su Srđana da se priključi.
Samo im je mahnuo iz kuhinje i podigao kriglu uvis.
Natočio je Milici još jednu đus-votku,
i ona ga je dovukla do sobe gde su bili ostali.
Uspravljenom, bila mu je jedva do ramena,
i tako sitna gledala naviše u njega,
dok je pokušala da mu zaveže povez oko glave.
Samo je želeo da se vrati u kuhinju,
i dokrejči svoje pivo,
kad ga je Milica povukla naniže i rinula mu jezik u usta.
- E u kurac, pa da. - izustio je neko od ostalih.
Neko vreme su stajali tako i ljubili se,
ali je pomerio svoje velike šake s njenog dupeta,
i vratio se u kuhinju po svoje pivo.
Kad bi ostali igrali svoju igru,
Milica bi se doteturala do njega,
sela mu u krilo i počelo bi iznova.
- Ne znam šta je ovo, ja ništa ne osećam prema tebi. -
rekla je.
- To je u redu, ne treba mnogo razmišljati.
Samo nam je lepo. - rekao je Srđan.

Kasnije, kad je ponestajalo piva, votke i cigara,
Marko i Milan otišli su napolje po još,
Dejan i Jovana su se dohvatili i rvali po celoj sobi,
a Milica je cmizdrala i štucala.
Srđan je zbog atmosfere bio u kurcu,
a Dejanov drugar nije mogao da dođe i donese paket,
zbog kišurine i bujice vode na ulicama.
Ustao je, uzeo Milicu sa poda u naručije,
i odneo je u spavaću sobu.
Bila je sigurno pedeset kilograma lakša od njega,
položio je bez problema na krevet i gledao je.
Držao je paklu u kojoj je bio kurton,
i razmišljao o svom planu.
Pomerio je Milici kosu sa lica,
pokrio je i izašao iz sobe.
Nije imao srca, ili jeste, kako god,
stalo mu je do tog malog, pijanog đubreta.

Kad su svi polegali u krevet,
Srđan je rolao duvan i pio svoj džeronimo iz krigle.
Fanta i jebena Smederevka,
belo vino ukusa rendanog metala.
Gledao je neki strani film o likovima koji pljačkaju banku,
pa zajebu pubove, uzmu kintu, neki Škoti odvratni,
i primetio je da prevod nije u redu.
Reči u rečenicama bile su razdvojene, na primer:
Re ci m u d a n e va lja pl an.
Zatvorio je jedno oko i prevod je bio u redu.
Nešto nije bilo u redu s njim,
rešio je da se pridruži ostalima u krevetu.
Bio je pijan.

Jel imate nešto protiv trovanja ljudima?

Ima nešto trulo u državi Srbiji.
Ili ljudima koji žive u Srbiji.
Ili ljudima uopšte.
Ortak me pitao za pljugu,
dok smo sedeli ispred bolnice.
Bio sam naduven kao dabar,
i imao sam zašivenu glavudžu,
on je imao zatvoreno oko.
Smejali smo se jer nas je policija pratila od Hitne.
Kako smo im samo važni.

A veče je počelo odlično,
uz belo vino, dobru rakiju i pivo.
Sedeo sam okružen gomilom drugara u parku,
smejali smo se i pili.
To je sve skupina dobrih ljudi,
ne bih ni sedeo sa njima da nisu.
Svi su bili marginalci,
povučeni i čudni, svako na svoj način,
još kao klinci.
Poput mene.
Svi izbegavamo sranja,
loše stvari, lošu muziku,
loša mesta, loše ljude.
Svako ko ima zdravu pamet,
gram mozga i dušu, razmišljaće tako.
Niko sranje ne priziva,
ono samo dođe.
Donesu ga loši ljudi,
zatruju te čak i ako ne želiš to.
Ljudi su prokleti i ljudi su idioti.

Zato tim likovima nije trebao razlog i povod,
da peglaju mog ortaka,
koji je sedeo odvojen sa dve drugarice kod muzeja,
njih četiri na njega jednog.
One su izbezumljeno došle do mene,
sjebane i uplakane.
- Koji vam kurac? - pitao sam.
Kad su mi rekle, požurio sam tamo,
ostali su izgleda pošli za mnom.
Shvatio sam da jedva sebe održavam na nogama,
nema smisla da uletim takav na njih četvoricu,
pa sam pokušao da ih pitam ko je započeo sranje.
Kakav debilni, pijani diplomata.
Nema u njihovim glavama mozgova koji bi shvatili šta sam ih pitao,
naravno da su me iznabadali.
E, to je zanimljivo,
kad dobijaš udarce.
Ništa ne boli ustvari,
vidiš samo bljesak nekoliko puta.
Samo mrak i bljesak, bljesak, bljesak, bljesak.
To te prodrma,
posle toga počneš da razmišljaš o stvarima,
kao da za vreme bljeska nisi tu.
Neko me pederski udario u potiljak,
otvorio mi glavu i izgubio sam ravnotežu,
koju nisam ni imao od starta i pao sam na kolena.
Nekog sam refleksno udario tako da mi je novčanik ispao iz džepa,
a sat mi se otkačio sa zgloba.
Smejao sam se,
umirao sam od smeha,
usta puna krvi i parčića zuba.
To je dobra taktika,
ima ih više, očekuju da nastaviš tuču,
ali samo im se smeješ u facu,
i onda zbuniš moždanu vodu koja im se mućka u glavi.
Smejao sam se i pošao između njih,
dok su još držali gard.
Samo su me zbunjeno i nemo gledali.
- E momci, samo da uzmem novčanik. - rekao sam mirno.
Pomislili su da sam lud, verovatno, i pobegli.

Nisam ni ljut, ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
samo mi je žao što živim u ovoj državi,
ovom svetu, među ovim ljudima.
Kad bih mogao da uzmem ove šavove iz glave,
i zašijem usta svim idiotima.
Zašto ovaj tetanus koji sam dobio protiv trovanja krvi,
ne deluje protiv trovanja ljudima?